Ženski pokret

сте, није имао никаквих рђавих последица. Напротив. Било је у многим примерима веома корисно: женско право гласа је у многом допринело, да нашу државу излечимо од злочинаца, сиротиње и покварености, и не служећи се строгим и тешким законским одредбама; допринело да се наши избори врше мирно и у реду, да имамо добру владу и завидан ступањ културе и реда у нашем јавном животу; с нарочитим поносом ударамо на факт, да после 25 година практикованог женског права гласа ни један крај у нашој држави нема кућу за убоге, да су наше апсане готово празне, и да су злочини, осим оних које изврше странци, готово непознати. С обзиром на наше искуство најтоплије препоручујемо свакој цивилизованој држави, да одмах да право гласа женама". Прва европска држава, у којој су жене добиле право гласа, била је Финска, године 1907. Сенатор Leo Mechelin, који је био шеф финске владе у моменту када је парламенат женама дао право гласа, упитан какав је утицај женско право гласа имало на породични живот, одговорио је: „Само се по себи разуме, да је политичка равноправност између оба пола само повећала искрено пријатељство између мужа и жене. У нашем парламенту је однос између женских и мушких посланика пун међусобног поштовања. Породични однос се ни мало није пореметио, на против, када муж и жена врше своје грађанске дужности, хармонија у породици постаје већа“. Значајне су такође речи директора и активног политичара Swana, који је казао односно рада финске жене у парламенту. Он је изјавио: „Искуство је доказало да су све теорије, о штетном утицају женског права гласа на природу жене и на целокупно испуњавање њене дужности као матере и домаћице, само плод фантазије, пуне предрасуда“. Сир Ј. Ward, министар председник Новог Селанда, изјавио је 1907 г.: „У Новом Селанду нисмо приметили, да би оно неколико речи, које напишу жене сваке треће године на гласачком листићу, имале за последицу да жене изгубе због тога од своје лепоте и љупкости, нити да су занемариле своје домаће дужности. Напротив, женско право гласа има ванредан утицај на процес избора. Старе, зле навике на дан избора, као што је пијанство, батине и т. д. нестале су и на њихово место дошла је достојанственост, која одговара народу, када врши своју најузвишенију националну привилегију... Ако помислимо да све препреке, које нарочито погађају жене из удаљених и запуштених покрајина, као што су рђаво време, дужности материнске, код жена са децом и т. д., морамо признати да жене високо цене своју дужност да гласају, јер видимо да је на изборима год. 1905 82.23% било жена, а 84.07% мушких од целокупнога броја становништва." Дански сенатор Herman Frier (уДанској су добиле жене 1915 године право гласа за парламенат) пише: „Жене нису избациле политичке странке из њихове равнотеже, оне нису формирале посебну странку, ни у парламенту, ни за општинске изборе. Активно женско право гласа је довело у наше скупштине неколико разборитих жена, које су знале бранити различита питања и тумачити их у име својих странака, и изванредно су много радиле по комисијама. На јавним зборовима су играле све већу и већу улогу, и сви су констатовали, колико јасно разумеју ства-

ри и објашњавају их са великим говорничким даром. Женска омладина показује све веће и веће интересовање за јавна питања. Женама је олакшан приступ у индустрију и она места, која су до сада била резервисана само за мушкарце. У свима дужностима, које су жене обављале, показале су се исто толико вредне, као и мушкарци." Извештаји из свих држава, у којима жене имају право гласа, говоре да су се жене у законодавним и самоуправним телима посвећивале ономе раду, за које мушкарци због својих другојачих психичких особина, немају толико смисла, као што имају жене то је социалан рад, рад који има то велико преимућство да штити живот, да га направи сношљивијим и да донесе међусобни мир и задовољство. Женина природа, чији је основни принцип материнство, приморава је да врши тај рад. Она остаје такође у јавном животу пре свега мати, јер инстинктивно за тим тежи, да се остваре такве друштвене прилике, које ће јој моћи омогућити испуњавање индивидуалног и социалног материнства, у најширем смислу те речи. Решење женскога питања у својој суштини је решење питања материнства, и од његовог правилног решења зависи, као што каже социалог. Goldscheid, да ли ће се наша култура дизати или пропадати. О томе нека размишљају наши политичари, ако искрено и поштено теже за процватом народа и државе.

Алианса Женских Покрета.

Једна анкета о феминизму.

У издању Монтењ појавила се недавно књига Еманципована Жена и изазвала велико интересовање. Фердинанд Дивоар упутио је пет питања неколиким угледним списатељкама (већином француским) и истакнутим феминисткињама разних народа: да ли је еманципована жена повећала своје изгледе на срећу; да ли она познаје нова осећања; да ли је човек сматра као свога такмаца; да ли она има нова схватања о мужу и породици; и да ли схвата морал на други начин него жена у прошлости? Ова питања, давно разрешена за оне што су стварно ушли у феминизам, постављена су, изгледа, у циљу да се необавештени упуте у евентуално нова схватања што феминизам уноси у област социологије и морала. Нећемо се задржавати на свима појединачним одговорима што су дале учеснице на овој анкети, јер сви они немају важности Истаћи ћемо само оно што је у њима карактеристично. Француске књижевнице развијају питања на изванредно лак начин и са потпуним неразумевањем битности феминизма. Далеко од тога да додирну језгро проблема, оне са непотребном опширношћу и са двосмисленом, специфично француском духовитошћу клизе по површини. Марсела Тинер, писац «Куће греха», утврђује да је еманципација жене економска чињеница, али чињеница за жаљење (њу жале баш саме жене). Остало је литература и порнографија, нарочито одвратна кад се скрива под маском «новога морала«. Какву је порнографију г-ђа Тинер довела у везу са високо етичким феминистичким тежњама, ми нисмо били у стању да разумемо. Исто тако не знамо како је ова књижевница могла да изједначи по свести жене што не желе

да се просвете са онима што су се просветиле. Аристократски предлог г-ђе Тинер да се право на интелектуални рад и самосталност да само «вишим» женама, а да се «просечне» оставе онде где се налазе, опште је место аргументације оних који нису дорасли да прихвате феминизам у целини. Друга књижевница Жана Газли, ауторка психолошки добре реконструкције Св. Терезе из Авиле, још је радикалнија у несхватању принципа женскога покрета. (Само зашто онда са тако много фраза и сигурности одговара на њих?) Наиме она налази да у свакој жени постоји једна природна потреба за заштитом «и може бити чак и за ропством». Она само види да се запослене жене страховито муче, и зато јој се прошли живот жене, апсолутно зависан од мужа, чини као изгубљена срећа. Не може да прежали што у модерним женама нема више оне резигнације и успаваности којима су се одликовале њихове бабе. И у ставу пророка објављује да ће жене будућности радити на томе да стресу ланце слободе, и да се поново врате старој срећи у ропству. Мариза Шлези, журналисткиња, и романсиерка хиромантискиња, развија исту тезу као и раније две списатељке, само са сигурнијим и суптилнијим психолошким апаратом разлаже негативне стране огромнога напора нове жене Талианска историчарка и књижевница Ђина Ломброзо, кћи славног Чезара Ломброзо, чије су три књиге о жени недавно преведене на француски, креће се у кругу мисли француских списатељица. Са још гломазнијом опширношћу и још непотребнијом алегоричношћу него цитиране госпође, Ђина Ломброзо доказује да је слобода женина њен пораз и очевидан знак декаденције. Она отворено жали што жена још увек није жртвована од рођења до смрти. што није више биће намењено само другима. Тако су, чудним начином са највише неразумевања о женскоме покрету говориле жене писци. Да ли у писцима романа постоји често једна латентна антисоциална тежња? Или треба нарочито узети у обзир да је реч о романским књижевницама? Јер феминизам доиста нигде горе не стоји него у романским земљама. Да је несумњиво тако потврђује и одговор Румунке г-ђе К нтакузен, и ако је она сва у борби за женина права. Али њени одговори одају више добре воље да сарађује на феминизму него способности да женско питање стварно продуби. Она изражава много лепих жеља да жена добије сва политичка и социална права, али делатност жене ограничава на сарађивање мужу. Феминизам назива, нисам могла д а видим зашто. „le pauvre pettit mot“. Г-ђа Кантакузен очевидно греши што полу у шали говори о тако озбиљној једној појави као што је феминизам, и што покушава да брани жене од испада на које се не треба ни освртати. (Док сам читала њен напис, непрестано ми је било у глави оно француско: „parler pour ne rien dire“.) Интересантан је својом неодлучношћу одговор персијске племићке г-ђе Нушаферин. Наиме она је имала довољно свести да побегне из отаџбине, пошто није хтела да у њој и даље буде «робиња и домаћа животиња,» а није могла да покрене Персијанке, али се још није ориенти-

сала у слободи, па зато сматра да су Францускиње оствариле идеал просвећене и ослобођене жене! Разуме се да су сасвим друкчији одговори жена што активно и са разумевањем доприносе остваривању феминистичких циљева. Г-ђа Бруншвиг, председница францускога удружења за женско право гласа, доказује, са зрелом аргументацијом, да је еманципација социални проблем, а не пометња и маскулинизација. Г-ђа Каменова, сестра Троцкога, главна администраторка државних позоришта у Русији, износи знатни прогрес жена некултурних народа Русије после револуције која је изједначила жену и човека. Само 1926 г., 479.000 аналфабетних жена научиле су да читају и да пишу. Нарочито је у Совјетској Русији радикално решено питање о ванбрачној деци, јер закон у опште не прави разлику између њих и законите деце. Г-ђа Каменова мисли да ће се феминизам потпуно спровести тек онда, кад жена буде учесвовала, заједно са човеком, у економској конструкцији земље. Једна анонимна списатељка из Москве разлаже како се у Русији сматра за сасвим природно да жена буде једнака човеку, и да има иста права као он. Врло добро примећује да у свакој земљи жене имају ону судбину коју желе. Нама се чини да се према овим податцима још не може донети коначни закључак о рактичној целисходности бољшевичкога решења феминистичкога покрета, јер они долазе од сувише заинтересованих и зато недовољно објективних личности. Госпођа Корбет Ашби, председница интернационалне алиансе за женско право гласа, најрационалније улази у постављене проблеме. По њој, услови женине егзистенције су се срећно променили; она има више поуздања у себе, и аутономнија је у својим реакцијама. Она је срећнија, јер боље разуме живот, и адаптира му се на свеснији начин. Као да одговара Ђини Ломброзо, ова феминисткиња као преимућство нове жене истиче њен шири социални интерес, њено превазилажење уског и често морбидног или слепог ограничавања на породицу. Г-ђа де Сен-Кроа, делегат за Друштво Народа, мисли да ће будућност донети новој жени хармонију и праву срећу. Еманципација жене неће променити човечанство, али ће донети мање неправде према жени, више искрености у односима оба пола, и интимнију сарадњу супруга на срећи породице, — а то је већ много. Г-ђа Сузана Гринберг, адвокат. гледа на феминизам са површине (ваљда зато што је Францускиња , али благонаклоно. До л ро увиђа да је жена сад срећнија, јер слобода повећава могућности остварења идеала. Разлагања г-ђе Оабе Рудер-Зејнек, посланика бечкога парламента, еминентно су свесна, и одају изврсног познаваоца социалних питања. Пре еманципације жена је била често сентиментална, нежна, кокета, егоиста, пуна класних предрасуда. Сад је свеснија, узвишенија, правичнија. Жена је добила срећу, прогрес. Просвећена жена не ради на томе да ослаби идеје породице и морала, него да их учврсти. За нацију је еманципација правилно схваћена гарантија за правичност и мир. За саму жену пропаганда те идеје може да постане извор праве среће, резервисане. свима што посвећују свој жи-

Страна 2.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Вппј 13 и 14