Ženski pokret

и сами смо се чудили како је стало, али знате пословицу; кад гости нису бесни, кућа није тесна. По свршеном освећењу мислила сам да је потребно било објаснити сакупљеним гостима овом приликом рад и програм Д. за П. Ж. и 3. Њ. П. као и програм наше школе за сеоске домаћице. Сви су присутни пажљиво саслушали а потом су ученице, обучене у беле кецеље са рукавима, белим капама на глави, служиле госте. Сви су били изненађени слободи и умешности ученица, које су један дан пре тога дошле; нико није веровао да су то сељанке са села, које тако умешно и слободно послужују госте (изгледало је као да су на то свикле већ одавна). Ништа их није издавало до њихови опанци, које смо им рекли да задрже, - а не, као што су оне тражиле да обују варошку обућу. Гости су по освећењу разгледали кухињу, спаваонице, подрум, перионицу и купатило, и изјавили своје највеће задовољство и симпатије. Око lh разишли су се сви у највећем расположењу. У понедељак 30 п. м. почеле смо озбиљан рад. Ученице су подељене у 3 групе; 7 раде у кухињи: месе хлеб, перу и бришу судове, кувају две по две супу, зеље и месе колаче, 6 раде у трпезарији (уједно учионица и соба за седење): постављају и распремају сто, чисте и бришу трпезарију, доносе воду; 7 су по спаваћим собама: чисте и бришу прашину, намештају кревете, ложе пећи, доносе дрва ит. д. Сваке недеље се мењају те 3 групе; које су радиле у кухињи прелазе у трпезарију,. одатле у спаваонице. Доручак у 7 - 30h, ручак у 12h, вечера у 6.30h, спавање у 8 . 30h. За време ова три оброка ученице су подељене на 4 стола: средњи највећи нас 10, у зачељу ja а доле Косара, с једне и с друге стране по 4 њих; у продужењу 3 округла стола са по 4 ученице. Сваке недеље мењају ученице своја места: долазе за наш сто, како бисмо их имале ближе ради контролисана при јелу. Морам рећи да већ после трећег дана њиховог боравка у школи, осетила се велика промена, чак шта више и оне саме примећују (што нас веома радује) примају и схватају врло брзо, заиста, да би се и која варошанка постидела при јелу у друштву ових девојчица са села, које до 30 јануара 1922. нису школу виделе, већ само знале за своје стадо и пашу. Ниједна, ево данас је 10-ти дан како смо заједно, није просула чашу с водом, преврнула тањир, просула на чаршав (он се мења сваке недеље, али мрља нема). 28 ан. дошле су 13 29-ог њих 3 а пре 2—3 дана остатак њих 6, и треба их видети и чути како тим задоцнелим ученицама саме ове прве праве примедбе: виљушку држи с леве а нож с десне, чашу с водом пуни до линије а не до врха, виљушку и нож никада не доноси госпођици а да не метнеш на тањир; исто тако чашу. Да их видите само како поставе сто и сипају јело, просто их је милина посматрати. Успеле смо да отворимо аналфабетски курс за наше ученице. Часове држи веома одушевљена феминисткиња г-ђа Живка Поповић, овд. учитељица и то сваког дана од 5 —6 пo подне. Из Београда смо понеле букваре, таблице, сунђере, крижуље, писаљке и Немогуће ми је описати Вам, немам зато речи, радости и одушевљење ученица, када сам им саопштила да ће имати први час писања. Г-ђа је веома задовољна и оне напредују. Ако постигнемо да те девојке, слепе поред очију, прогледају после тако кратког рока од 2 месеца, онда можемо мирне душе сутра лећи у гроб да смо ипак нешто учиниле, и ако је то врло малено, за народно просвећивање. Треба видети вечером када пишу задатке на таблици, они прсти крути и несвикнути на држање крижуље како се постепено открављују и бивају еластичнији. Дошле су већ да читају на слогове прву страну буквара, и научиле да пишу до броја 7.

46

Женски Покрет

1 и 2