Ženski pokret

За прави демократизам

Агитација за изборе открива све више из дана у дан врло рђаве стране нашега политичкога живота: политику нетрпељивости, недостојност и нескрупулозност агитационих средстава у борби за власт. Ако би сакупили у једну књигу све вести, које доносе само новине сваког дана о терору и о томе како се дозвољава »слободно« изражавање политичког убеђења, културни свет би се згрануо над нашим толико наглашаваним демократизмом. У земљама, где је заиста прожет политички живот демократским идејама, значе избори за парламенат најјасније изражавање праве воље народа о његовој судбини. Али за такво изражавање воље по слободном, властитом убеђењу потребно је прво да се иде на изборе са социалним, економским и културним програмом, и друго да се у истини дозвољава пуна слобода у тумачењу тога програма. Ни једно ни друго пе видимо код нас, све је само голема борба за мандате и власт. Народ мора да бира по наређењу.

Ми жене се стидимо за нашу земљу такве „слободе" политичког определивања и таквог спровођења политичког васпитања народа. Место идеја место социалних, економских и културних програма, које би требало политичари да тумаче народу, ми чујемо о проливеној крви, о нападима на кандидате, о гадним сплеткама против оних који нису влади по вољи, о фондовима који чекају да се поразделе међу оне, који треба да дају већину извесним партијама. Политички противници су код нас у таквим односима као прави крвни непријатељи. Сва та факта сведоче како смо још далеко не само од истинског демократизма, него и од оне елементарне основе живота државе од правилног схваћања права сваког држављанина. Слобода постоји само за известан део држављања, али за све остале је нема. Ужаљени смо кад нам културни свет каже да имамо балканске и византинске методе у нашем политичком животу. Али факта потврђују сваког момента да смо још далеко од културног вођења политичке борбе. Не очекујемо да икад доживимо у нашем политичком животу тако културан чин као што се десио пре приближио 30 година у Енглеској. Код избора за лондонску самоуправну област добила је партија прогресиста услед сретних случајева, више мандата но што је одговарало њеној бројној снази у дотичним окрузима и у име демократске идеје они су из слободне воље одступили консервативцима два мандата, јер демократска идеја не допушта насиља, него

тражи праведну сарадњу и заступништво свих постојећих уверења. На тако високи степен политичке етике могу се подићи само тамо, где се врши политичко васпитање држављанског мишљења у томе правцу да је прави смисао државе у заједничком, мирном животу и са присталицама супротних мишљења и у поштовању тежњи других. А бар то мислимо да би могли постићи и у нашем политичком животу и није ни потребна великодушност слична оној лондонских прогресита да би доказали да искрено тежимо демократизму. И код нас мора постати опште начело у политичком животу да је нерправедно и некултурно задржати себи у политичкој борби најбоље и најоштрије оружје, а противника пустити голих руку. Страх пред опозицијом је или знак властите слабости, или је знак мегаломаније али никад није знак политичке јакости, морала и далековидости. Политичко тиранство које се данас спроводи код нас, ово натурање народу да је баш један једини део политичких људи непогрешан и услед тога њихово полицајско туторство оправдано, ово карикирање слободних избора, које се ослања на новац и полицију, мора нам донети појачану славу балканизма.

Немили догађаји у свакој избоној кампањи, који бију у лице принципима демократизма кажу потпун недостатак првобитних моралних и етичких принципа у политици, потпуно недостајање добре и чисте политичке традиције, и кажу да наши државници нису ни мало и политички васпитачи народа као што би морали да буду. Први услов доброг васпитача је да својим примером покаже да је сам у себи победио егоистичке и самовољне нагоне и да је култивисао свој унутарњи живот. Државник, и ако познаје до најситније тачке механизам политичког живота, који није успео да подиже у себи човека, не заслужује то име, нема моралне квалификације за то важно место, од куда треба да буде и политички васпитач народа. Држава не сме да буде позорница где се рвају ниски инстинкти и егоистички интереси. И ако смо жене још без политичких права, ми ипак као свесни грађани ове земље, не можемо равнодушно посматрати ужасни морални хаос око нас. Искрено волимо народ и земљу, дубоко осећамо одговорност која пада на нас све због насиља, која се врши над народом. Зато не можемо да прећутимо оно, што се догађа око нас и понова наглашавамо и тражимо: дајте нам право гласа да помогнемо победи правде и морала у нашем политичком животу, да помогнемо да се скине с нашег политичког живота

ознака балканизма. Ми не исповедамо у политичком животу принцип насиља, него следећи нашој природи којој је основна црта материнство, хоћемо да изводимо принцип међусобног разумевања: Егоистичке тежње политичких партија које познају само себе, а не признају противнику право на опстанак и развитак сведоче недостајање основног елемента социалне културе. Тај основни елеменат категорички тражи да се у својим жељама и захтевима обазиремо и на жеље и захтеве оних, који не деле наше мишљење, а живе с нама у истој државној заједници и раде на њеном подизању и одржавању исто толико као и ми.

Алианса Женских Покрета.

Покрет жена за Мир.

(Продужење чланка из бр. 4 ).

Конгреси Интериационалне Лиге Жена за Мир и Слободу се одржавају сваке друге године. Од 1915 год. одржано је пет конгреса, који имају већ своју историску вредност. На конгресима у резолуцијама и публикацијама Лиге оцртавају се сви тешки социални и политички проблеми послератног доба. Сваки конгрес Је имао своју паролу, која је одговарала самоме ступњу развоја тих проблема. Претпрошли Лигин конгрес 1924 г. у Вашингтону био је под утиском припремнога рада за т. зв. »Женевски Протокол« који је давао наду за почетак нове ере у интернационалном Животу. Зато је конгрес имао девизу »Ново Интернационално Уређење“. Све расправе и све одлуке тога конгреса су сабране у Лигиној »Свесци Мира“. Женевски Протокол је дао Локарнску погодбу, и у 1926 г. када је био конгрес у Дублину (Ирска) Лига је тражила даље пут, који води миру, искоришћавању зла које спречава мир, јер је хтела проценити све тешкоће које садржи рад на осигуравању мира. Три месеца пред конгресом у Дублину, упутила је Лига својим националним секцијама и дописним члановима питања о политичким и социалним приликама у појединим државама. Одговори су дали конгресу подлогу за нове расправе. Извештај је добивен од 25 националних секција. Било је такође и примера да неке секције нису могле послати одговоре услед политичких прилика у њиховим државама. Одговори нису добивени само из европских држава, већ су такође добивени и из Северне и Јужне Америке, Јапана, Аустралије, Хаити, Филипине. Многи одговори се нису ограничавали само на дотичну државу, већ и на суседну, у колико политичке прилике од ње зависе. Из извештаја се јасно виде моменти, који муте пријатељске односе међу народима: јачање милитаризма, опасности десничарских и левичарских диктатора, економски империализам и високе увозне царине, неспоразуми у погледу решавања питања о националиим мањинама, колониални проблеми, питање мандата, али најјачи моменат, који све преовлађује и код побеђених и код победиоца је индустриска криза, осиромашење европских народа и

бреме дугова из ратних година. Извештаји делегата из Шведске, Норвешке, Данске и Холандске говоре, да те државе, које нису биле непосредно увучене у ратни вртлог, сматрају рат као један ужас, и стога у политици тих држава има много мировних тежња. У државама средње, западне и Јужне Европе, које су биле тешко погођене ратом, осећа се страх пред мировним тежњама у политичком животу из страха за последице. Конгрес је расправљао о начину за мирно решење тешко замршених ситуација, на подлози систематског проучавања данашње ситуације. Тај рад је био раздељен у следећим комисијама: за економски и колонијални империализам; арбитража и разоружање; националне мањине; за летње школе Лигине: за »Свеске о Миру«; за Западну Европу; хемиски проналасци за рат. Резултати рада по комисијама резимирани су у маломе броју резолуција, која до душе не садрже никакве нове теорије, са којима ће се преобразити свет, али дају добра упуства за практичан рад на миру.

У Дублину се сакупило више од 120 делегата из разних земаља, међу којима је била и американка Jane Addams председница Лиге, која јe и поред њeних 67 година још увек нeуморни борац за мир. Ирски народ ју је топло поздравио, јер је она толико пути не устрашиво иступила у одбрану њихове слободе. Дошли су делегати из Америке, Аустралије, Јапана, Канаде и скоро из свих Европских Земаља. Сви су жалили што није била заступљена Југославија. Зелена Ирска стицањем својих политичких и економских прилика, које су се развијале под притиском туђе управе, дала је прилику да се дубоко схвати идеја и потреба за мир. Последице неколико столећа тугђег господарства код Ирског народа виде се у економском пропадању те државе. Ирско становништво је дошло до крајњег сиромаштва услед јако снижене исељеничке квоте за Америку, услед помањкања индустрије и нерационалне пољопривреде. Незапосленост је достигла тако велике размере, да је било у доба конгреса у самоме Дублину 80.000

незапослених мушких раденика. Поред свега тог, пријем је био тако срдачан и гостољубив како од стране самих становника, тако и од стране университетских и парламентарних кругова, што је остварило најповољнију атмосферу за рад. Вечерња предавања и две велике јавне скупштине окупиле су толико слушалаца, да су дворане увек биле препуне. Поред тога били су и састанци, намењени појединим слојевима. Тако на пр. били су састанци за службенице у хотелима и ресторацијама тек око 11 час. ноћу. па ипак су били врло добро посећени. Ирско становништво, које се столећима борило за своју слободу, показало је да идеално схваћа потребу за миран заједнички живот. Ирске жене, без разлике политичког гледишта, створиле су припремни одбор и приредиле су једно поздравно вече у част гостију, на коме су били присутни преставници свих политичких странака, социални кругови заступници најоштрије опозиције и преставници енглеске владе. Г-ђа Stapport Green ауторка знамените књиге о тежњама Ирске, и г-ђа Despard позната феминискиња обе преставни-

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Администрација: Кнез Михаилова 16/I.

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 Јула 1927. БРОЈ 12. ГОДИНА VIII.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 динара. Примерак 2 динара.