Ženski pokret

Ja ce замислих и машта поче да окреће точак. Одлучила сам да дознам. Избегавала сам да се сретнем с њом и тражила сам да се сретнем с том женом. Али је жена мене избегавала. Ипак једном ухватих је саму. Девојка је учила помало да шије и да везе и није била код куће. Где је ваша госпођица? запитах, као да не знам. Обећала сам јој ову књигу. Није код куће, рече жена хладно. Ја јој приђох. Кажите ми, молим вас, како се зове њен ујак... тај бо гати ? Жена ме строго погледа: А шта се то вас тиче ? Ах! узвикнух запрепашћено. Познавала сам ту жену. Она је остарила и променила се и у лицу и у оделу (није више носила фес, већ црну свилену пречанску мараму), али сам је познала по лукавим црним очима које је крила. - Шта вам је ? рече она подозриво и грубо. Познала сам вас. Ви мене? Јесте. Кад сам била мала, биле смо комшинице. Она се мало разведри. Можда, ја се не сећам. Ја сам се већ била савладала. Дакле, како се зове ујак? Ви га не познајете — рече она преко срца. Познајем га по имену. Чика се сад претворио у ујака и сад имате другу девојку. Она прва је умрла. Верујте ја онда нисам ништа разумела. Чудила сам се како могу тако привидно хладно и жучно да говорим. Она ме прво погледа погледом, у коме као да је било отрова, као да је желела да ме сможди, али што сам више говорила, њен се израз мењао од мржње у страх, а од страха у понизност. Госпођице, преклињем вас... и руке јој клонуше. Шта, да не кажем мојој госпођи, вашој првој сусетки, доброј и честитој жени? И да не кажем никоме другоме? Зато сте се ви овде завукли. А знате ли да ја могу само да кажем једном своме рођаку полицајцу, па да вас одмах ухапси ?

377

О времена о нарави

377