Ženski pokret

слиманке за посао ван куће страшна конзервативност и фанатизам мушкараца муслимана, потпуна немарност за муслиманку њезиних сестара православних и католкиња дао је већ до сада страшних и поразних резултата, а ако се не почне на томе озбиљно да ради и то од свих наших грађана и грађанки биће зло још rope. Поред свих ових препрека и рђавих околности ипак већ има и напредних школованих муслиманки, које почињу своју неједнаку борбу за спас и напредак својих сестара. Поред њих има и напредних и потпуно савремених и мушкараца муслимана, који озбиљно примају на срце овај проблем муслиманке. Како ћемо овде у листу задржати сталну рубрику о нашој муслиманки, други пут ћемо говорити о свему овоме детаљније, а сада нека нам је слободно замолити и препоручити као прву патриотску и хуману дужност сваког културног сина и ћерке нашег народа да посвете мало више пажње овој највећој жртви данашњег времена нашој муслиманци, те јој помогну да се и она снађе па да може да остане и наша достојна мајка, сестра и ћерка као што је и пре то била увек на понос своме народу сачувавши му своје синове и своју браћу, да се не отуђе од свог рода поред толико великог турског ропства и поред вере од турака примљене.

Хасан М. Ребац.

ХЕРОЈИ У РАТУ И ХЕРОЈИ У МИРУ

Са тугом, али са великим поносом, сећам се наше деце за време окупације бугарске. To је, истина, по узрасту најмања и најслабија наша војска, али дивна по памети. Силни су били по храбрости ти мали наши хероји, ваљда зато што осећају да их нико не може победити. Некада ведри, весели, чисти, пристојно одевени, за игром или у школи, саде

бледи, почађали, у дрвеним сандалама, иду по снегу, кани, са рпама новина прибором за чишћење обуће, тешким корпама разних намирница, гурају се кроз редове непријатељске војске, ти мали „трговци“. А кад буде у сумрак, при повратку кући, многи од њих запева; „тамо далеко крај мора“, али, ако је баш сасвим јунак „оро кликће са висине". Није било ниједне мучне прилике да се наша деца нису сетила свога народа. Бугари наредише да Духови буду народни празник Моравске области. Приликом велике манифестације тога дана у којој су; бугарски генерали, виши официри, министри, професори универзитета иду и наша деца упарађена са заставама бугарским. Иду она мирно, јер сматрају да су испунила дуг према своме народу. Она би приликом таквих прослава иза великих застава бугарских и немачких на улазу школске зграде, закачила заставицу Српску од хартије, обојену писаљком. Нека је уз велике заставе немачке и бугарске и мала застава њиховог намученог народа, нека је она ту као кап што камен дуби. Узалудна пропаганда и дугачке ти раде бугарских профе copa no школама у окупираним варошима никад нису остајале без одговора од стране наше деце. Тако је једном дошао неки бугарски професор да одржи деци предавање са пројекцијама. У току предавања указа се слика Београда. „Ово је наш стари град бугарски", објашњава професор. Деца повикаше у глас; „Београд Српска престоница!" Професор се прави невешт. Излази слика Ниша; „Ево вам децо, најстаријег бугарског града, престонице бугарске моравске области". „Ниш, друга Српска престоница!" не дају се збунити деца. Професор виде да ствар почиње бивати озбиљна. „Ако бих ја“ - наставља он ипак посејао овде кукуруз да ли би

Број 4 и 5

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 27