Ženski pokret

Републике г. Масарика, за доношење извесних важних социалних закона у њиховој дивно уређеној земљи, има да се благодари женским парламентаркама. А код нас? И после неколико деценија, од како је обавезна настава за децу у Србији имамо још 80% неписмених; и после 9 година од уједињења не постоји још обавезна школска настава за муслиманску женску децу. Па зар да све то не да побуда свесним женама да с правом траже могућност да могу културно подизати свој народ? Одавна смо ми одмакли од оног патриархалног доба, када је хумана акција извесног броја жена била довољна да ублажи беду једног малог броја грађана, који није био у стању да задовољи најнужније потребе живота. Г. Лазаревић, као социални радник, врло добро зна да је приватна и добровољна акција једног извесног броја људи апсолутно немоћна да задовољи социалне потребе целога народа. Њихова добра воља за рад у најчешћим случајевима се разбија о неразумевања наших политичара, као морски талас о камениту обалу морску. Узалуд добре воље, узалуд племенита срца, када закони и рђава расподела народне имовине не дају никакве подлоге за социалан рад и просветну политику у народу. Данас нам остају потпуно неосигуране за живот породице поштених народних радника, данас нам деца ратника и сиромашних грађана пропадају, данас нам нехигиенске школске зграде трују младе животе будућих генерација, и зар на све то да жена ћути? Првим борцима за политичко ослобођење жене женама организованим у Женским Покретима — никада није био „један једини циљ, у крајњој линији, политичка и правна једнакост човека и жене“ као што је то циљ новоосноване Женске Странке. Наше феминисткиње у Женском Покрету право гласа сматрају само као средство, да и наше жене могу своју благотворну акцију спроводити и кроз све државне законе, да могу утицати и сарађивати на расподели државнога буџета. Једном речју, оне желе да допринесу свом својом снагом заједно са свима оним елементима у нашој земљи међу које убрајамо и г. Лазаревића која теже да политички живот постане израз потреба и жеља целокупнога народа. Ако се обазремо на оне земље, у којима жене већ имају право гласа, видећемо да је бојазан г. Лазаревића неоснована. Жене нису слепо улетеле у партизанску борбу, али су оне успеле да социално уређење и културни развитак у тим земљама стоји на завидној висини. Оне на тај начин нај-

боље јачају темеље породичнога живота, које сви сматрамо као темеље сваке државе. И пошто г. Лазаревић признаје нашим женама способност за социални и културни делокруг рада, зашто се онда боји да им се да могућност, да оне ту своју способност развију и у целокупној својој политичкој делатности, кад знамо да политика има и већи идеале, не само борбу за власт? Нека се противници женскога права гласа не плаше, да ће то бити узрок да она напусти своју породицу. Искуство у другим земљама нам даје супротне доказе. Жена се увек цела предаје породици у оно доба свога живота, када то породица од ње захтева, али не постоји ни један једини моменат у животу једне жене, када она не би била у могућности да да свој глас у моменту, када се народ опредељује којим he људима поверити управу нaрода и судбину њихове деце. Да би се ублажиле партиске страсти, да би се прешло на најшири рад за благостање нашег народа, потребно је да се жене, не преко једне женске странке, већ у политичко неутралној феминистичкој организацији боре за могућност, да као потпуно равноправни чланови, заједно са мушкарцима, преко политичких партија могу допринети побољшању општих животних прилика у нашој земљи. Београд.

Милена Атанацковић.

Мина Виткојц.

Доњо-Лужичка Српкиња.

Код малог лужичко српског народа, разуме се да не може бити говора о женском покрету. Врло неповољно утиче и врло убрзава германизацију баш то, што немају интелигентних жена. Лужички Србин, који се школовао, приморан је да узме службу у немачкој средини. Он је приморан да се жени Немицом, јер нема интелигентнијих Српкиња, и на тај начин се српска интелегенција германизује, отпада од народа. Али, имају и они неколико жена које су успешно радиле на културном пољу свог народа. У прошлости, у доба народног препорода, најпознатије је име песникиње Мине Вићазец, а појавило се још и неколико других. После рата у Горњој Лужици појавила се на књижевном пољу млада Ханка Кубашец. Али до сада све Лужичке Српкиње, које су се појавиле на књижевном и народном пољу, биле су Горњо Лужичанке. Готово цела књижевност Лужичких Срба развија се на горњо-лужичком наречју. Народ је у Горњој Лужици у националном погледу најсвеснији и у социалном погледу имућнији. Доњо-Лужичко наречје знат-

но се разликује од горњо-лужичког, тако да га народ тешко разуме, и због тога што има чисто немачке школе и, са неколико ретких изузетака, тако исто у цркви не чује српски језик. Доња Лужица у социалном погледу је сиромашна, свет је мање плодан и сем тога земља се налази већином у рукама немачких витезова. Народ се брзо германизује и на Спреви, на овом српском „Блоту“ или како га Немци називају Спревалд брзо ишчезава српски елеменат. Доњо-Лужички Срби, у колико читају српске ствари, служе се већином горњо-лужичком књижевношћу. Али, постоји, мада слаба, књижевност тако исто на доњо-српском jeзику, како то они кажу. Главни представник књижевног рада на доњо српском наречју је Мина Виткојц и она је један од главних лужичко-српских књижевника уопште.

Мина Виткојц врло је интересантна појава као човек, као књижевник и као Словенкиња, па је вредно да о њој проговоримо неколико речи.

Виткојц је девојачки облик имена. Лужички Срби имају обичај да неудате жене означују на тај начин, што на име оца додају наставак ец, што би одговарало нашем ић. Ако је отац Кубаш, његова кћи назива се Кубашец, отац Витка и кћи Виткојц, отац Смолер и кћи Смолерец. Мина Виткојц је чисто сељачко дете, односно дете сељачких раденика из села Борки на спревском Блоту. Борки је средиште спревског Плота или Spreewalda Лужичких Срба, где су се најчистије сачувале старе доњо српске ношње, обичаји, па и језик. Са овим селом веже се стара једна српска традиција. Према старој српској традицији последњи српски краљ Прибислав водио је тешке и очајничке борбе са Немцима. Код вароши Зли Коморов био je поражен у одлучној битци и због тога ова варош од Срба се назива још и данас Зли Коморов. Код села Крвави Млин водила се последња борба, код историјског Црног Халштрова биле су крваве од проливене српске крви и због тога се село још данас назива Крвави Млин. Са остатцима својих јунака кнез Прибислав склонио се у подземне ходнике на спревским мочарима, где живи још и сада. Он не спава, као што на пр. спава, по словенској причи, последњи словенски краљ Матијаш. Он непрестано бди над својим народом, влада над њим, даје му наређења преко тајних изасланика и чак прикупља и порез, и сваки мора безусловно да му се покорава. Мина Виткојц родила се у овом селу, далеко од света и далеко од лужичко српског националног живота, који се

развија пре свега у Горњој Лужици. У овом селу свршила је као сељачко пролетерско дете једноразредну основну школу и случајно још прилично рђаву основну школу и ништа више. Десио се случај да је из Горње Лужице дошло неко певачко друштво и певало у Боркима српске народне песме. Ове мелодије изазвале су одјек српске песме, која је дремала у њеној души, одједном пробудио се у њој таленат и нашла је саму себе. Оставила је своје село, отишла у Будишин, у средиште Горње Лужице, где је морала да се прехрањује тешким радом, а уједно почела је да ради на књижевном и националном пољу. Мина Виткојц је песникиња и то не песникиња обичне мере. 1925 године изашла је збирка њених песама у Будишину као седми том збирке „Дом а Свет“, где излазе дела најбољих лужичко српских књижевника. Beh то је доказ да она важи као једна од најбољих. У њеној поезији, разуме се, да не можемо тражити ни ерудиције ни рутине, али зато има силно развијен уметнички oceћaj, врло јасан разум и велику топлину срца. Ова збирка носи наслов: „Доњо Српске Песме“. Њена поезија има у главном само два мотива: љубав према њеном српском народу и љубав према природи њене уже отаџбине Српских Блота. Мина је силна српска националисткиња, али њен национализам није, да се тако изразим, политички. То је чисто човечанска љубав, то је љубав према овом народу, који живи угњетаван, заробљен у сиромаштву, гине и пропада, али неће да умре. Велика је трагика у овој њеној поезији, али ова поезија није трагична ни по облику ни по садржини. Њена поезија је мирна, јасна, свака песма завршава се акордом наде на бољу будућност, мада нема никакве основе за ову наду. Судбина овог народа је врло трагична. Али, у поезији Мине Виткојц нема песимизма и меланхолије, бар не у речима. Љубав према народу у њеној поезији слива се у љубав према природи њених спревских мочара. Врло често ова два мотива сливају се потпуно у један акорд. Тако на пр. спевала је једну малу песмицу: „Ветрићу". Ветрић дува пољем и вода се усталаса, а у срцима се буди нада на ново пролеће. „Дувај, ветрићу дувај“ рефрен је сваке строфе. Ветрић дува преко поља и преко ниске глињане куће са стрехом од сламе, у којој спава песникиња. Она сања, а ветрић уноси у њене снове мелодију о старој српској краљевини и о старом народу. Природа њених српских Блота врло је сиромашна и једноставна и због тога нема ни поезија Мине Виткојц бо-

Олга Кобиљанска.

26 ов. месеца прославиће Украјинци или Русини 50 годишњицу своје велике књижевнице Олге Кобиљанске. Врло су интересантне околности под којима се развио тај ванредни уметнички таленат. Своју младост провела је у осамљеном забаченом малом местанцету у источним Карпатима, налазила се на граници од четири народне културе. Њен отац био је Украјинац или Русин или, како се још називају, Малорус православне вере из Буковине и живео је у малој варошици Кимполунго у источним Карпатима. У варошици се говорило румунски, немачки, пољски и украјински. У околини Кимполунга и по целим источним Карпатима живи врло интересантно украјинско племе, које се назива Хуцули. То племе има ванредно много смисла за уметност. Дивне су његове народне песме, врло темпераментна и оригинална је његова народна игра „Коломејка“. Из дрвета у својим шумама резбаре домаће покућанство, које је често прави украс салона пољских аристократа. Ускршња јаја, која они сликају, права су уметничка дела. Права је штета што тако талентовано племе пропада врло брзо и пропашће неизбежно. У својим шумама живи на најпримитивнијем степену културе. Његова природна богаства и његову радну снагу искоришћавају странци на најбезобзирнији начин. Алкохолизам, полне и друге болести уништавају расу. Сада су Хуцули по-

деље н и на три државе: један део припао је Румунији, други Пољској, а трећи Чехословачкој. Треба признати, да се Чехословачка држава много труди, да тај народ социално ослободи и културно подигне. На жалост, под Чешку је припао мали део Хуцула. Већина је остала под Румунијом, где је за њих најгоре. Мајка Олге Кобиљанске била је пола Пољкиња пола Немица, стара мајка по мајци била је Пољкиња из Русије, отац мајке био је из пољског Познања, али је говорио немачки. Мала Олга, док није пошла у школу, говорила је са мајком и стара мајком пољски, у кући се говорило украјински, школа у Кимполунгу била је немачка. Олга Кобиљанска свршила је само четвороразредну основну школу у Кимполунгу, а после тога остала је код куће. Њена браћа посећивала су средњу школу у Черновицама и Олга је узимала њихове књиге да се код куће уз њих учи. Осим тога читала је све што је могла да добије у Кимполунгу, а то је било искључиво на немачком језику, јер је чиновништво, које је Аустрија слала у Буковину било већином немачко или немачки школовано. У својој краткој приповетци: „In promptu phantasie“ описује Олга Кобиљанска на врло жив начин, како се у њој пробудио уметнички таленат. У кући су имали стари клавир. Била је још мала девојчица, кад је дошао у кућу стар човек врло племенитог понашања. Чула је да је то пољски револуцио-

нар, ветеран из последње револуције. Почео је да проба клавир и засвирао је Шопенову „ In promptu phantasie“, свирао је најпре лагано, а онда све бурније. Девојчица се приближавала све више, најпосле се завукла под клавир, слушала звуке и отпочела да плаче. Мајка се уплашила и питала девојчицу шта јој је? А девојчица само плаче и најпосле изговори кроз плач: „Тако ми је тешко“. Стари револуционар је погледа и рече мајци: „Она ћe бити још велика уметница“. Још из школских година Олга Кобиљанска је имала страст да пише приповетке. Кад год је могла, сакрила се и писала, и све што је написала, сакривала је, као велику тајну, на најсигурније место. Писала је на немачком језику, јер је тако научила у школи, мада се код куће говорило украјински. Вероватно би постала добар немачки књижевник, да је није неки случај скренуо на украјинско поље. У Кимполунг је дошла као срески лекар Софија Окуњевска, касније удата Морачевска, из познате украјинске националне породице, и сама добар национални и културни радник. Окуњевска се упознала са Кобиљанском и девојка јој је открила свој тајни књижевни рад. Пријатељица је почела да је наговара, да пише украјински, али није ишло. Говорила је лепо украјински, мислила je украјински, али није могла да пише. Окуњевску је посећивала њена пријатељица Наталија Кобринска, позната украјинска књижевница, и прва од укра-

јинских жена која је у Галицији међу Украјинкама са успехом почела женски покрет. Отац Наталије Кобринске, г. Озаркијевић, био је у ово време врло позната политичка личност, посланик за бечки парламенат и његов дом био је средиште украјинског политичког живота. Тако је Кобиљанска ушла у круг украјинских јавних радника. Њена скромна средства јој нису дозвољавала да чини велика путовања: једном је путовала за Беч и једном јој се испунила жеља да види Кијево, које је на њу учинило -огроман утисак. Живела је непрестано у Кимполунгу, чинила излете по Карпатским шумама и упознала се са хуцулским животом. Касније се са породицом преселила у Черновице, где живи непрестано до данас. Од 1903 године досађује јој парализа и срчана болест, коју је добила на својим излетима по Карпатима. Због тога није ни могла много да учествује у јавном животу и предала се искључиво књижевном раду. Из Кимполунга је учинила једном излет у карпатске шуме и ту је видела како дрвари секу велику стару шуму. Ова сцена учинила је на њу огроман утисак. Дуго ју је носила у својој фантазији и прерађивала, а једном је села за сто и почела да пише. Писала је брзо као у грозници. Тако је почела писати украјинским књижевним језиком. Тај први свој књижевни рад показала је својим пријатељицама, које су га дале у штампу. Тако је изашла њена прва новела под наслов о м: „Битка“, која је одмах скре-

Страна 2

«ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

i>n»i 20