Ženski pokret
и даље ca необичном вољом. Био је још здрав. 1849 за четрнаест дана написао је два епска спева Стојан и Хајдуков гроб. Ту је био врхунац Бранкова живота и рада. Почетком 1849 Бранко се разболи. По писму од 8 априла 1849 види се да је болест озбиљна. Он пише Даничићу: „Два месеца како ништа не радим. Лежим, седим, пушим... чамим“. У другом писму; „Ја сам ни болестан ни здрав, ни крив, ни прав, ни.... ни. ... Бог зна колико ових ни има!“ 1849 Бранко се отима, али га постепено нестаје. Измучен болешћу Бранко се враћа у Беч у лето 1850 године. Оставља права и уписује се на медицински факултет да би могао сам себе да лечи. 1851 Бранко издваја две епске песме: Гојка и Хајдуков гроб и штампа их у Бечу под насловом: Песме Бранка Радичевића II Књигу је посветио своме добротвору кнезу Михаилу Обреновићу. Жеља му је била, после свршених наука, да путује; особито је желео да види Косово. Говорио је: „Ја желим да напишем епос, али нећу пре ни словца написати, док не видим Косово Косово на којем је српска слава угашена, слобода изгубљена, а сужањство настало. Грађу имам готову; јер српски епос мора тако исто бити, као и грчки, у њему ће бити уплетени сви наши обичаји". Али му се жеља не испуни. Болест која му је досађивала 1851, јави се и у пролеће 1852, а крајем те године лекари су му препоручили јужне крајеве. Он је слабији свакога дана, и најзад на предлог Вуков, оде у болницу. Ту је имао неге. Вук и Даничић су гa обилазили често, Вукова жена свакога дана. На њеним рукама је и издахнуо по историчарима књижевним 18 јуна, Мина каже септембра, 1853. Бранко је умро млад, кад му је било 29 година. Сахрањен је на грчком гробљу у Бечу. На надгробном споменику отац му је уписао ове стихове из Ђачког растанка: „Много хтео, много започео, Час умрли њега је помео." Једна интенсивна воља за животом био је Бранко. Из сваке његове песме бризга живот. И само је једна тако тиха, подмукла болест могла да унесе меланхоличног тона у овај ведри живот. Колико је једна свежа снага, види се из свих његових песама. Бранко пева ливади, дољи, цвећу, стаду, ветру, извору, гори, небу, сунцу, и моми. Управо свака песма, без врло малог броја, говори о момама. Бранко је песник љубави, песник прве младости, доба када се све воли и кад кроз све веје љу-
4
Бранко Радичевић
187