Ženski pokret

Белешке

Надежда Ј. Томић

Витка и мила пошла је она сићушним девојачким кораком кроз свет у живот. Паметна и одважна газила је трновите стазе; а мудрост њена и срце велико и добро, утеха и мир су били седом оцу. Ни онда када је у наручју носио кроз Арбанију кобну, ни кад је слушао смех звонки, ни кад је добијао велика и убедљива писма младости о добром животу никада није слутио њен драги бабо: да ће мир и мало језеро кута неког Швајцарске угасити срећу и наду његову, као ветар воштану свећу кад пламса. Данас када ово пишем, мила Надежда, не плачем, јер сам исплакала сузе у оне дане када је сваки нов шум врата доносио по пријатеља твом бабу, када је сваки уздах његов засецао срце, када су једне те исте речи ужасне: „Зар Њање нема више!“ и јецај и бол горка напрезали душу. Слушала сам твоје име и видела насмејане усне и очи када се гордио тобом твој бабо. А данас: мрачан поглед и пригушен бол оца гордог да своју тугу поклони свету. И увек овако када мислима лутам и тражим тебе, ја се измучим. И у немоћној жељи да те дозовем, кршим руке и кидам речи да дођеш и донесеш опет смех усни и сјај очима плавим твоме несрећном бабу.

Милица Костић.

Надежда Ј. Томић,

Надежда Ј. Томић, кћи Г. Јована Томића, библиотекара Српске Народне Библиотеке из Београда, студирала је у Женеви у Швајцарској медицину. Одликовала се марљивошћу и талентом. Поред тога била је музички образована и врло