Ženski pokret

ловима и столицама лежале су књиге, а уска софа као да је била распремљена да би дала места малој Соњи. Млади човек такође није много личио на јунака из романа. Разбарушена брада и велики су га на први поглед. Али је интелигентан, пријатан и доброћудан израз његових тамно плавих очију силно привлачио. Понашао се као старији- брат према младој девојци која му се поверила на један тако необичан начин. Обадвоје су напрегнуто очекивали некога и непрекидно ослушкивали ка ходнику. Соња је неколико пута, кад год би јој се учинило да неко долази, скакала са софе час бледа, час црвена од узбуђења. За то време су се родитељи вратили кући али, као што је и претпостављено, пред сам ручак, до доласка гостију имали су само времена да се преобуку. Отсуство Соњино опазили су тек у трпезарији кад су, сви на окупу, хтели сести за сто. „Где је Соња?“ упиташе обадвоје у један глас бледу Ањуту, која је тога дана изгледала већа и свеснија себе него иначе, са погледом пуним одлучности а лицем затегнутим од узбуђења. „Она је отишла“, одговорила је тихим гласом, узалуд савлађујући његово дрхтање, избегавајући очев поглед. „Отишла! Шта то треба да значи? С ким?“ „Сама. Једно писамце лежи на њеном столу за тоалету“. Би наређено да се одмах донесе то писамце; за сто се село у мртвој тишини. Соња је свој удар извела боље но што га је вероватно и сама разумела, свирепије но што је слутила. Својим детињским упорством, безобзирним егоизмом младости који не зна да поштеди, јер не схвата бол који задаје, погодила је оца у најосетљивије место. Охоли човек морао је баш у присуству својих и блиских и даљих рођака, преживети понижење због „погрешке“ своје кћери. У писамцету није било написано ништа друго осим: „оче, опрости ми, ја сам код Валдемера и молим те да се више не противиш нашој вези“. Десет минута доцније чуше Соња и њен друг тако дуго очекиване, жустре кораке. Врата се, пошто нису била закључана, отворише нагло, без икаквог претходног куцања, и гe-

Бр. 11 и 12

Соња Коваљевска

343