Ženski pokret

диначном мишљењу, нити у интересу једне класе. Свака класа у народу има своје специјалне интересе и захтеве у држави. Право је компримис постигнут између разних интереса што делују у колективном животу, у држави. У колико се овим компромисом задовољава и обухвата већи број интереса, у толико више изражава општу вољу једне колективне заједнице. Облик закона добијају правни прописи код нас, онда кад их законодавна власт донесе. Закони су обавезни за све и примењују се без обзира да ли се слажу са правном свешћу појединаца или не слажу. Кад им се ко успротиви, прекрши их, државна власт је ту да успостави ред, спор расправи, кривца казни. Егзекутивни органи (жандарми и др. оружана лица) само извршавају наредбе које је наредио надлежни државни орган. То што они врше није право јачега над слабијим, већ дужност потчињених, техничких органа. Право да кажњава појединце који се огреше о њене законе има само држава као колективна заједница. Из ове се књиге не види да се је са овим основним правним појмовима било начисто. Али зато се резонује овако: Жена је слаба. Није створена као мушкарац. Мушкарац је јак. Зато жена има да слуша човека, као млађи старијег, као слабији јачег. Има да му буде субординирана. И у породици, и у држави, и у друштву. У њој није аутору могућно да види стручно лице, правника, већ само женску. Зато, кад врши судске послове она, каже, не импонује, нема ауторитета, профанише суд. Слика нам, затим, како то страшно изгледа кад злочинцу џину, снажном а окованом, жена судски писар саопштава пресуду. Колико државна власт губи од ауторитета кад пред кривцем није персонифицирана у физичкој структури државног чиновника! Државна служба је, дакле, право јачега, право физички јачега. Мушкарци ову особину (да су јачи), разуме се, стичу актом рођења и зато државна служба, као привилегија, остаје резервисана само за њих. И онда, зар жена да изриче правду, да доноси пресуду, и то мушкарцу снажном и јаком ?! У брошури се, измеђ осталог, тврди да жене код нас ке могу примењивати право, бити судије, зато што их у нашој земљи то исто право уопште, третира као потчињене и подређене мушкарцу, а даје им само „извесне, условне, ограничене способности.“

Беле шк е

165