Ženski pokret

Перот је играо тако савршено да ни један играч, па ни лепи Дипре, не беше толико обасипан цвећем као он. Славне играчице 19. века све су имале у игри свој жанр. Етерична Таљиони играла је неисказано меко и лако. Била је рођена за поетске балате. „Силофида“, у истоименом балету, (од њеног оца), донела јој је бесмртност, Карлота Гризи одликовала се савршеном коректношћу школе особито у жанру Parcours у неколико корака прелетала је она бину Велике Опере у Паризу. Фани Серито прославила се у жанру наивнога и ђаволастога жанру ситних и сићушних корака. Лепотица Фани Елглер освајала је грацијом свога савршеног тела и дубоким изразом лица и погледа. Она је увела у балет играње на врховима прстију. Ученица је бечке школе, а усавршила се у Паризу. Калидша јој омиљено соло, Поред Француске балет је прошлога века цветао и у Италији, Немачкој, Шпанији, Бечу, Лондону, Петрограду. Лондон је доживео 1845 г. у The Majesty Teatre игру Фани Елснер, Гаљиони, Гризи и Лисил Гран у једном Pas de quatre. Разуме се уз рекорд цене дотле познате у позоришним аналима. Средином 19 века спонтано опадање интересовања за балет, Опере га избацују нове, редуцирају старе. После неинтересовања наступа запостављеност па опадање. Класична париска школа губи своју моћ. Шесетих година уносе странкиње махом Талијанке нове манире: ефектне позе, мине уз малу коректност и површност корака и ставсва. Грацију потискује оригинална снага игре. Талијанска школа потискује стару класичку Париску. Балет губи самосталност и спада иа украс опере и на дивертисман. Мања позоришта га избацују, осредња порвшног трпе, гаји се једино још нешто у Паризу, Милану, Бечу, Берлину и Петрограду. Жанра више нема! Али ни савршенства. Све играчице играју све жанре. Сценери-

ја, костим па чак и нешколовано позирање лепих тела потискују праву игру уметност играња. Затим долазе рељефније личности балетске декаденције: Јеврејка Сахарет већ спушта балет испод линије уметности у варијете. „Служи аустралиско вино у француској чаши за сект“, вели Оскар Би. Францускиња Исета Тилбер збиља изводи трагикомичну синтезу игре, рецитације и поезије. Јапанкиња Cura Jaka продуцира своје костиме у смислу јапанске рафинираности боја и њиховог слагања уз монголистична азијатска извијања тела. Прево покушава балетском игром да интерпретира музику Ребелсву. Клео де Меро, Одете Валери, Гереро Огеро све више стилизирају балет у варијетском смислу. Од негда племените уметности остаде чиста акробатика, при којој лепе жене праве ефекте својим телом. Балет XIX века чудно је уоквирен двема играчицама. 1800 године госпођа Хамилтон, жена енглеског посланика у Неапољу, под утсцајем класицистичких тежњи свога времена „ играше“ грчне статуе давањем позе без имало виртуозности, управо без играња. Њене статуе Ниобе, Галатеје, Сибиле, Медеје, Ифигепије даље старозаветне Марије Магдалене, па храшћанске свете Розе чиниле су урнебесне ефекте. Сто година касније, 1900, играше Лоп Фулер својом хаљином. Она креташе и бацаше. уздизаше и спусташе своју белу хаљину на којој покретни електрични рефлектори бацаху и преламаху све дугине боје. И свет се одушевљаваше том „импресионистичком" игром боја на хаљини једне жене, неиграчице. Руски балет петроградскн с Аном Павловном на челу покушај је компромиса између старог, преживелог балета и модерне игре Исидоре Дункан и њених наследница. Балет хоће да спасу силом од смрти иа његовом издисају али заман. „Призивају израз али се нема шта балетом да изрази, уносе се мотиви руско-

Страна 14

ЖЕНСКИ. П 0 К Р Е Т

Број 6