Ženski pokret

се згадила на живот, што се осетила пониженом и увређеном, но из страха од онога шта tie рећи свет. Она је иначе била храбра девојка. И да је случај донео, да је професора Берића, док је веза била још у целости, у свој својој свежини, док су њени идеали били неокрњени, нестало, да је он умро, није искључено да покојна Ружица не би живела и даље, подносећи све посљедице свога дела и пе страхујући од осуде. Првих недеља после смрти Ружичине, крај свих осуда које су, без мало, са сваке стране падале на проф. Берића, његово одсуство и ћутање чинили су ипак добар утисак, у ко лико је то, у даним приликама, било могуће. Свак је мислио да он oceћa тежину свога греха и дела; да кад би било могуће неповратно повратити, да би радо учинио оно што је пропустио у своје време. Међутим професор Берић имао је рђаве пријатеље. Како сам вели, он би ћутао и даље, да га пријатељи нису усаветовали да говори. Фатално за њега. У своје време други пријатељи су му саветовали боље савете да учини своју дужност, и он се о њих оглунуо и није их послушао. Колико би боље учинио да је тако и овога пута радио. Прочитала сам реч његову неколико пута узастопце. Морам да признам да за дваестак година, од када ја пратим јавност, нисам никад наишла на ружнији напис. После свега, лепо се није ни могло очекивати. Где нема доброга, не може бити ни лепога. Па ипак он је могао бити мање ружан. Конфузан, смушен, без имало осећања деликатности културна човека и без сваког осећања срамежљивости човека са села. Писати под својим потписом у јавном гласилу о својим физиолошким особинама и навикама, естетски и у погледу доброга тона, значи исто што и стати насред улице и гласно причати пролазннцима о себи и својим најинтимнијим стварима, о којима се не говори ни са својим најближима. Ако је већ мислио да му то тврђење смањује кривицу, могао је пред судом или судом части учинити саопштење те врсте. Улица није погодна за такве разговоре. Цео његов однос с поч. Ружицом

изнет је на тако конфузан, бруталан, бедан начин, да се човек као у чуду питао, шта је имао намеру да каже. Шта имају посла ту и Архангел Гаврило и Јосифова башта, кад је се и на сувише еклатантан начин сазнало о делу професора Берића, и последице његове су и сувише трагичне и јасне, а да би ико могао и за тренутак да помисли да је било потребно и садејство арханђела. Он хоће у свакој алинеји да нам се прикаже као Хришћанин. Како је смео онда да једну лепу причу из историје хришћанске уплиће у своје неморалне приче, све кад би и било истина оно, што је хтео њима да докаже. И човек безверник, ако има имало пијетета спрам ствари које су му макар у детињству биле светле, не би се послужио таквим примером. Иначе цела прича професора о наметљивости поч. Ружице, стоји и сувиша на стакленим ногама. Ако му је она у истини била одзратнија од сваке друге девојке, он је имао начина да се за времена уклони и да сваку наду код покојнице разбије. Никога не може убедити и да га је за скуте на силу вукла у Будимску улицу и да му је слала кола са четири коња, да се није могао одбранити да не оде. Како је после дела умео да је избегава, да не иде у семинар као што вели, и на сва друга места, онда кад му није више годило да се сретне са њом. Где би био крај и његов и њен да је то учинио благовремено. Зар човек његових година није знао да је сажалење на сваком другом месту врлина, само не у љубави. Љубави се или све. даје или све одбија, и кад је знао да не може све да да, дужан је био да прекине сваки разговор са њом. И онда, ако није био крив, ако није био стварни саучесник као што вели, зашто се збунио у јулу на Калимегдану, кад му је покојница казала да је отац и кад је тражила венчање? Зашто се нико од нас других није збунио, сазнавши целу трагедију покојничину? Сва је ова историја тако бедно састављена, да је ни дете од пет година не би rope испричало. Ни једног факта нема у њој, који се не би могао одмах оборити другим. Она је тако несолидна и траљаво налепљена, да није

Врој б.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 7.