Ženski pokret

Пролеће иде, ја стајем дроњавом ногом намерно баш у најдубљу локву. На моме капуту ипак још висе лепа два дугмета. Ја их кидам и бацам високо једнога за другим у вршке тополе бедне и голе да дадем и њој сигуран знак: Хе, иде, иде, иде, многи се шумови чују, многи се весници виде.

Верка Шкурла Илијић

У МИРУ

Леђима притискујем меку траву што ми с ветром шушка око уха као да нешто шапуће. Лежим непомично и гледам у безмерно плаветнило неба. Само се један облачић, беличаст и набацан, као пена мек, усудио да слободно пређе изнад моје мисли, што је узалудно продирала кроз пролетњи ваздух. Јутро je, а ја осећам вечерњи умор... Као да ми се цело пролеће бацило на груди својим дахом, топлином, мирисом и бојом. Ја и моја јесен постајемо део пролећа, и халапљиво се гушимо у мирису првог зеленила, и тонемо у цики и цвркуту сеница и шева, и зрикању цврчка испод груде сухе, загрејане... Лишће трешње дрхти изнад моје главе... И као да чујем његово пробијање у шушњу траве што ме милује свежином, и хлади зеленилом по челу и врату... А земља као да се радује делу, ћути, мирује у миру ствара

Вера Пујдак Торњанска

ЕВАД H А

3 Кад у своме бележнику по други пут помиње „Векфилдског Свештеника“, она изрично вели: Не сећам се шта сам писала о њему, кад сам га први пут читала и нећу то место да потражим све док не напишем шта сад мислим; хоћу да знам да ли сам и данас истог мишљења као што сам тада била.

4

У ми р у

181