Ženski pokret

Једном сам руком узео ручицу Перину, Другом сам руком узео ручицу Стевину; Тако смо пошли пут неба, дакле, хој, хој! Кад смо дошли пред рај, закуцасмо на вратнице: Љупки нас је бог дочекао исто тужан као и ми. Како смо се дуго цењкали да нас пусти, Сетих се да смо заборавили прво умрети. Мали Стева је врло поштен а кажњавају га једнако. Неко плаче у мени к’о хорови у цркви, K’o анђели пред Богом неко плаче у мени: „Има много 'мостова до раја!“ Ја мислим да није потребно да вас уверавам него само упозорим на једну психолошку могућност, која нам код Растка Петровића, и осталих Нових, на први поглед изгледа невероватна. Реч je о невероватним догађајима и простору и времену у којима се они дешавају, и о могућности да човек зато што реално њима не присуствује, ипак присуствује. Није парадокс кад кажем да човек више види, осети и ужива у нечему чему није био присутан својим реалним бићем, него својим духом само. И да дух наш кад хоће и како хоће може да пружа себи светове које воли, и да они не постоје мање за њега, него што постоје доиста у стварности. Ево тога на конкретном примеру. Са маштом великога уметника више се пропутује и на путу види и доживи више но кад лично својим бићем целим, стварним, прођемо сав тај простор од метра до метра, сву дужину тога времена од секунда до секунда. Узмите чувене путописце који вас воде кроз лепоту страних земаља и лепоту велике стране уметности. Колико пута, и ако сте ви прошли тим путем, и били на истим местима, ви сте више опазили, више осетили, већу дубину мисли докучили онда кад реално са целим својим бићем тамо нисте били, него кад сте дух и машту своју сјединили са духом и маштом уметника. Растко Петровић у својој Бурлески Господина Перуна -Бога Грома ствара један нов,, непознат свет и сугерира вам реалност. Узмите ову слику у самом почетку овога дела: Отворио је капије раја најстарији син Перунов. Причврсти им крила са једне и са друге стране нарочитим кочићима, затим опљунуо руке, зевну, протегнуо се: најстарији син Перунов. Седе на клупицу, устаде, опет опљуну руке, опет зевну. Како је било врло рано, тек свитало, и очи му биле још пуне сна као ситног праха, све редом стаде да псује громким гласом. Млађи син Перунов настаде да истерује из штала црвене и путасте коње и погледа око себе, и осети да су му мишице и рамена необичне снаге, и насмехну се.

54

Женски Покрет

1 и 2'