Ženski pokret

одговорила му je ташта с највећом хладнокрвношћу, ви придајете сувише важности ситним стварима“. У Мармонтеловим Моралнпм причама једна госпођа овако говори: „Људи причају о старом добром времену. У то време, неверство je палило пожар y кући; људи су затварали, тукли своје жене. Ако ce муж послужио слободом коју je себи задржао, његовој тужној и верној половини остајало je да гута нанесену јој тешку увреду и да јечи затворена y својој кући као на дну мрачне тамнице. Ако je хтела да пође стопама свога неверног мужа, она je то могла чинити само ,по цену страховитих опасности. Т ицало ce, ништа мање, но живота, и за њу и за њеног љубавника... Тако ми части, ја не могу да разумем како je свет имао у опште храбрости да улази y брак. Брачне везе су биле вериге. Данас, погледајте- како попуштање, слобода, мир, владају y крилу породице. Ако ce муж и жена воле, y добри час! они живе заједно, срећни су. Ако престану волети једно друго, они, као поштени и васпитани људи, кажу то једно другом, и врате једно другом задату реч верности. Они престану бити љубавници, и постају пријатељи. Ето то ја називам наравима друштвеним, наравима питомим". Ми те нарави можемо ценити са два становништа. Ми y последњем наводу из Мармонтелове приче можемо наћи мисли које заступају многи врло честити и високо образовани социалисти, истина на друкчијој друштвеној основи; a можемо горњи навод сматрати као врхунац цинизма ; доиста, свак ће, y данашњем облику друштва, лако осетити софизме који ce крију y наведеним речима. Али ја овде не моралишем, но сликам; сликам тадашњу жену и њене карактерне црте y тадашњем друштву, и показујем како je то друштво било нагнуло чашу уживања тако како би je могло до краја испити. Жена је била рекла „збогом“ својим редовним дужностима, и заменила их je једном једином: уживањем. „Њена једина дужност“, као што веле Гонкури, „била je да y друштву представља слику задовољства и уживања, да ту слику изнесе пред свакога и сваком je поклони“. Она je тај идеал остварила као што никад није био остварен. „Ако су на тај начин губиле добре нарави друштво je добијало бескрајно много“, вели y својим Мемоарима један савременик, Г. де Безанвал Ослобођено рада за насушни хлеб, ослобођено сваке стеге и сметње, то друштво, богато, привелегисано y свима правцима,

3

Француска жена XVlIi вока

107