Ženski pokret

И заиста, вредно је изнети у коликој је мери она остала иста као што је тада била. Једино што су јој се осећаји из срца преселили у мозак, и самим тим процесом претворени су у једно позитивно мишљење, савесно проучено и изражено на савршенији и снажнији начин. „Векфилдски Свештеник ми даје много да размишљам“ вели она даље, али никако не могу своје мисли да доведем у ред. Ипак има једна ствар, која је од свих осталих, оставила на мене најјачи утисак, а то је, да су људи сви били школовани, док жене не. Није могуће да су жене претпостављале да остану незналице. С тога закључујем да њима није било допуштено да се користе образовањем, чиме су се људи толико поносили. Они су према томе, насилним путем задржали то преимућство само за себе и не стиде се да исмејавају жртве њихове неправичности. Пример такве једне гнусне слабости даје нам сам свештеник, кад каже за своју жену: „Могла је читати ма коју енглеску књигу а да много не сриче“. То не значи да је она била умно неспособна, већ само неука, јер он сам признаје колико је умешности показивала у другим стварима. Да је г-ђа Примрос свршила школу била би можда мање симпатична но свештеник, али би га знањем сигурно престигла. Све време свештеник је био свестан мана своје жене али никад се не би сетио да их лечи, нити му је падало на памет да те недостатке спречи код својих кћери, дајући им једно боље васпитање. Не, он њихову необразованост сматра за једно решено питање и врло љубазно примећује, како је он своје часове одмора проводио у безазленом ћаскању са женом и кћерима или у философском расправљању између себе и сина. Као да је безазлено ћаскање све што је од жене и ћерке могао ишчекивати. Данас једна ученица нижих разреда, просечне интелигенције, је свесна достојанства свога пола и стоји на много вишем ступњу но овај добри свештеник који завист и нискост не открива ради једне добре досетке, и који још са осмехом говори о неизбежним недостацима жена, као нижих бића. Знам да таквој, гнусној слабости ниједна моја другарица никад не би подлегла. “ Друге две књиге, које она између осталих спомиње, по свој прилици је читала када јој је било осамнаест година, пошто се већ ослободила школског надзора или пре но што је ступила у другу фазу свога живота. О том важном догађају само оволико се помиње у њеном

182

Женсии Покрет