Ženski pokret

Признање домаћег рада.

У жељи да чујемо што више мишљења о овом тако важном, и за нас још новом, питању: о признању домаћег рада, доносимо овај чланак с напоменом да се о овом питању говорило у 4. и 6. броју нашег листа.

Покрет жена код нас узима све веће размере. Побуђене примерима својих сестара из културних и напредних држава и наше се жене нагло пробудише из учмалости и сна, у који су биле уљушкане. Жене свом енергијом раде па побољшању ропскога положаја, а њихови господари, сасвим је природно, нерадо и са зловољом гледају ово њихово нагло бућење, јер свака је новина у почетку несимпатична и са резервом и сумњом се прима. Већина њих налази по коју слатку реч, којом заваравају жене и прикривају своје нерасположење према покрету, али много их је који и јавно нападају покрет, говорећи да се под фирмом женског покрета крије сасвим нешто друго. Оних дана сам изазвана поводом чланка: »Признање жени за домаћи рад у 1. броју женског покрета. Дала сам лист да прочита један од противника наших права. Исти ми је господин по прочитању рекао: »Много глупости и бесмислица има на ове четири стране вашега борбеног органа.« Нарочито се јс задржао код горе спомемутог чланка. Ја сам затим саслушала све клевете упућене против нашега покрета. Господин ми је рекао, да је писац онога чланка ставио жену у ранг ординарне служавке, износећи као њено право: уживање извесног дела мужевљеве зараде. Затим вели, да би већина мушкараца веома радо и пристала на деобу зараде, али да би жена пала још у гори положај, јер у том би се случају могли према њој да односе како год им се прохте, јер јој је њен труд плаћен. Тиме вели биле би им одрешене руке и били би ослобођени сваке моралне обавезе према њој. Ето, како је схватио ово питање интелигентан човек, културни радник, а каква ли ће све схватања бити о овој ствари код других? Поводом овога чланка и ја ћу да кажем неколико речи, и ако сам у почетку мисли довољно истакла своје мишљење о покрету уопште. И ја морам признати, да захтев изнет у споменутом чланку не иде никако у прилог жени, напротив он вређа и треба да вређа понос сваке узорне жене и мајке. Муж и жена раде заједнички на добру своје породице према својим силама и способностима. Ако је случај, да су обадвоје заузети радом ван куће, подједнако у том слу-

чају доприносе добру своје породице. То је свакако повољнији случај, бар тако мисли већина жена. Мало тежи је случај, бар нам се тако чини, кад је сам муж запослен вам куће. У том случају жена остаје ограничена обично и искључиво на кућне послове, И у овом је случају њен принос једнак приносу њена мужа. Мужевљева за рада једва покрије све кућне издатке и сада наједанпут да дође и овај захтев жена да уздрма сасвим мир у кући. Друге, много важније ствари, које погађају жену требало је узети у претрес. Ово, што је изнето у споменутом чланку могло је само да стави у дилему млада, неискусна створења, којима се је, као и мени, бесумње учинило врло допадљиво, али размишљајући о овој ствари сама, а нешто подстакнута и примерима стварног живота, дошла сам до закључука, да кад би и успеле, да се оно такозвано: »Право жене домаћице« и призна од стране државе, не би ни мало допринело побољшању стања жене домаћице, напротив, само би појачало и иначе нездраво стање у данашњем браку. Пишуки ово, ја пред собом имам пример жене са села. која је може се рећи пример мајке. Она је у много мизернијем положају, него њена сестра грађанка. Њено је стање бедно, али и потребе су њене скромне. Она и не помишља да тражи накнаду за труд уложен око подизања свога порода. Она свој рад сматра, а и свака га од нас треба да сматра моралном обавезом. Сељанка наша не мисли на материјалну награду и ако је њен труд куд и камо већи од нашега, награда јој је што види здрав, и добро подигнут свој пород. И сада кад припроста сељанка, неука и нешколована схвата сву величину дужности супруге и мајке, ми школованије треба да се пред њом и пред свима спустимо до положаја обичне служавке! Одиста би ово било дивно! Да је ово потекло од неуких, па и да се опрости, али интелигентној жени се овај корак мора другом мером да мери. Је ли ово пут, којим ћемо ширити и јачати у народу, у непросвећеној маси, наш покрет? Ако се буду и даље ређали овакви и слични захтеви, некћмо имати право да се љутимо, што веле, да фирму покрета треба изменити, јер овим би и сам циљ покрета био промашен. Уместо да породицу стави на здраве темеље и да јој загарантује напредак, оваквим радом би допринеле њеном потпуном паду. У Верићима.

Драгојла Поповићева

учитељица

Васпитање путем штампе.

Штампа је једна од најјачих модерних тековина. Штампа руши и гради државе. Штампа руши или диже веdу и морал, васпитива укус, поучава у свим корисним и штетним питањима, посредује у економији, политици, суду па и женидби и удадби. Она завађа, мири, обавештава и прети. С напретком просвете и штампа данашњице се све више шири и чита, те се с правом може рећи да је штампа велесила. Поданици су њени сви људи, који знају читати и писати, па чак и аналфабете. Поједини светски дневни листови имају огроман број претплатника. Тако париски лист «Пти Паризјен« 2·5 милијона, а „Матен“ 1·9 милијона док број претплатника наших најбољих дневних листова варира измећу 30.000 до 50.000. А где су још претплатници многих других листова наших. Човек који свакодневно чита један лист има напослетку и исто мишљење у свему као и онај лист. Те није ни чудо што људи данас мисле, говоре и раде оно што читају. Њихово мишљење ствара штампа. А штампа је јавно мишљење. А јавио мишљење је господар света. Модеран човек не може да сам о свему мисли. Прво, јер му много пута недостаје времена од званичних дужности и борбе за живот. Друго, данашње покољење слободно време и у колико га има радије троши на забаве и спорт. Зато место њега мисли штампа. Али најважнији разлог зашто је модеран човек толико зависан од штампе јесте следећи: Култура данашњег века, коју мора човек како тако да прати и обухваћа, тако је широка и дубока и пуна тешких и заплетених питања, даје више није дан, ни најгенијалнији човек не може олако проучити, као што је то чинио некад. Недавно је у Немачкој осућен један човек. На суду се извињавао да није познавао онај закон, против кога се огрешио. Извину му нису уважили, него су рекли да сваки писмен човек мора пратити дневну штампу, а закон је био објављен у новинама. Ето, мора се читати. Зато светски дневни листови, да би удовољили својој хроничарској дужности, доносе информације из разних подручја свеопште културе. Некад су људи више примали добро и зло од људи, па је била пословица: С ким си, онаки си. А данас човек са човеком мање општи иего икада, али више општи са тућим мислима путем штампе и зато

се та пословица може изменити овако: Што читаш, онаки си. Паша данашња генерација задахнута је нездравим послератним појмовима о дужности према породици, друштву и држави. Па сваком кораку сусрећемо се са тешким последицама које настају штампањем развратног и поквареног штива. Могло би се навести много случајева, којима је главни кривац, подстрекач и инспиратор штампа. После страшнога европскога рата социјалне и економске прилике тако су се измениле, да су просто избациле жену из свога круга. Хтела не хтела она се нашла у вртлогу јавнога живота. Тим положајем жена се поче препорађати. Жене схватише да је историска нужиост, да узму учешћа у вођење савремене политике као васпитачице новог поколења и друштва, у које се мора унети више осећања. Осећањем ће жене унети у политичку борбу више питомости и боља морална схватања и тиме ублажити оштрину и суровост којом се та борба води у нас. Не заборавимо да највећа, најплеменитија дела и најморалнији покрети у људском друштву долазе из осећања. Без осећања никад се не врше истински велика дела. И ако се сусрећемо на сваком кораку са женскињама, које су потпуно дорасле за положај на који су дошле својом интелектуалном способношћу, ипак им се не да политичко право. Али жене нису клонуле, оне се боре. А та борба је тешка и велика, јер конзервативни мушки пол неће да схвати, да историска нужност често ни мало не води рачуна о оном што се вековним напорима успело створити, опа брише сва обележја до којих се дошло великим жртвама, да би се направило место новоме што долази, што је за своје време виталније и целисходније. Многи неће да схвате да закон не одлучује толико, колико снага воље са којом су пошле жене у борбу за права које им је време донело. Пе заборавимо да су најтежа искушења за један народ када га време прегази. А данашње је време уз жене. С уласком жена у политички живот, реформисаће се и друштвена начела. Пошто је штампа јака покретна сила, жена ће тражити од сарадника штампе, да у своје чланке уносе више примера доброте, храбрости, одважности и борбености. Она ће тражити да штампи буде главни и једини циљ добро човечанства. Србобран.

Вукосава Ј. Стајић

АНРИ СПОН О ЖЕНИ.

Француски књижевник Господин Анри Спон, написао је за време рата једну књигу којој је дао име „ЖЕНА И РАТ“ Писац је у тој књиги описао искрено и објективно жену у модерном, друштву, покрет жена као слободној професији. Затим последице рата по жену: раденичке класе и последице рата по девојку буржуаске, средње класе. Књига није преведена иа српски Језик. Несумњива је штета, што 10 дело није доспело и до наше средине, јер ми врло оскудевамо у лектири такве врсте. Господин Анри Спон се обраћа мајкама и даје им савете, како ће васпитати своје кћери да од некорисних, створе корисна бића. Писац нс потцењује девојке васпитане да буду добре супруге и одличне мајке, али пита: „У чему се састоји вредност једног бића?« Морамо се еманциповати старих надзором наших родитеља и рећи: »Вредност једног бића, мери се по ономе, колико она зарађује.« Шта ћете, данас су такве прилике. Какав је положај жене после рата? Колико је жена осиромашена погибијом мужевљевом, колико је девојака лишено остварења својих снова удаје? Потребно је оспособити све те жене за борбу за опстанак. „Треба живети“. Ево пароле која данас више него икада одваја жену од породице, од куће. Осигурајмо

живот и срећу жени, осигуран је живот и срећа народа. Узрок недаћа материјалних као и моралних, а које су последица рата, лежи у погрешном васпитању женске деце. У сељачким породицама где сви подједнако раде, и доприносе, много је ређи случај материјалне пропаст и него ли у вароши. Никада се жена раденица неће збунити, ако неким случајем падне у материјалну беду, као што би то био случај код жене средњег сталежа, у коме постоји обичај, да жена не смс да ради или другим речима: »човек само треба да ради и да зарађује«. Све до сада ми смо се како тако сналазили у тој тако зацело погрешној ситуацији која је свуда била одомаћена. Навикли смо се били и сматрали смо је као обичај. Е, али дошли су догађаји који су нам показали погрешност те догме. Као што оркан за неколико секунди поскида кровове са куће и открије намештај до тада скривен, тако је и рат једним ударцем срушио и у прашину бацио иа изглед солидну фасаду стила постојаног, традиционалног, који је све до сада маскирао механизам буржоаског друштва. Ми смо данас у очајању, како с. могли тако дуго живети у приликама! тако супротним са логиком и разумом. Жена је ратом била лишена заштите, ослонца. Како да реагира то сворење које с једне стране не може више да рачуна на плод рада свога!

супруга, а која није спремна да сама ради и да зарађује? Треба помоћи Једноме створењу које као такво није ништа друго до један болесник, старац или дете. Пре него што ћемо проучавати улогу жене одређћену јој од друштва, упитајмо се да ли та улога одговара улози одређеној јој од природе? Јер у пространоме и хармоничноме универзуму и најслабије биће има своје одређено место и измећу најмањег и највећег, постоји само један ступањ, једна диференција. Дакле: природна функција жене њен raison d’être јeсте: одржавање расе. Друштво, упућено инстиктом, одредило је жени, давши јој могућности! да испуни свој природни задатак под најповољнијим условима, одговарајући законима, одредило јој удају. Последице удаје у социјалном погледу, јесу небројене. Удаја дозвлљва слободно рађање деце, која се групишу под једним именом, именом родитеља. У погледу економије, последице удаје нису мање важне. Чим родитељ пријави рођење свога детета, свог наследника, који носи његово име, од онога часа родитељ прима обавезу да дете издржава, да васпитава и остави му своју имовину. Само у случају да се родитељ одрекне свога детета, у томе случају ослобађа се те дужности. Али ми констатујемо и свако мора констатовати да већ доста година удаја постаје све ређа. Одакле потиче та криза удаје? шта

се је догодило, шта спречава ту тако лепу, потребну институцију, која одговара жељама природе, тако потребну функцијама друштвеним? Није потребно ићи далеко тражећи разлога кризи бракова. У колико је цивилизација више продрла, у толико је већа криза бракова. Умножајући моћ човека, прогрес је умножио свој апетит за уживањима. »Прогрес« се није задовољио да удовољи потребама, он их је стварао. Он их непрестано ствара. Свака његова потреба јесте истовремено „добро“ и »зло«. Добро због својих новина које искрсавају, зло због ствари и сувише спорих да би га могле пратити у његовом наглом напретку. Брак је један он тих. Он је постао тежи јер се све мање слаже са све бржим ритмом живота. Брак није више у покрету. Успех погресов увеличавао је и његове жеље, прохтеве. Човек је постојао претенциознији рафиниранији, лењи. Машина му је умањила труд или га је сасвим заменила. Укус, жеља за луксузом продрла је у све друштвене радове па чак и у најудаљенија села. Мноштво потреба су сворене чији смо робови ми постали. Који је највише изложен да капитулира пред својом савешћу: онај што не жели ништа, или онај што жели све? Од горе до доле на социјалним лествицама, конфузија јс потпуна. Нико неће да остане тамо где је. Нико није задовољан својом судбином. Изгубљен је сваки осећај и реснект према хијерархији. Говори се, свађа се, критикује се.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 3.

'Број 7.

ПРНДШТЕ ш шонд лнста