Ženski pokret

ЛЕПА КЊИЖЕВНОСТ

A ПОТОНУЛЕ OCTAB'TE БРОДОВЕ

Ha мирно село мјесечииа пала, A млада срца живље закуцала, Па ce с њих тиха пјесма y ноћ диже Лијепа пјесма о засталој води И о бродару што далеко броди, Што једном оде, нa више не стиже. 0 срећна, млада срца распјевана! Да л’ које од вас знаде што je рана. Да л’ знаде што je рану отворити? Пјевајте cpeћy, своје младе снове, A потонуле остав’те бродове Ви још не знате што je изгубити.

Јованка Хрваћанин.

МИ

Жено, ми смо судбе исте: наше усне чисте мазе његове косе, наше душе беле успављују његову страст, наше руке витке нишу његову главу: као плави цвет. Жено, ми смо судбе исте: наше сузе чисте његове руке росе, кап по кап, као пролетње кише жедно шибље ружа.