Ženski pokret

се ако не непријатељски, а оно врло далеко држала од Покрета. Додајем да се та особа сматра за врло образовану, широко културну: „Морам Вам признати, госпођице, да ми Покрет није мио, изгледало ми је да му у нашој средини нема места, а рад на домаћичким курсевима био ми је у најмању руку један нови извор за наше извештачено самарићанство нашу лажну хуманост. Десило ми се да упознам једног господина, родом сељака, који је остао у селу до свога младићског доба и који има још и данас увек велике везе са родитељском кућом. Цео живот оних које је он на селу оставио значи једну тешку трагедију у тој трагедији постоји једна мала светла тачка, а то је његов живот. Како он сам каже: „видите ме, и ја сам просечне памети, али знајте да од деветоро, колико су моји родитељи имали, ја сам једини паметан и читав, здрав, остало је или мртво или недотупавно, да не кажем малоумно, и нездраво. Имам једну сестру за коју смо сматрали да је имала мало среће док јој муж није погинуо. Како сам ја данас својим послом постао имућан, хтео сам да сестри олакшам живот, и да јој створим могућност да ужива у срећи свога синчића, јединог детета које је имала. Довео сам га себи, дете има 13 година, болешљиво је. Мислио сам да га школујем али не прима, не може да учи и ако је врло добро и послушно. И када сам приметио да му се неке ранице отварају по телу савет лекара, а они констатују сифилис а нико није ништа знао! Моја сестра, несрећница, можда зато и добија с времена на време неку чудну помућеност у глави. А сад је све касно. Данас кад им ја могу помоћи касно је. Данас кад сам ја стекао мало памети не знам ни сам када сам и како од куће побегао ужас ме хвата када се сетим онога живота. Нисмо били сиромашни, имали смо шта појести и шта обући, али нисмо ништа боље живели од наше марве. Када би ме сада неко вратио да живим оним животом, ја бих радије претпоставио смрт. Кућа, знате ли шта значи кућа у моме селу? То вам је један простор и ништа више, простор набијен земљом, у средини нешто ближе вратима отворено огњиште, ватра која се не гаси, и дим што стално штипа очи. У једном ћошку згрнуто и покривено шареницом мало увек истрешене сламе, (а то би бар могли имати као што ваља), то се растури увече, и бајаги, направи постеља за све нас. У то полегамо онако, у чему смо се преко дан затекли, и мало и велико, и дојенче и сипљиви старац. Ни ваздуха, ни светлости,

436

Женски Покрет

9 и 10