Ženski pokret

гледати, жали за „неизказиваном љубави, за неизмилованим миловањима". Стојан и Асан воле песму и музику, a Коштана као права уметница од расе воли само своју уметност и никог више. Кад каже Стојану: „Никога! Никога нисам волела! И нећу да волим! Heћy! она je потпуно, à la Stendhal, искрена. На позив Стојана да пође с њим, па да само он „слуша њен глас, гледа њене очи, лице, снагу, нико други!“ Коштана одговара: „Heћy! Не, могу ! Код тебе! Зар само код тебе ? Па само аџију, оца ти и мајку твоју, само њих да служим, дворим? Да пред њима клечим, и ноге да им перем? И само да их дворим, седим, ћутим, трпим. Ох ! A кад ноћ падне, месечина дође, сан не хвата, око ce рашири, снага разигра... шта онда? Зар да из собе не смем да изађем. Да ce не мрднем, не помакнем? Већ само ту y соби, ту да седим, ћутим, трпим, гледам месечину... A ноћ дубока, месечина иде, греје, удара y чело, главу... пали... Шта онда?“ Са ретком оштрином, Коштана je осетила да јој оно што њена душа иште не може ни Стојан, као ни Асан дати. И она као и Митко, oceћa сву драж једне летње ноћи и чар месечине. али она слути оно чега ce Митко не сећа: да човек, да би могao уживати сву сласт једне лепе ноћи, треба да je сам, потпуно сам, толико сам, да заборави, да људи на свету и постоје, да заборави на све што je земаљско, и да уједном извесном тренутку, не види ништа више, осим једног великог осветљеног неба и звезде на шему, да ce толико занесе, да заборави, да je и он сам човек, да ce осети само као део једне планете, па да замисли, да и он сам y томе часу заједно са земљом јури кроз ту сребрнасту бескрајност. То су они ретки, свечани тренутци y којима човек oceћa, да небо није за њега за навек изгубљено, да и он y том небу живи, да га оно са свих страна опкољава, да пут његовог живота кроз њега води. Осетити ce један део тога неба, осетити y себи душу Васионе, живети за један тренутак општим животом света, y томе ce налази сва драж и лепота једне тихе, светле ноћи. Коштана je интуитивно осетила оно што je њеним сестрама y Европи требало толико времена да разумеју, да ни жена човеку ни човек жени не могу дати ону највећу срећу за којом они жуде. Права cpeћa налази ce само y испуњавању циља живота,, a човек и жена могу бити само добри другови, али не могу никад бити један другом циљ живота. Циљ живота ce налази

260

Женски Покрет

5 и 6