Ženski pokret

Зашто?... Куда?

Када гледамо садашње хаотичне прилике и размишљамо како су оне настале и како се развијају, када и саме постајемо жртве неукротљиве и себичне воље појединаца или извесних група, многи истински желе да према својим моћима допринесу, да живот опет потече мирнијим и сигурнијим током. Али одмах осетимо и своју слабост према томе силном и компликованом проблему животу. Губимо храброст, губимо вољу и предајемо се несигурноме току, да нас понесе куда хоће и фаталистички очекујемо крај. Свако од нас је осетио у већој или мањој мери, у овим послератним годинама, како се разбија отпор оних који су добром вољом хтели спречити, или само зауставити културно, економско и социално пропадање. И готово је наступило доба општег разочарења, опште изнемоглости и умора. Развитак историје човечанства познаје доста сличних доба, када је после страшних моралних и материалних потреса наступило мучно и мрачно очекивање kao пред неизбежним великим потопом. Али човеков је дух кроз сва та тамна доба тихо и даље стварао, чувао и развијао идеје, које воде из таме у светлост. Никада се није изгубио, ни у најстрашнијем полому, ни један атом оних духовних творевина, којима је суђено да вечито живе. Грчки филозофи, политички организатори великог римског царства, први борци хришћанства, средњевековни проповедници аскетизма и хуманитарности, социални револуционари и велики реформатори новијега доба, проистицали су један из другог и сви су у суштини тежили једном истом, и ако на најразличитије начине, како да се достигне мир и срећа човечанства. Они су нам сви оставили богато наслеђе идеја, које не смемо заборавити ни у најмрачнијем добу друштвенога развитка. И сви ти наши духовни преци нису живели у приликама угодним за ширење њихових идеја, они су такође били окружени неразумевањем, и њих је такође очајно притискала усамљеност, али су веровали у моћ духа, у моћ идеје, и њихова вера их није преварила. Нашим Женским Покретима, удруженим у Алианси Женских Покрета, ставили смо у задатак између осталог, да чувамо, и ширимо идеје, на којима мора бити основан прави и вечни живот, да помогнемо победи праве слободе и правде. Свесне смо да те идеје морају имати, ако хоћемо да их у истини остваримо, материалну подлогу у најразноврсннјим институцијама социалнога и економскога живота; свесне смо такође, да и ми морамо својим најјачим моћима и способностима да доприносимо да се саграде те институције. Зато и тражимо политичка права, зато хоћемо да говоримо и да заједно одлучујемо када се доносе државни закони, када се даје правац развоју у областима, када се уређују прилике у општинама. Сва та средства мopaмо тек добити и стога је још потребније да се чврсто организујемо. Наш рад се шири дакле у два правца: да се придобију средства, која he нам омогућити да успешније радимо за наш крајњи циљ, а уједно да се припреме жене да сматрају за своју прву дужност служити идеји. Колико пута питају жене зашто у организацију? Одговор је врло једноставан ако не сматрамо свој живот за почетак и крај нашег индивидуалног живота, већ као продужење живота, који су нам остварила многа и многа покољења пре нас. Зар није наша дужност да наслеђе које смо примили од претходних покољења, и које нам омогућава најразличи-

тија уживања, оставимо допуњено и богатије? Aкo немамо такво осећање благодарности према свима онима, који су се мучили пре нас, не заслужујемо да уживамо плодове њихових мука и њиховога рада. Ако се не потрудимо да за нама оставимо лепше и боље прилике, цео наш живот је израз похлепног eгoизма и ништа друго. И пошто појединац сам не може никад успешно да ради, пошто појединцима, нарочито у данашњим приликама, толико пута слаби снага, удружујмо се, организујмо се, да се кроз организацију, колективном вољом и колективним радом одужимо прошлости и да градимо будућност. Ко неће и не може да призна ту једноставну истину, ко само узима а не даје, то је паразит, Заједнички рад за идеју даје моћ, да вршимо своје заједничке дужности, било као матере, било у нашем позиву, са много већим заносом и истрајношћу. Тај рад за идеју открива нам везу међу свима жилама живота, коју тако често ми не видимо, или услед монотоности самога рада или услед разочарења, које нам тај рад с времена на време доноси, сматрамо га за непријатног, тешког и без циља. Мисао да удружено радимо у извесној групи, што значи узајамном помоћи да доприносимо срећи свих, даје нам снагу да устрајемо, да савладамо препреке, да не дамо места малодушности, ако кад год наступи запрека већа од наше моћи, и не можемо је срушити у први мах. За циљ, који смо себи поставиле, мора нам бити та мисао увек освежавајући извор. У правилима Алиаисе Женских Покрета, примљеним на скупштини у Броду на Сави, укратко смо означиле свој циљ речима: „Циљ Алиансе Женских Покрета је да ослободи жену.“ Ослободити је морамо њеног подређеног положаја у друштву и држави. То ћемо моћи постићи само кад будемо политички изједначене са мушкарцима, када у закону не буде таквих излишних ставова који нас понижавају. Мало би било ако би ми тежиле само за то ослобођење. Много тежи рад себи постављамо тиме, што хоћемо да ослободимо жену оних предрасуда које се провлаче кроз столећа и столећа. Те предрасуде су и њој самој улиле сасвим погрешне појмове о њеном положају у породици, друштву и држави, а код великог броја жена су се измениле у чврсто веровање: да је тако било; да је тако сада, и да тако мора остати. Морамо ослободити жену тих шкодљивих уплива, који истичу из сасвим материалистичког гледишта о значају и циљу живота, и који су данас тако моћни, указујући да је срећа само у томе, што је незнатан, ништавни „јаз“ средиште живота. Морамо ослободити жену гледишта, које наравно нема само она, да је наметнута, бојажљива понизност њена највећа чедност, и да је загушивање њеног импулзивног и интуитивног осећања и мишљења шкодљива за њу и њену околину. Укратко, морамо ослободити жену свега што јој данас даје знак ропства, ропства према самој себи, и ропства према осталима. Независна мора постати жена у своме мишљењу, осећању и раду. Зашто? Зато што је само независан човек, који не брбља за другима, човек који критично посматра и себе и живот, права клица за развој живота; само такав човек има снаге да иде новим путем, само такав човек има снаге да сноси усамљеност, ако је то потребно. Погледајте где год хоћете у живот, видећете како се сви труде да мисле како мисли већина. Баш зато напредује живот тако полако, зато решавамо још велике проблеме на начин, на који су их још

барбари решавали насиљем и оружјем. Али наш покрет неће то, наш покрет гледа у будућност, и зато ће тражити нове путеве за свој рад, и удружиће се са онима који не обожавају силу манона, нити политичко насиље, већ само са онима који верују да је могуће зградити срећу свих чланова друштва на темељу слободе и правичности. Љубљана

Алојзија Штеби

Женски Покрет у Индији

Разговор са Шоран Сингом

Ових дана бавио се у Београду Шоран Синга, хиндуски публициста и проповедник социјалних реформи и хришћанске религије у Индији. Он је одржао у Београду неколико интересантних предавања о узроцима појаве хришћанства у Индији и његовом даљем развићу. Предавања су била прожета многим филозофским посматрањима, у главном заснована на чисто хиндуском менталитету, психологији и осталим битним особеностима њиховог социјалног и материјалног живота. Г. Синга је нарочито подвукао у својим предавањима тешке економске прилике у Индији, а од чијег повољног решења истих зависи успех свих покрета у правцу ослобођења тамошњег човека од економске потчињености, личне независности и многих укорењених заблуда и предрасуда. Нас је специјално интересовало стање хиндуске жене и женских организација у Индији. У овом правцу г. Синга рекао је да хиндиска жена ради упоредо са човеком на личном усавршавању и да је се у том погледу изједначила с њим, Природно је да при оваквом стању ствари и човек и жена подједнако узимају учешћа на просвећивању свога народа. Према овоме појмљиво је што се у Индији није појављивала нека мушка опозиција женском праву гласа. Тамо је сваки сматрао да је сасвим природна ствар, да сви који подједнако примају дужности и обавезе имају и подједнака права. „Оно што при-

пада интелигентном човеку није се могло оспорити интелигентној жени.“ Г. Синга је нагласио да рад за просвећивање жене има више тешкоћа у Индији но у Европи јер нису на путу само огромни простори, слаба материјална средства и оскудица већих броја агитатора, већ и многе друге ствари у погледу конзервативних навика, предрасуда, па и вере. Због свега овога индијска жена није могла створити чисто феминистичке организације европског типа, али је зато својим организацијама дала шири обим, у који нарочито спада васпитање жена за политичку борбу и политичка права. Ограничења за право гласа су: неписменост и порески цензус. Ово важи подједнако за људе и жене. Оне су добиле право гласа почетком 1925 г. а 1926 жене су то право већ и употребиле, Хиндуска жена пажљиво прати све Покрете у Европи. Она их критички проучава, често пута иа лицу места, и пресађује у свој народ. Али мора се признати да је њој у овом погледу много теже, јер, пре него што се реши на расађивање, мора претходно да тај европски цвет прилагоди хиндуској клими у најширем смислу. Исто ово важи и за културно просветни рад људи. Човек и жена на просветном пољу рада не могу се делити, јер само људи и жене заједно сачињавају народ. Тако је код Хиндуса. А код нас?

А.

Политички преглед

Спољна политика Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одређена је историским развитком нашега народа и географским положајем наше државе. И ако су географске границе Краљевине. Срба, Хрвата и Словенаца знатно изме њене и помакнуте ка западу и северу од граница предратне Србије, ипак је наша држава највећим својим делом на Балкану. Према томе, база наше народне политике је на Балкану. И јачина те политике одређује међународни положај наше земље. У тим линијама се, у главном, кретала наша спољна политика; а уколико је кад и скретала, погрешке су се брзо светиле. Наслон на савезнике из великога рата за Ослобођење и Уједињење; са резервом да се не предузима ништа противу Русије, док не би наступиле прилике за васпостављањем ранијих веза, стварање Мале Антанте у том оквиру и споразум са Италијом то су основне линије наше спољне политике. Основни проблем наше политике на Балкану је уређење односа између нас и Бугара. Тај проблем треба сматрати чисто унутрашњим питањем Јужних Словена. Само на томе терену, и са искључењем сваког мешања са стране, може овај проблем добити своју солуцију. За решење овог проблема неће бити тешкоћа од стране бугарског народа онда кад се ослободе садашњег режима, који много потсећа на прилике у Србији 1883—1903 године, и кад бугарски народ буду представљали његови истински изабраници.

Начело: Балкан балканским народима, мopa се по сваку цену штитити. Сви нереди на Балкану потицали су услед мешања великих европских сила. Европа је та која балканизира Балкан, а не, као што се често чује, да Балкан балканизира Европу. Кад год су балкански народи прегли да će ослободе тих утицаја, удруживали су се и сложно наступали. Успех слоге балканских народа из 1912 године није дао мира силама Централне Европе. И зато су балкански народи највише страдали у моралном и материјалном погледу за један низ година, кад год су били усамљени. Независност Албаније, за коју се предратна Србија још 1912 године изјаснила у Валони, и то своје становиште поновила 1919 године у Паризу, представља један врло важан проблем безбедности наше државе. Отуда је лако појмити узбуђење, које је изазвао итало-албански споразум, односно италијански протекторат Албаније. Са Румунијом су односи врло срдачни, особито од Букурешког Мира 1913 године. То је једини сусед са којим нисмо имали никада сукоб. Догађаји на руско-румунској граници дају повода зађевицама и незадовољству штампе румунске, али ни ми ни Чехословаци не можемо да се ангажујемо из појмљивих разлога. Најприснији политички односи владају између наше држава и младе, али врло напредне, Чехословачке, и то још од њеног постанка; ти односи нису досад ничим помућени. Срећом, изгледи за будућност дају најбољу наду. Односи према Мађарској и Аустрији регулисани су у Сен Жермену и Трианону, а гарантовани уговорима о Малој Антанти. Традиционална љубав према Русији и Француској је велика и дубока; али чинимо све, да не увредимо ни једног нашег савезника. У тим напорима најмање успевамо код Енглеске и Италије. И поред свих огромних уступака који су, посматрани са народног гледишта, виши

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ'

Број 1.

Страна 3.