Ženski pokret

и иде за том својом особином и у избору дела. Милован Глишић воли народни језик, зналац је; г-ђица Станка Глишић слуша са уживањем говор нашег језика. У доба Милована Глишића сматрало се да нико не зна боље српски језик од њега. Данас се може рећи да је мали број оних који знају српски језик као г-ђица Станка Глишић. Г-ђица Станка Глишић наставља превод свога брата Милована Глишића Мртве душе. Милован Глишић је својим ђачким преводом Мртвни душа Гогољевих био толико незадовољан да је желео да све књиге по књижарама и антикварницама откупи и све их спали. Из те његове жеље изишао је овај други превод који је он сам почео поново преводити и превео до 143 стране, и који је после његове смрти наставила г-ђица Станка Глишић. Кад се узме у обзир дело које по својој психолошкој анализи спада у најтежа, па према томе и врло тешка за превођење, онда се овај превод г-ђице Станке Глишић може ставити у ред најсавршеније преведених дела што их је икада икоја преводна књижевност дала. Прича се да је Милован Глишић по три дана могао тражити реч, еквивалентни израз који при превођењу није могао одмах да нађе. Г-ђица Станка Глишић је прави ловац на чисте народне изразе као: мимоходац, чилети, сукати ракију, жвакорити уснама, ровити по хартијама, враголисати, негве, брбљов, рбак, жбан, сапетак (судови за вино). Као и код Милована Глишића, тако и код г-ђице Станке Глишић фраза је потпуно српска, речи су чисто народне. Господин Богдан Поповић вели о превођењу ово: „Преводити, и преводити добро, значи ухватити се у коштац с умним, каткад великим • писцем, борити се с његовим изразима пуним мисли, осећања, и лепоте, и савладати их! То јест препроизвести верно на свом језику оно што је писац дао на својем: мислено или уметничко дело високог рода, у лепом, течном, и тачном облику. Дарови, способности и знања која су ту потребна иду, ако не међу најређа, оно извесно међу врло ретка) и што је успех већи, то су та потребна знања била већа и ређа; добри су преводиоци ређи од добрих писаца.“ Поредила сам оригинал Тургењевљева Фауста са преводом Фаусша од Антонија Хаџића, који је 1877 године изишао у Новом Саду, и са преводом Фауста од г-ђице Станке Глишић.

182

Женски Покрет