Ženski pokret

»Мајко, зову ме у хотел Лерх. Биће нa какав договор. Ако се не вратим вечерас, немој се узрујати. Видећемо се свакако сутра». - «Пођи синко, не страши се за мене!» и насмијеши ми се онијем драгијем очима, које сам сваки дан цјеловима и благословом заклапао. Стисну ми полако руку... и ја одох. . . И не видјех је више... А хоћу ли је игда више видјети?.. Мисли о мајци.

О мајко, мајко! о мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео!... Ђура Јакшић. Јa сам сваког тренутка oceћao љубав и лебдење мајчино нада мном. Она се истинктивно трудила да на мене пренесе све што је у себи имала најбоље. Мислим да љубав коју дете осети од мајке, исто као и њен бол, туга, чежња, ведро или суморно расположење, да су то дубоке клице, из којих се доцније развије психички човек. У многим тешким приликама живота, такав човек помишља на то, како би му мајка саветовала да се понаша. Јован Цвијић. Мајко! многе године сломи, Нагомила већ на гроб ти вријеме, Али још не удуши тисме Бол за тобом ми. Петар Прерадовић. Љ Вуличевић Материна наука је љубав, дах, удах. Материне наставе стварају у нама савјест и с тoгa су нам потка, темељ мислима и осјећајима, знању и ћудоредби. Материна љубав спасава сина. Мати нас наткрили мудрошћу и љубављу Мати љубављу напуњује сина да љуби добро, а надом гa на добро храбри да се добру нада. Мати нам у срце улије љубав и вјеру. Мати је свакад спремна да нас заклони од брига и неприлика овога свјета и да нас води путем спокојства. Мати нам је анђео претеча који лебди онамо где се зора развија и растире у богатству сунца и свјетлости, и гдје се дан сагиба и тоне у ноћ.

Ти си остарела, моја Мајко; и кад видим твоје боре, твоја погурена леђa, твоје смршале руке, твоју бледоћу, ја осећам како се пење, са дна мојих усахлих груди до мојих тужних очију бујица суза. Филеас Лебег.

Изгубимо ли мајку, ни сама је вечност не може повратити. Фридрих Шилер. Ако има љубави која није помешана са другим страстима, то је онда она љубав која се скрива у дну мајчиног срца. Џон Лобок. Жена је загонетка чије се решење зове материнство. Фридрих Ниче. Ако си добар син, ти си самим тим добар грађанин, а за све то захвали мајци. Вагнер. Лепа књига, као год и лепа беседа, могу да учине много, али мајка говори много речитије детињем срцу. Франклин. Често људи дугују за свој дар и свој глac једино својој мајци. Пол Ервије. Најбољи владалац је мајка, јер нас учи да владамо сами собом. В. Гете. Срце мајчино је амбис, на чијем дну со налази увек опроштај. Балзак. Од свију жена на свету само једна једина заслужује сву нашу љубав, а то је наша мати. Енгел. Једина душа која би ме у садањој борби поткрепила, то је моја мајка. Мишле. Тајна праве цивилизације лежи у утицају добрих мајки. Емерсон. Пример, или слика примера, која пред детињим очима мора најтрајније да лебди, то је мајка. Смајлс. Никакав бол није једнак материнском болу. Бернарден де Сен Пјер. Мекано је крило мајчино. Народна изрека. Љубав мајчина никад не престаје. и пророштво ако ће престати, језици ако ће умукнути, разума ако ћe нестати. Свето Писмо.

Певачеве жртве.

Рабиндранат Тагоре

превео Д. Пијаде:

Мајко, брига ћe моја нанизати теби од суза својих бисерну огрлицу. Звезде су исплеле гривне од светлости да њима украсе стопала твоја; али о врату ти виси моја огрлица. Од тебе је богатство и слава; твоје је да дајеш и ускраћујеш. Али бол је потпуно мој; када ти га приносим на жртву, награђујеш ме својом милошћу. Мојој матери.

препевао А. Шантић:

Хајнрих Хајне

Ја сам свик’o главу да држим високо, Моја куд је мало упорна и љута; Када би ме и краљ глед’о, ни тог пута Ја погледе не бих обар’о дубоко. Ипак искрено ћy рећи, мати драга; Ма како ја охол и одважан био, У твојој близини слаткој мене ти’о Обузима смерност понизна и блага. Је ли дух твој ово што ме кроти тајно, Дух високи, смели, што све продре сјајно. И сјајан у светлост небеса се вије? Ил’ ме спомен мучи што учиних слепо Ко је дело, што ти снужди срце лепо, Срце, које за ме тако топло бије?

Мајка -- моја мајка.

Сунце осећамо, од њега живимо, ал’ у сунце но гледамо: од његова нам сјаја очи засењују, образ руди, лице пламти. Као сунцем тако живимо мајком. Она испуњује биће наше. Пa ипак кушам да о мајци говорим. Усуђујем се то чинити сгога што мислим о својој мајци, чији ме благослов прати вазда па и сад кад ово радим... Једном сам маштала о почетку живота на земљи. Чула сам тада и видела сам како море шкргуће зубима и своју моћ распростире па све стране, а Бог му рече: „Довде је твоје даље нећеш!“ Грмљава је развијала cвoју снагу, разносећи трепет; а страх је дрхтао, од себе поплашен. Ветар је ломио и косио... Само се од свега издвајао друкчији један покрет: мајка се благо осмехивала. И Бог тада рече: «И море ће стати, и грмљава ћe умукнути, и ветар ћe се смирити само ћe милошта матернпа бити стална и непроменљива». Тако је од дана постања... И живот васионе подлеже променама: сунца се гace, звезде трну. Доћи ће, кажу, дан који ћe донети завршетак свега, крај свему. А кад то буде, остаће само празан, безнадан, простор. Тако се каже и ја у то не верујем. Једном ћe се струјом тада испунити ти немерени и недогледни простори. То ћe бити моћ оног пољубца којим ће последња заостала мати у свету, видећи свему крај, још једном пољубити дете своје. Та ћe материна љубав бити победилац смрти у васиони и тада ћe се обновити живот, и све ћe у милости пропевати! Има једна прича о сину, који је био задобијен да девојци на дар поднесе срце мајке своје. Он је то учинио, и кад је, с материним срцем на ножу, хитао девојци, спотакао се и Uпао је , а срце је материно у бризи проговорило: „Да се ниси убио, драги сине?» Да има таких девојака, то је, зацело, само прича; да има таквих синова не могу пристати. Ал’, да је мајка таква верујем, осећам. знам... Таква се прича казуЈј далеко па западу, на Атланском Океану, у Бретањи. Али је и у нас, у XVIII вску, забележена народна песма с истим предметом. А то казује да је срце материно у свим временима и у свим народима исто, да је извор неисцрпне, вечите љубави родитељске. Милостиво, благо, добро и драго биће то је мајка. Таква је моја мајка. Што знам - чула сам, учили су ме, читала сам. Хвала свима! Што осећам дала ми је душа мајке моје. И кад дође један дан не, он неће доћи, он не сме доћи... љубав је материна почетак свега, она је завршетак свега, она је вечита јер мајка не умире. Доброта њена живи у нама док је нас. И Божји Син је имао Мајку своју. То је Света Богомајка, која је део душе своје унела у душу сваке мајке. Па каквим предахом душе своје да изговорим премило име твоје, мајко моја? У руменој зори чистим мисао своју да твом имену израза нађем. У сунчеву смирају тражим мекост речи да њом обележим доброту твоју! Каквим именом да те назовем? Да пред тобом изговорим име анђела? То неће бити ново, јер си ти то име себи присвојила пре него што сам те ја очима угледала. Ти си ме научила свим лепим и милосним речима језика нашег а ја бих хтела даље да пођем, да искажем нешто ново. Залуд. Реч је једна, само једна, која казује све. Та је реч: мајка! Нисам још казала што бих жељела. Ја сам ти вечити дужник мила мајко моја!

Војна А. Гавриловићева,

V раз. гимназије.

Ћилим Љубави. Материнске песме.

За тебе сам, лепо моје дете, изаткала ћилим живих боја. Извезла сам по њему најлепше цвеће на свету. Гази га својим хитрим ножицама. За тебе сам драго моје дете узбрала неколико живих цветака да намиришу твој лаки сан. Кад се пробудим, лепо моје дете, сакри ћу природно цвеће које те може повредити. Ти ћеш се играти са вуневим цвећем ћилима. Али зашто не могу, лепо моје дете, да изнова за тебе саградим цео свет својим благим и јаким материнским рукама? Иди сам сивим друмом, дете моје. Јa на могу за твојим хитрим ногама, уморићу се. У осталом, ако хоћеш да будеш слободан, избегавај да идеш у корак с ким и иди без друга. Твоје ноге играју усамљену игру и твој се пут не може прећи у двоје, ако нећеш да сломијеш искрено надахнуће твог живота. Како бисмо ишли заједно, душо? Мој је корак век спор и не може ићи поред твог лаког лета. Иди сам сивим друмом, дете моје. Иди сам пред свој живот својим лаким ногама. Moje брижне очи гледаће како те нестаје у магловитој даљини. Кад би желео немогуће, дете моје, једно једино створење на свету покушало би да те задовољи: ја, твоја мајка, твоја једина мајка. Јер моја је љубав неисцрпна као и природа, као она моја је љубав бескрајна. Кад би тражио и Мандрагору што пева, одмах бих пошла да је тражим до на крај света, погинула бих да нађем тај редак и нестваран цвет који би само један дан радовао твоју страсну и каприциозну душу. И ко зна? Без сумње бих ти нашла ту јединствену Мандрагору коју је oнаj тужни младић желео до лудила, јер природа и мајка не знају за немогућност. Мајко мила, дај ми ту живу тицу. Ово је, љубав моја, господару мој. Види моју лудост, затворила сам за тебе ову лепу слободну тицу у кавез. Мајко, хтео бих да се играм са звездама. Не би биле довољно лепе. Месец би био сувише блед а сунце сувише сјајпо за моју љубав, за мог краља. Мајко, дај ми шарене бубе, јеленке, лептире, цвеће, свитке и, нарочито, много пчела и мртвих мува. Радо ћy жртвовати за тебе те лаке и лепе животе које сам некад поштовала, дете моје. Да улепшам, да ојачам и усавршим твој млад и слаб живот, и треба ми још много живота, различитих живота заробити. Боље но ико,твоја мајка зна да је сваки живот избор. Живот ми је тежак. Глава ми се повија. Руке ми падају. Не могу више. Један крик. То си ти, тичице моја. Говориш сам себи, певаш... Трчим теби. Твој глас, као мађијска песма, даје нову снагу мојим жилама. Живот ме радује, Глава ми се диже насмејана. Руке ми траже твоје анђелско тело. Гледам вас како спавате, дечаци моји, и мислим на оне несрећне и грешне матере које су допустиле да њихов син погине у овом рату. Зар нема жеиа у тој земљи ратника! рећи ћe неко доцније, читајући опис ових узалудних смрти. Да, било је жена, али презрених, жена без икаквог права на слављање, стварање, одбрану, уништења живота. Жена кукавица заиста, дечаци моји, јер је боље убити сама свог сина и дати му смрт човека, него га пустити да погине као роб у фалангама плаћеника.

Не, нећете ви, дечаци моји, никад уништити рат. Сасвим мали, слаби, ви већ показујете храброст и горду одважност. Ви нападате. Али, у сред највеће борбе коју сте ви сами изазвали, ваш се поглед наједном напуни страхом, окрене се мени и моли: „Мајко, како ме је страх овог непријатеља кога сам сам створио! Колико би војника умирући начинило ту последњу исповест својој мајци: страх ме је! И колико би тај крик био праведнији од оних узвишених речи, освећених историјом. Пред мојим очима ћe ваше погрешке увек бити лаке, лепа моја децо. Да ли ће доћи време да судије, као искусне матере увиде безазленост злочинаца! Свеједно. Зар нисам ја ваша мајка, последњи и једини судија ваших дела, као и вечити саучесник? Кад би мајка, као дрво, имала хиљаду и хиљаду цветних грана, хиљаду и хиљаду мирисних плодова, она би ипак знала тачан број и толико је велико лудило њене љубави љубила би одвојено свако од својих малих, различитом и бескрајном нежношћу. Марсела Вукасовић Шемол.