Ženski pokret

менима и родовима. Конзервативизам старих родитеља је овде толико велики, да због жеље за просвећивање, код младих, долази до најјачих породичних несугласица па и трагедија, што родитељи не дозвољавају девојкама посећивање јавних школа и Клубова. Родитељи пак сматрају, да је просвећивање њихових кћери знак скидања „чадре“, т. ј. вела, и постепено напуштање свега, што мухамеданска девојчица сме учинити по старим обичајима. Рад започет по Женским Клубовима има веома велики културни значај. На жалост за сада се не располаже довољним материалним средствима, и вероватно је да ће тако дуго бити.

народни гестови бола и јада: бусање у груди, чупања косе, ломљење руку, ударање руком по колену, грчење лица и т.д. - есенција женског пластичног изражавања у нашој народној песми. Сцене: долазак Мајке Југовића, сусрет снаха и мајчино самосавлађивање, долазак деце и њено поновно угушивање бола, саопштавање снахама доживљаја на Косову, болна игра удовица, појава Дамјанове руке и мајчина смрт чине суштину ове, пластичне баладе. У свему овоме главна је тежња била да се мотиви народне игре, попевке и песме обраде у уметничку игру. То се могло постићи, технички и стилски на неколико начина. Г-ђа Магазиновић имала је, у главном да бира између технике класичног балета на прстима и пластике у смислу античке игре. И одлучила се за ово друго. Из којих разлога то ћемо сад видети. Наша уметност нема континуитета у развоју. Резултат петвековног застоја јесте потпун недостатак стилова који су се код других народа јавили у то време, то су; барок, рококо и ампир. Како је техника класичног балета рођена у духу рококоа, и носи његово обележје у схватању тела, одела, односа тела и душе, предмети и мотиви наше народне песме нити се могу саобразити томе уметничком стилу, нити би то било технички могуће. Јер наша игра је директан наставак античке игре с оријенталним примесама, расним темпераментом о б о ј ена. Њене изражајне могућности одређене су самом природом мотива. Ми можемо са задовољством гледати и ба-

лете, творевине оних народа који су у развојном путу своје уметности стајали под утицајем рококоа. Али наша народна уметничха игра, инспирисана народном поезијом и народном музиком, створена из духа диаметрално супротна духу и стилу барока и рококоа, не може, не треба и не сме да узима изражај који јој суштински не одговара. „Наш народни балет не могу нама створити странци по наруџбини“, па ма то били и кореографски генији равни Фокину, и еминентне уметнице као што су Ана Павлова и Тамара Карсавина. Ми треба, као што су и други народи радили, да створимо своју уметничку игру из својих побуда и свога материјала, а техником и изразом којима се наши народни мотиви могу прилагодити и обрадити. Из тих разлога је г-ђа Магазиновић своју нову творевину Косовску трилогију обрадила изражајним гестовима народне пластике, паганске антике и византијским декоративним стилом. Било би грех не поменути овом приликом и околности под којима је симпатични покушај г-ђе Магазиновић да се изведе наша прва пластична трилогија, угледао света. Отпор и негодовање публике не само да су престали него у последње време, по знатно увећаном броју ученица, осећа се много јаче интересовање публике за ову грану уметности. Увидело се најзад и код нас колико има оплемењене лепоте и стваралачке радости у одуховљеном и однегованом покрету на основу великога природнога закона ритма. Али појачаним интересовањем публике

нису отклоњене све тешкоће с којима се г-ђа Магазиновић бори и које она неуморном истрајношћу савлађује. Треба знати, пре свега, да она нема локала за своју школу и да часове држи у своме маломе стану, у соби која није већа од четири метра у квадрату, и из које мора редовно да се избацује намештај кад ученице вежбају." Зато на главним пробама, кад се играчице спутаване на малом простору, нађу у већем локалу или на отвореној бини, мора много што шта изнова да се ради. Осим тога, ни приказивачице нису подједнаке техничке спреме. То није сталан плаћени ансамбл, већ привремене ученице које се мењају и које играју из чисте љубави, према уметности. Зато поред најстаријих које показују већ солидну технику, смисао за пластику и лепо развијено осећање ритма и простора, ми на концертима ове школе видимо и ове сасвим нове ученице које су тек почеле да се сналазе у ритму и простору. Међутим, такве установе на западу раде под куд и камо повољнијим приликама. Тамо су нарочите школе и локали подигнути за уметничку игру, тамо је приватна иницијатива јака, тамо су и конзорције које материјално помажу такве школе, а на концерте излазе групе технички изједначене. Колико све то пружа могућности уметнику и уметничком педагогу за стваралачки рад није потребно наглашавати. Зато је Мери Вигман, највећа уметница данашње Немачке успела да у својој дрезденској школи да нешто ново у области уметничке игре, и да поред својих сјајних уметни-

чких квалитета потпуно развије и своје режисерско-педагошке способности. И Београд је имао прилике прошле године да види у оном успелом филму „Снага и лепота тела“ Мери Вигман која је превазишла свога учитеља Рудолфа Лабана и ако је жена. Да ли ће г-ђа Магазиновић, наш први педагог за ритмику и пластику, по речима Рудолфа Лабана стати на пола пута, или ће бити наша Мери Вигман, не зависи само од ње, него и од околностн у којима се даље буде развијао њен рад. За сада је довољно ако приказивачице иоле успеју да наговесте замисао њене творевине, коју би, несумњиво,. кор професионалних играча далеко савршеније изразио. Београд.

Љубица С. Јанковић.

Нешто о исхрани одојчета

У нашем модерном добу многе младе мајке мисле да је сасвим свеједно како ће мало дете, у првој години, бити храњемо: материним млеком, млеком крављим, или каквим хранљивим брашном. Може ли вештачка исхрана да замени природну храну, мајчино млеко? О овом је питању доста и доста писано; па ипак и ми кроз Женски Покрет, хоћемо да упутимо неколико савета мајкама које или из недовољне обавештености, или иако обавеште не, из других, често себичних разлога, у том погледу греше. Бићемо искрени. Жена, и пре него што постане мајком, мора да буде свесна нове дужности која је чека. А ова нова дужност, материнство, и за модерну жену мора да буде, као што је и за наше мајке била, срећа, радост, уживање. Модерна жена, као мајка, мора да докаже да није тачно тврђење да она није добра мајка и да, лака срца, срећу материнства жртвује уживању као што су биоскопи, дансинг, жур или политика. И модерна жена мора да буде свесна материнске одговорности. Природа не зна за „модерну“ одојчад; она је увек она прастара природа. Не бежимо од стварности. Матери је досуђено да храни дете не само својом крвљу док га носи, већ и после рођења, исто толико времена, својим млеком. Зашто је то тако? Организам новорођеног детета није још свршен; многи органи још нису потпуно развијени, у првом реду централни нервни систем, мозак. За сваког мора да буде јасно да ће на ово завршно развијање детета начин исхране бити од велик ог утицаја, Познато је и признато, да одојчад најбоље напредују и телесно и умно кад су храњена жениним млеком. Таква су деца и према разним болестима много отпорнија него деца вештачки исхрањена. Женино је млеко по свом хемиском саставу једино погодио за детињи желудац, много погодније него кравље млеко или разна хранљива брашна. Не улазећи у појединости, истаћићемо да детињи прибор за варење много лакше вари и много потпуније искоришћава

женино млеко него друга млека или хранљива брашна. Вештачка исхрана повлачи за собом разне поремећаје у детињем организму, разна обољења. За велику смртност код деце у првој години живота крива је вештачка исхрана, јер се она, сама по себи неприродна, још и рђаво спроводи. Мајке своју децу треба саме да доје. То је наш први савет. Дојење деце, у првим данима после рођења а и доцније, треба да се спроводи брижљиво и уредно, с планом. То не значи да свако дете треба дојити по једном за увек и у напред утврђеном шаблону. Не. Али ипак за већину деце могу да се утврде извесна правила. Нама је немогуће, у једном оваквом чланку, да о овим правилима опширно говоримо. Ми саветујемо да свака мајка у самом почетку пита лекара за савет. То је боље и јефтиније, него радити необавештено. Много је теже и скупље однеговати болесно одојче него здраво. На жалост, има случајева где је природна исхрана одојчета немогућа, било зато што мати нема довољно хране, било зато што је мати болесна (туберкулозна н.пр.), те би дојење било опасно по дете. У таквим и њима сличним случајевима треба потражити одмах лекара. То је наш други савет. Једино је лекар позван да реши шта треба, у даном случају, предузети. Он ће, ако то буде неопходно потребно. саветовати да се за дете узме дојкиња. У сваком случају то је најбоље решење, а у неким и једино. Ако дојкиња није неопходно потребна, приступиће се вештачкој исхрани. Лекар ће одредити употребу крављег млека или хранљивих брашна, начин употребе и т. д. даће, једном речју, сва потребна обавештења. Лекарских наредаба за вештачку изхрану треба се до појединости тачно придржавати. То је наш трећи савет. Немарност у спровођењу вештачке исхране често се љуто свети; узалуд је звати лекара, ако се његови савети не слушају. Вештачка исхрана још теже успева код одојчади коме су органи за варење претходном рђавом исхраном већ поремећени. Београд.

Д-р Нешковић-Вучетић.

Једна монструзна одбрана у Сарајеву

У данашње доба аномалија пред овдашњим Окружним Судом водила се једна интересантна расправа интересантна ради своје ријетке одбране. Мајка ванбрачне девојчице тражи повишење алиментације из 1909. год. која је износила 12 круна, касније повишена на 45 круна, што у данашњој вриједности исноси 11 динара и 25 пара. Са том припомоћи мајка ђевојчице сада удата госпођа једног бербера

хранила је и одгајала дијете 18 год. и у данашњем критичном материјалном стању затражила с правом од оца, да повиси своју припомоћ, јер своту од 11.25 Дин. изда попријечно сваки човјек на милостињу и без икакове обавезе. На ову тужбу одговорио је бранитељ Оптуженога оца, један овдашњи правник и навео ове разлоге за непотребно повишење алиментације. 1) Дјевојчицу храни и одјева њезин очух, који је уједно и бербер, те јој може бесплатно уређивати „бубикопф" а повишене алиментације требала би још једино за играње „чарлстона". 2) Дјевојчица је одрасла и може радити зашто није остала радница као мајка, ђед итд. Ко се је питао за њезино „луксузно“ школовање и зашто, да она буде учитељица код толике хиперпродукције „госпођица". Бранитељ се и опет страшно пребацио унатраг, у доба средњевековних класа, где је рођењем била запечаћена судбина појединог човјека. Заборавља, да живимо у вијеку у коме се бар настоје избрисати све препреке класа и свакоме грађанину дати право на слободан развој. Мајка је имала право, да одлучи о судбини свога дјетета, а та повишена алиментација је само минимална накнада за све досад претрпљене жртве. Бранитељ даље види опасност у хиперпродукцији учитељица и поред 87% аналфабета и заступа хиперпродукцију несавремених схватања и закона, који спречавају слободан развитак свакога појединца без обзира на услове његова рођења. Он каже да отац по закону није обавезан за такав одгој. Незнам, да ли се закони израђују према животном искуству или се живот мора укалупити у ма какве законске формуле или се опет закони могу свакипут на свој начин примјењивати. Интересантно је тек то, да они који су у првом реду позвани, да бране правду или изигравају Законе или их не схваћају, или су неспособни да своју одбрану прилагоде схватању једног човјечнијег и хуманијег доба, које ако већ није ту треба га бар створити. Како било, тек из ове одбране види се да жене морају бити спремне на све евентуалности и да не смију ћутке прелазити ни преко једног случаја у коме се изиграва материнство а фаворизира неодговорност мушкарца, чак и на штету просвећивања.

О.

Женска Задруга Панчевачких Српкиња

На главној скупштини Женске Задруге Панчевачких Српкиња, чули смо следећи извештај управитељке женске занатске школе.

Закон о занатству још није проширен на целу машу домовину, отуд је, да у свакој области видимо друге поступке. Јасно је, да женска занатска школа служи подизању индустрије. Сјајан пример пружа нам Чехословачка, која не би имала данас своју разгранату индустрију, да није имала на сваком углу по једну занатску школу. Тако исто и Белгија и Француска. Французи су најбоље схватили практичну и васпитну важност ових школа. Они су сваком округу путем школе, пружали ону наобразбу, која је била потребна за тај крај. У пределима, где се ради чипка, подигли су стручну школу, за уметничку израду чипака; где се народ бави бојадисањем вуне, отворили су стручну школу за хемично бојадисање. А каква треба да буде наша школа? Многи веле, код нас у Банату је јако развијено занатство, шваља и везиља има врло много. Француски нам пример јасно говори, шта треба да радимо. Занатске школе треба преуредити тако, да пруже солидну спрему, да сваки денетант (као што су у већини случајева наше шваље), увиди, да се само путем занатске школе може доћи до солидног стручног знања. Ово не само да не виде жене поменутог заната; не, то не види ни шира публика, а нажалост ни родитељи. Једна мати дошла је, да се информише о нашој школи. Кћи јој је свршила 4. раз. гимназије, те пита како би могла постати учитељица рада? Кад је чула, да виша занатска школа у Београду траје 3 год. да је месечно издржавање 1000 дин. нашла је, да за то треба много времена и много новаца. Кад сам јој објаснила. да из наше ниже занатске школе (3. р.) излази дете са сведоџбом и правом на зараду; из продужне занатске школе (V. раз.) спремна теоретски и практички за занат, ова се пренеразила. „Шта ви мислите, та то је срамота да моје школовано дете постане шнајдерка". Две три учитељице и неколико одборница се боре против тог египатског мрака. Кад је у питању будућност наше деце привредни живот наше државе, треба сви да ступимо у акцију. Свако, који наручи нешто у нашој школи, запосли нашу децу, нека зна да је морално осигурао опстанак једном нејаком бићу у бури данашњег живота. Од нас одраслих треба дете да види, да рад није срамота, да је рад уживање и радост, једина садржина свакодневне борбе. Само заједничким радом можено успешно повести борбу против заразне болести, да је рад срамота. Ове године поправили смо многе недостатке, идемо у сусрет новим тешкоћама, јер што ће нам рад бити разгранатији, све ће бити Заборавићемо иа све тешкоће, ако видимо, да смо заједничким радом упутили нову генерацију златном стазом која се зове: занатство.

В. М.

Страна 4.

Штампарија Балканска ул. 21, Београд.

,ЖЕНСКИ ПОКРЕТ'

Број 5.

ПАЖЊА. Молимо све наше читатеље којима смо послали прва че тири броја, а који нису бројеве вратили нити претплату послали ДА ВРАТЕ ПОСЛАТЕ БРОЈЕВЕ, АКО НЕЋЕ ДА БУДУ ПРЕТПЛАТНИЦИ, ИЛИ ДА ПОШАЉУ ПРЕТПЛАТУ БАР ЗА 3. МЕСЕЦА. Ко не врати лист сматра се као претплатник.