Ženski pokret

сиромашног света завладала страшна беда, види се и по свако дневним огласима у буржоаској штампи, где родитељи нуде под своје децу. Тако „Политика“ од 15 овог месеца доноси: „Дете под своје: Женско дете, старо осам месеца, по имену Десанка, потпуно здраво и лепо развијено, даје се под своје пошто се мати која је остала без мужа налази у крајњој беди и немогућности да и саму себе храни“. У броју од 21 овог месеца „Политика“ доноси други оглас: женска деца дају се под своје, једно од 5 и друго од 7 година. Јавити се фабрици штофа Вл. Илића, Ранисаву Ранковаћу“. Е молим вас сад родитељ који је чувао и хранио своју децу 5 и 7 година нуди под своје децу која су била једино добро, и једина утеха, поклања другом. Мора да има велики разлог за то. Родитељ то чини са ужасним болом јер зна да су код њега осуђена на гладну смрт. Али, нису деца само у тим фабрикама изложена пропадању на загушљивом раду. Има данас безброј радионица где раде деца од 11 и 12 година по 13 и 14 сати дневно. На пример у радионицама где се израђује рубље и женско одело, ту у тим радионицама раде мале девојчице до дубоко у ноћ згрбљене и повијене за послом у затвореном простору по 13 и 14 сати дневно. Те девојчице, то су будуће мајке које треба да нам пруже нове генерације, а болесна и нездрава мајка не може дати здраву децу. И ја се обраћам вама мајкама у првом реду, као и свима осталим грађанима који су присутни на овом великом народномзбору, да се за један моменат у мислима пренесете и дубље завирите у положај те деце. Замислите како јадно, бескрајно јадно пролази несрећан живот те деце. По цео дан на раду у загушљивом простору, жељни ваздуха, жељни сунца. Та деца не знају за весео дечији смех, јер је он у фабрици забрањен. Зар пред вас не излази ужасна слика бледе и измучене деце, чије увеле руке траже помоћи а чије угасле очи шаљу прекор због досадање равнодушности према њиховим патњама. И зар не чујете самртне уздахе те јадне деце, чији живот престаје у најбољим годинама од туберкулозе и разних других болести које долазе као последица таквог начина живота. Нажалост морамо костатовати: да је наша држава питање заштите деце и младежи схватила као социално питање тек пошто се у Југославији подигло стотине хиљада невиних гробова. Према званичним податцима Државне заштите деце и младежи у прошлој 1923 години било је незбринуте ратне сирочади

166

Женски Покрет