Ženski pokret

3А ЖЕНСКО ПРАВО ГЛАСА!

Од године 1869. када су у малој Америчкој држави Уоминг добиле жене први пут право гласа, па до данас, имају жене у целоме свету право гласа у тридесет и две државе за законодавне и самоуправне скупштине. Наша држава није међу њима. Код нас још преовлађује погрешно мишљење, да жена мора ћутати када се расправљају питања, која се тичу судбине целога народа. Узрока мишљење противника нашег покрета да жена припада само кући, —још увек може да наиђе на најшире одобравање, лежи у неразумевању феминистичког покрета и истицању тежња, које су томе покрету потпуно туђе. Ми мислимо такође да је жени место у дому, али само хоћемо да је жена у томе дому пуноправан члан, и да дом изгледа другојачије, но што данас изгледа. Они који мисле да наш покрет иде за тим, да одврати жену од њених природних дужности, не познају најдубљи смисао женскога питања. У чему је тај смисао? Тај смисао је у материнству. Будући културни развој човечанства ће зависити од значаја које ће у новоме друштву заузети мати, као и од заштите, која ће се пружити материниству. Огромна већина жена данас, услед економских прилика, не може бити више само домаћица и мати, већ мора такође имати и један позив због зараде. Али за тај двојаки рад, рад матере и домаћице и рад изван куће није ни најмање обезбеђена, нико не обраћа пажњу на то, да би јој се олакшао тај двоструки рад. Материнство без позива данас је достижно само

за мали број жена, а већина ради и мучи се на две стране. И место да би се жени олакшало вршење ова два позива, које неопростиво од ње захтева економски живот, појављује се питање, на који начин да се жена елиминира од рада за зараду, уместо да се траже средства да позив жене ван куће не смета њеној материнској дужности. Како је унутрашња организација живота у кући остала иста, као што је била и пре 100 година, тако је остао исти и породични живот. Отац је још увек по постојећим државним законима поглавар породице, он сам има право да одлучује и суди деци. Све су се државе за последњих 50 година измениле од апсолутистичких владавина на конституционе, само најважнија државица у свакој држави породица уређена је још увек на апсолутистичкој основи. Жена мати није држављанин, већ потчињена и то често пресервилно потчињана, а понекад врло упорна, што ни једно ни друго није здраво. Важећи закони ни најмање не поштују материнство, које је толико важно за човечанство, и свуда избегавају да говоре о родитељима, већ у свима важним правима говоре само о оцу. Жена нека роди и негује дете, али када дође до коначног одлучивања о његовој судбини право одлучивања има само отац. Многи би можда одговорили да у пракси не изгледа баш тако страшно. Али, то је варљив закључак, јер се оне интимне породичне

трагедије никад не одигравају пред јавношћу, већ само међу четири зида, или у судским салама. Ми видимо само последице таквога стања, последице за које тражимо узрок сасвим на другој страни. Видимо да не постоји више онај породични живот, који је постојао пре више стотина година, видимо старе напуштене и у беди живеће родитеље, видимо омладину, која једва чека да напусти кућу. Зашто? Јер породица није саграђена на равноправности. И када тога нема, где један влада, који само има права да заповеда, а сви остали имају само дужности да слушају, тамо се не могу развијати такви међусобни односи, који би остварили пријатну и топлу атмосферу. Истина је да права сама по себи нису довољна, да се постојеће прилике побољшају. Права морају ући у крв и месо ономе, за чије добро служе. С тога данас већ толико слушамо; шта би користила жени сва права, када их она не би знала употребити. Можда је истина да данас све жене немају још онај ступањ образовања, и самосталности, што је потребно да они, који штите права буду прожети свешћу за њих. Али, као што се можемо научити пливању само у води, тако ће се и жене потпуно сродити са тим правима, када их буду добиле. Знамо да би било потребно изменити законе у циљу да жена добије сва права, која ће је дићи из подређеног положаја на положај равноправнога

члана породице у друштву и држави. Знамо такође и пут. Пут је само један: политичка права, политичка равноправност. Ко данас нема политичко право гласа, њега не чују, његове потребе и жеље се не задовољавају. Право гласа, опште и једнако, женама је тако потребно, као што је гладноме потребан новац да купи хлеб и тиме да одржи живот. Када буду жене добиле активно и пасивно право гласа, у свима законодавним и управним телима, тада ће се саме политичке вође почети у истини занимати за наше тежње, тада ће женско питање постати важно, и тада ћемо опширно и са успехом моћи говорити о женском питању у најдубљем његовом смислу, т. ј. о материнству. Пут, који ће нас довести до испуњавања материнства, да дужност материнства. жени буде само радост а човечанству корист, води кроз политичку и грађанску равноправност мушкарца са женама, и на крају тога пута ће опет важити, само сасвим другојаче но што је то данас, она изрека: Жена припада породици. Да давање женама права гласа и њихово изједначење са мушкарцима у политичким и грађанским правима није било штетно за државу, народ, њих саме и породицу, доказују они, који су већ дуго година сарађивали са њима у јавном животу. Уоминшки (Wyoming) парламенат, који је још 1869 године дао женама право гласа, сагласно је примио године 1893 следећу резолуцију: „...Факт да имају жене у нашој држави већ четврт столећа право гласа, и да се њиме кори-

БЕЛО = потпуно политичко изједначење жене са мушким. ЦРНО = жене без икаквих политичких права. ПРУГАСТО = делимично политичко изједначење.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Администрација: Кнез Михаилова 46/I.

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 1 августа 1927. БРОЈ 13 и 14 ГОДИНА VIII

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 динара. Примерак 2 динара.

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.