Ženski pokret

КЊИЖЕВНИ ДОДАТАК О МАЈЦИ.

Одломак из Моја мати.

Људевит Вуличевић:

Благо младићима, у којима није утрнула материна савјест, и није се у њихову срцу охладила вјера и љубав, којом их мати задоји и засити! Они неће заћи с пута правде и истине, али ако би и зашли, то би било за мало времена: брзо би се спомеменули своје матере, брзо би joj у својој крви чули милен глас и њихов гријех не би био к смрти. Како имамо Бога у свому духу, тако имамо матер у својој крви. Материна љубав спасава сина. И мене спаси љубав моје матере. За зора својега дјетињства мио ми бијаше материн глac; бјеше ми најмилији од свих гласова њезин глас. Мило је слушати славуја гдје ноћу пјева у ловору, мило је чути и слушати зебу гдје дању пјева у маслини и зрикавца вечером у грму, али је милије чути глас своје матере. Лијепо си ти, о жарко сунце, врело васионог живота, видјело вечно, али је љепше од тебе материно чело. Шта би син без материна лица? Шта би он без материне ријечи? Материна ријеч уводи сина у духовни живот. Он по њој мисли и ocjeћa; она му тањи памет, и у срце му сади нежнијех и племенитијех осећаја. Мати љубављу напуњује сина да љуби добро, а падом га на добро храбри да се добру нада, Она гa својијем искуством у свијет уводи. Оно што Бог својом вјечном ријечју отпоче, то мати довршује.

Iz knjige „Моје življenje".

Ivan Cankar:

Veliko preneše človek, to vem sаm, par konj bi me zveklo tovora, ki ga nosi na plečih že otrok. Ali da se da trpeti toliko in tako dolgo, kakor je trpela moja mati, jer bil čudež, ki si ga še zdaj пе morem naranko razložiti Žena je devetkrat močnejša od moža, mati pa devetkrat devetdesetkrat. Če bi bil rekel svoji materi, da naj mi za ped odmakne Ljublanski vrh, zato ker preveč tišči na Močilnik, bi ga bila najbrže zares odmeknila. Bog daje materam čudne uganke. Na primer: Kako bi se pripravilo kosilo za osmero ljudi, če ni groša v hiši in če ne da štacunai niti soli na upanie? Kosilo je na mizi. Skrinovstvo gre življenje dalje od dne do dne in se ne ustavi. Strma in grapava je pot, težek je voz na vozu sede otroci, osmero jih je; jedo in pijo, smejo se in kriče.: mati je vprežena; če bi se odpočila, če ci stopila prepočasi, bi i švrknilo preko sključenih pleč: „Неј, potegni:“ Tam kje pod visokim klancem omahne. Omahne in umrje. In še umreti jo je sram; zdi se ji da je storila krivicom tistim, ki so živeli od njenega življenja.

Iz „Tujo učenosti".

Ivan Cankar:

Lepe pa žalostne so bile moje misli: „O mati! Tvoja duša je brez modeža, kakor solnce na poletnem polju! O mati, otrok svojih otrok, da bi nikoli ne spoznala te sovražne tuje učenosti! O mati, v učenosti ni ljubezni ti pa si ljubezen sama, že tvoj smehljaj je paradiž, vesel in solncem, brez snega spoznanja. V toplem domačem hramu si ostala, mi pa smo prezgodaj obpahnili duri v tujno in mraz!"

Iz „Nјеn grob" .

Ivan Cankar:

Takrat, ko sem vzdignil nego, da bi stopil v noč, se je roka doteknila moje rame; čisto narohlo, komaj da sem jo čutil Nisem je videl, ali spoznal sem jo takoj: sladka in topla je ležala drobna materina roka na moji rami. V tistem trenotku, venem samem sem promeril pot, doglo sedem dni hoda. Odprl sem želesna vrata pokapališća, šel sem naravnost do križa, nato po peščeni stezi na levo, med tiste samotne, z visokim ple-

velom poraščene gomile. Druga је bila drugi eneka, toda nič nisem ugibal, nič se nisam motil; sleplmi očmi bi bil našel materin grob, zakaj оnа sama me je vodija. Tam, ob samvtnem domu njenem, sem klečal pred njo, prosil sem jo tolažbe in blagoslova. Zdaj hođim ha to svojo sveto božjo pot kadar mi je teško pri srcu. Tudi nocoj, o mati, ob tej uri, ko so vse noči razgrnile nad menoj, prihajam k tebi: daj mi tolažbe in svoj blagoslov, da mi kmalu zasije tista nebeška zarja ki sva jo upala v trpljenju!

Из Ех ponto.

Иво Андрић:

Данас, као и у свим тешким данима заточења, мени је жао свих људи, који живе ове дане, оних који чине зло једнако, као и оних који га сносе, жао ми је и себе и снаге која чили, али највише и најтеже ми је жао мајке. Жао ми је мајке моје и њених за лудних болова, мука и надања. Мисле ли људи икада, каква је ноћ мајци, која зна, да јој је једини син допао гвожђа и туђинове немилосне руке? Бог ћe опростити свима; и ја лако праштам, али зашто сте уцвилили старицу? Beћ сам бол мајке зазваће на свијет страховиту покору и страдање; Бог ме може да не види те-сузе и то дрхтање. Тебе боли моја патња и даљина, а мени Твоја неизвесност, док сједиш крај мале свјетиљке. Веже нас крв и бол и сваки ме ударац боли двоструко, јер пада и по Твом срцу. У соби, где сам се у кобан час! родио, Ти бдијеш и молиш и у покорности срца свога питаш: „Исусе, зар су нам за сузе дана дјеца наша?“ Ти немаш шта изнијети до сиротињско срце и старе руке с трагови. ма рада и безгласне сузе, али Ти плачи и моли, мајко, јер ко да ме избави, ако нe тешка суза Твоја на божјем длану? А ја Те поздрављам у муклим ноћима уздахом, а јутром по сунцу што злати моје тешке решетке и у исти час сја Теби на бијелој калдрми наше авлије!

Мајка Маргарита

Владимир Назор:

На дну реке, што је новом крвљу мита, Југовића мајка с пуклим срцем спава; Ал' пред вратма градским покрај мора плава И сад цвилу цвили мајка Маргарита. Она и сад гледа низ то море сиње, Билиг до истине носе л' црне тице; Кап из врела младе моме Гркињице, Цвит из врта липе Цвите приморкиње Усахну ли врутак воде заборавне, Што је браца њени с туђег длана пије? Увехну ли винац, што сред баште травне Чаробници на дар синак њезин вије? Вриште девет коња, лаје девет лава, Закликтало опет девет сивих тића; Мирна и без ричи у свом гробу спава С пуклим срцем мати девет Југовића; А кап вичне боли души на дну скрите, Приморскога града испред врата билих Мајка Маргарита и сад цвилу цвили: „Иване, Иване, моје младо дите!“

Мати.

Алекса Шантић

Још нигда није твој дом, о смрти, био Укршен тако!.., Најлепши плод си са грана Побрала земних, а он је још сунца хтио...

Једне си ноћи са плавих слетила страна У моје врте... Тихо је падала роса, И крунила се јабука процветана... И ја сам чула где крадом корачаш боса И у твом дому моја су дјеца била. . Одвела си их... Златна је њихова коса, Ко златно класје кад слети зора мила! Они су били моји анђели прави!... У њих је лице ко љиљанова свила .. У њих су очи плаве, ко затон плави... У њих су усне мак црвен што се крије У зрелом житу... Још нигде, како се јави, Твој дом, о смрти, украшен био није Таком лепотом!... A моју двори су црни... О, гдје си?.. Дођи у моју собу, што прије. Ја чекам на те!... Сва моја блага згрни Ја имам очи плаве, ја ћу их дати... Ја имам косу златну, њом се огрни... Ја имам топла њедра, све даје мати, Све узми, ево! .. Не оклевај, ходи! Пружи ми руку!... Мирно ћy уза те стати!... Само ме дјеци, мојој ме дјеци, води!...

Мајци.

Јован Храниловић:

Сребрна је твоја коса, Лице ти је већ увело, Уморне су твоје руке, Клонуло је твоје чело; Ко сред гробља црква мала, Када на њу снијежак паде, А око ње сахрањени, Љути боли, сјајне наде, Кандиоце у црквици, Сипа свијетло и топлину, Мајко моја! тако гори, Твоје срце своме сину, Кроз олују мог живота, Из даљине, из туђине Носе мене мисли моје, Цркви душе материне, Огријане посвећене, На том добром срцу твоме Враћају се с благословом, Cpeћу носећ дому мојем, Па се зато молим Богу, Да поштеди сједе власи, Да још дуго у црквици, Кандиоце не угаси.

Nezakonska mati.

France Prešeren:

Кај ра ја tebe treba bilo, dete ljubó, dete lepó, meni mmladi deklici, neporočéni materi? Oče se kleli. têpli me, mati nad mano jokàli se; moji se mene sram váli so; tuji za mano kazáli so, On, ki je sam bil Ijubi moj on ki је pravi oče tvoj, šel је po svetu, Bog ve, kám.. Tebe in mene gje sram. Kaj pa je tebe treba biló, dete ljubo, dete lepó! Al te je treba biló, al ne, vendar presrčno ljubim te. Meni nebo odprto se zdi, kadar se v tvoje ozrem oru kadar prijázno nasméješ se, kar sem prestála, pozábljeno je. On, ki ptice pod nebom živi, naj ti dá srečne, veséle dni! Аl te је treba biló, al ne, veđno bom srčno ljubila te.

Ото Вајнингер. Мајком се може назвати једна жена само тако, ако никако не завиди својој кћери на већој младости и лепоти, ако јој не злоби, што се њој диве, већ ако се потпуно с њом индентифицира и, шта више, ако се радује обожаваоцу своје кћepи, као да је то њен обожавалац.

Тетралогија Мајке код Ива Војновића

Јеле, Мајка Југовића, Мајка Лаварева. Imperatrix. „У животу човјекл Мајка је све и ја имам ла захвалим највише својој Мајци, да сам ипак нешто учинио у животу". Иво Bojновић.

У срцу Ива Војновића царује вечно Мајка. То је стална мисао његовог живота. То је сталан мотив његовог рада. Године 1895 пише »Еквиноцијо«, 1906 »Смрт Мајке Југовића«, 1913 »Лазарево Васкресење«, 1914 »lmperatrix». У њима је дао велике фигуре Мајке. A осећање материнске љубави, свести и моралне снаге цело се постепено по степенима узношења. Прва креација Мајке јесте Јеле у »Еквиноцију«. У модрој боји Јадрана, високом гибању његових таласа и његовој сребрнастој пени бесни еквиноцијо, бура мора, а с њом напоредо оркан душе осветница мајка, мајка Јеле, чија се чврста одлучност огледа у бронзаним цртама лица и снажно ухваћеној челичној мотици. Тако мајка свети породичну част. Мајка Југовића је други лик Мајке. Усред жутог сазрелога класја, усред боја и живота, на великом Косову Пољу, пуна слутње што нагриза и очајног бола Мајка Југовића, представник властеле српске, понос и свест државе. Мајка свесно жртвује своју децу. А кад јој пруже руку Дамјанову, њој срце препукне. Али, народ преживљује пропаст, народ ћe доживети ускрснуће слободе. То је њен понос. У томе је трагична величина Мајке Југовића. Мајка Лазарева, жена из народа, љуби пожртвовано народ. Затитра светлост црвене ватре. И засја ломача комите Лазара и зверска лица бесних Арнаута. А пред њима мајка јунака као Муције Сцевола само што јој место руке срце пале. Погледали се мајка и син, разумели се. Лазар је жртва и спас будућих нарштаја, осветника. Срце Мајке Лазареве Мајке Народа достигло је кулминацију душе човекове. Иво Војновић иде и даље, и пева химну најлепше мелодије у Imperatrix. Па узвишеном месту, окружена дечицом и богатом лепотом природе, велика у своме болу, још већа у своме опроштају, појави се Мајка краљица, Мајка владарка песникова мисао праштања која треба да овлада светом. Краљевића сина и мужа су јој убили. Царица Мајка је на једном острву, а пред очима јој лебди слика далеке будућности: Вртар и ПесникВилењак _ одгајају млади нараштај, спасену децу, у Раду и Лепоти, основи срећније будућности. Царица одбија рат и освету, она у праштању налази смисао живота. Иво Војновић у овој класичној фигури велике Мајке праштања и љубави слави «гласника неумрлости идеала». Оп је као песник психе човекове прошао целу скалу најјачих магеринских осећања, од освете до праштања. Ми смо неми пред том величином.

Д. Ст.

Из Акорда

Иво Војновић

26 јула 1914 године

Сједао с мајчицом мојом испред »кафетарије« на Пилана и слушали смо неку таљанску окрестрицу из Бари, која свираше одломке из слатке Пучинијеве »Бохеме«. Приближи ми се Перо, „кафетијер" добри и поштени радник! погледа ме некако мутно и рече ми: »Неко Вас овамо зове, госпару Иво!«— Разумјех да се нешто справља и насмијах се да ми се мајка не престраши Перовијех ријечи, па уђох у кавану. Један полицајни повјереник кот. поглаварства предаде ми спис написан грозном нехрваштином : «позивате се да се понесете у хотел Ле рх у Гружу» итд. - Вратих се до мајке. Слушала је музику и сједела је мирна, ведра, фина силуета умирућег свијета прошлости и господства.