Ženski pokret

Па тако је и било. Јер њене идеје нису биле само фразе. Оне су постајале живот, дело, од момента када их је саопштила. А остварење њихово носило је сву снагу и живот студенткиње којој је најачи покретач: љубав према првој заједници интелектуалки жена. Дубоком интелигенцијом, правилним резоновањем, сталоженошћу а нарочито тактом, умела је да води, и пробуди љубав у оних са којима је радила. Са колико је младалачке вере приступила Петровићева новом задатку жене, носећи му као једине симболе: дужност и савест. А данас, док та два појма егзистирају најчешће далеко један од другога, када их везују само можда моменти човечје свести узела их је смело Петровићева, потискујући око себе растрзане слабости других. Са колико је негодовања одбијала све могуће форме које би претиле да укоче рад. Са колико радости поздрављала прве успехе заједничког рада... Имала је нешто урођена песимизма; он се пробијао кроз њене речи. Још чешће кроз смех. И док узрок њене смрти стоји пред нама само као мучна сумња, искрада се мисао и одводи тамо, где се одигравала чудна борба, добро скривена под ведрим осмехом своје жртве. Шта је могло нагнати вечно насмејану Петровићеву да учини оно што њен разум никада не би опростио? Шта је морао бити живот за њу, када је пуна енергије и обзира према другима, прибегла тако очајном решењу? А када ми, познавајући њен снажан карактер и самопоуздање кажемо смело: није то сентименталност жене која је довде довела, није ни једна од моменталних слабости пасивних створења Онда? Где је светлост којом би прошли лутајући мрачним путевима туђих мучења? И шта ће рећи разум наш онде, где се грчило срце у властитом болу оплакујући све: Куда је први пут пошла сама, без жеље да на друге мисли, другима помогне, студенткиња Петровићева?

5

Даринка Петровић

203