Ženski pokret

гледним равницама, лепота боја и облика; одмор и спокојство у благодарном хладу мале цркве на обронку, и изнад свега, одсуство умних растегнутости и лагодност oceћaja после напрезања мисли, ту је она нашла најузвишенији облик уживања који је дотле осетила, најређи, најснажнији. Свештеник, чијем је старању припадала та црква на обронку чији је глас био тако мелодичан, и који се звао Ж. Бортсвик, уочио је Еваднино ревносно похађање цркве. Био је сасвим млад, врло озбиљан, врло побожан, ислабљен услед прекомерног посла, али срећан јер гa је волела имао је израз спокојан и одлучан који само непрекидни савесни рад оставља собом. Разуме се да се са људима данашњег доба неби могао да сложи, његов позив је био: служба Богу. Он је сав свој живот посветио томе, не штедећи себе ни мало, само да би себе учинио достојним да славу Божју шири по свету. И како он сем тога ништа друго није желео искрено је тежио селибату и сматрао га је као услов за усавршавање и очишћење своје душе, знао је да му се у исти мах дала могућност да одржи и појача уплив на себи повереним душама. То је била чврста одлука младог Хенрика Борствика као год што снег, под хладним и мирним звездама oceћa у себи несаломљиву снагу. Полако је почео да осећа од колике је добити и користи суделовање жене при обављању послова у парохији и временом се толико навикао на ту мисао да му се она учинила неопходном потребом. Једном по свршетку службе, пожурио је из цркве пресрео Евадну која се полако враћала кући, и с њом дуже времена разговарао о служби и њеном значењу. Она је то јутро стигла доцкан за ручак. Њена мати упитала је што се тако задржала. „Г. Борствик ми је говорио о црквеним тајнама", одговорила је она а њене мирне искрене очи сусреле су се са мајчиним без најмање збуњености и о потреби, и користи причешћивања. Ово заиста беше срећно доба за Евадну. Млади свештеник јој је често прилазио после службе и она је волела његово одушевљење и оданост, наспрам посла коме се одао. Волела је његово лице обријано, и његов мелодичан глас. Чинио јој се савршен од свештеника, и кад га кој пут не би срела, он би јој недостајао. Мање би јој се допао кад је долазио њима у посету. Она гa је некако увек замишљала и спајала са својим јутарњим расположењем, са религиозним pacupaвама, и службом у цркви. Кад би он прелазио те границе, губио је у њеним очима свако даље интересовање. Он је то осе-

236

Женски Покрет

6