Ženski pokret

ништења противника. За ратом су дошле страшне епидемије и глад. Све је то пооштрило у човеку инстинкт самоодбране и прво на рачун „нерођеног детета“, јер је дете претило да још више компликује бедно стање родитеља. Одбацивање плода израсло је у праву епидемију, која је присилила совјетску владу да тражи такве форме одбацивања плода, које би биле најмање штетне за женин организам, то јест да одузме тај посао непозванима. Држава је дакле легализовала само оно што је већ постојало једино са ограничењем да се сме вршити одбацивање само од лекара и у болницама. Државна легализација је тако нехотице приказала одбацивање плода за неопасно и дала му неки морални ослонац. Ипак би било сасвим погрешно мишљење да су жене вршиле одбацивање из лакоумности. За ведром лакоумношћy најчешће се крила драма. Лекар је много пута успео да наговори мајку на продужење свога стања, говорећи јој о лепоти материнства и опасностима одбацивања. После неколико месеца уживао је лекар морално задовољство, јер му је благодарила срећна и задовољна мајка. Много пута пак остао је лекаров труд узалудан, шта више, он се чак кајао за своје речи, јер је жена отишла непозваним и вратила се тешко болесна. После три године влада је изменила закон у смислу захтева социалних индикација, тако да само једноставна жеља жено да изврши побачај, није била више довољна. Године 1923 је влада врло ограничила социалне индикације и побачај се сме извршити само после изреке нарочите комисије. У тој комисији су два лекара, од којих је један лекар жена, и представница Савеза за заштиту материнства. Медицинске индикације остале су неизмењене, и ако лекар хоће, он увек пронађе такве индикације. Влада прогања најоштрије оне лекаре, који врше абортусе као професију. О њима се води нарочити регистар и финансијски инспектор их опорезује врло високо. Веома интересантно је то да владина странка својим присталицама најстрожије забрањује одбацивање плода. Број одбацивања је још увек врло висок, али у примени са ранијим годинама он је моћно опао. Побољшано економско стање, стабилизација политичких прилика допринели су да број побачаја пада. А највише је допринело то што је у женама васкрснуо опет врло јак осећај материнства и жеља за децом постаје све јача“. Руски лекар наводи затим штету, коју жена претрпи телесно и душевно, ако побаци плод. На крају писма пак каже: „Строге одредбе против побацивања не воде циљу. Свака борба остаје безуспешна, ако није везана за дубоке

социалне реформе и на побољшања економског стања. Највећа улога припада школи, где би морало од с мог почетка васпитавати жену ка поносном признавању материнства. Али, исто тако је важно да се пробуди и васпита инстинкт очинства код мушке младежи. Услов за то је да се васпита мушка омладина тако да поштује жену и њена права, што је у садашњој Русији много јаче изражено него икад раније. У Русији приређују врло много предавања о штетним последицама одбацивања и предавања имају велике успехе. По моме мишљењу биле би врло корисне саветодавнице по америчком узору. Саветодавнице би можда смањиле број становништва, а зато би био његов квалитет бољи. Појмови „брачно и ванбрачно дете“ је револуција однела и то је много допринело томе да број рођења расте. Садашње руско законодавство познаје само децу, кojy заштићава подједнако. Велику улогу игра у Русији законодавство за заштиту материнства (материална помоћ женама у другом стању, двомесечни одмор пре и после порођаја са правом на пуни приход и т. д.), пореске олакшице за породице са много деце и додељивање земље таквим породицама. Лепе речи у борби против одбацивања остају само речи док трају ратови, који уништавају најбољи део становништва и док постоји смртна казна. Логично је да је дозвољено уништити неживо биће, док је дозвољено убијање одраслих, здравих људи. Русија иде затим да укине слободно дозвољено одбацивање плода“.

нам покаже како једна модерна жена представља љубав. Њен идеал је тај грчке калокагатије, спајања доброте и лепоте, душе и тела. Само где обе те компоненте одговарају њеној диспозицији и њеном расположењу настаје оceћaj cpeћe. Др. Штекер, и ако велики идеалиста, одбацује попут Масарика а насупрот Толстоја аскетичну љубав, јер не одговара природи човечијој. Тај credo избија превише тенденциозно из књиге као што се ауторки уопште не може опорећи извесна усамљеност у опису диалога и измени мишљења и oceћaja обоје љубавника. Феминистица је у њој често јача него уметница - иначе њена Ирена представља идеалан тип модерне жене т.ј. жене која задржава велика својства од пређе чистоту верности и додаје јој нове. Она не раздаје своју oceћajност у флиртовима, не индентификује чулност са љубављу али ипак не подцењује значај сталног сједињења и у томе је велика опрека Колонтајове Геније чија је безизборна и необуздана сексуалност гнусна. - Мало је књига где је еротичка љубав тако отворена, а ипак отмено и дискретно описана, као у „Љубави". То јој даје посебну драж и вредност. Праг.

Др. Јулка Хлапец-Ђорђевић

Живот и друштвени положај

муслиманске жене

У броју 224 од 30 септембра т. г. Југословенског Листа у Сарајеву написала је муслиманка г-ђа Хатиџа Басара под горњим насловом један врло значајан чланак, који доносимо у изводу. Чланак јасно показује како и жене муслиманке теже истим циљевима као остале жене у нашој земљи. Желимо само да њена излагања наиђу на потпуно разумевање код муслимана оба пола. Г-ђа Хатиџа Басара каже: „Ни наша интелигенција, којој су пуна уста „културни и просвјетни напредак“, ни наши „политичари“, који стално наглашавају „народне интересе", а ни држава, која није ништа мање позвата него она два прва фактора, да води бригу о свему па и о нама женама, не воде никаква рачуна о томе, какав је наш живот и наш друштвени положај; је ли добар или није, ако није добар, који су томе узроци, који лијек, и какав је начин најбољи и најбржи, да се томе рђавом животу и никаквом друштвеном положају жене учини крај и да се побољша. Када се ти побројани фактори не брину никако или врло мало о томе свему, онда је на нама женама, да се ми саме побринемо о томе и да не обазирући се ни на што и ни на кога, сви према својим силама порадимо на томе, да се наш живот и друштвени положај побољша и реформише, како he бити у складу са великим дужностима, које ми жене имамо и као мајке и као домаћице, а и као темељ кућe, па према томе и као темељ свега што на темељу почива.

То побољшање нашег живота и нашег друштвеног положаја, а нарочито нас муслиманских жена изискује много рада и много труда. Поред нашег слабог економског стања, а поготово задњих година, наше неукости, великог постотка непимености - наш посебан положај у свијету изискује од нас муслиманских жена и великих жртава уз рад и труд, па да се наш положај побољша. У првом реду од нас муслиманских жена тражи се побољшање нашега живота и друштвеног положаја једну жртву, која ћe у први час нашем консервативнијем свијету изгледати врло страшна. На то се обазирати не смијемо, јер је њихов нехај о нама и за нас најбоља исприка за наше радикално иступање од којега највише зависи хоћемо ли или нећемо успјети у даљњем нашем раду.

Поред те исприке имаде и других, а ја ћy навести само двије, које су и најважније, а те су: прво, наш узвишени Ислам, а друго. хисторија других исламских народа, која је пуна свијетлих примјера јавног учешћа жене у свим правцима рада. И када нам наша вјера Ислам не пријечи да се развијамо посве слободно, онда зашта и чему којекакви обзири напрама овом и оном, а због чега трпи наш напредак, па сасма наравно и наша узвишена вјера, јер јој ми нашим животом и друштвеним положајем, правдајући га најчешће неисправно с тим вјерским разлозима, наносимо му тешку повреду, која у очима немуслимана и оних који га не познају приказује Ислам онаковим какав он није. Наше нам велике дужности мајке и домаћице налажу, да се за те послове спремимо, а то оспособљавање изискује и наш сасма друкчији живот, живот онакав какав нам је прописао Ислам са својим напредним нормама, које се изопћују услијед слабог познавања његових принципа и догми, а који ако се суди по нама и преко нас изглела и назадан и несавремен, што он није, јер је толика ајета и хадиса, који противно говоре. Пошто свака болест има и свој лијек, то сигурно да има и ова наша друштвена болест свој лијек. Тај лијек треба да узима онај ко је оболио, а јер смо ми жене како сам горе навела — препуштене саме себи, то смо принуђене да се о себи побринемо и не чекајући ни на кога да потражимо лијека својој боли, која се највише изражава у нашем начину живота и нашем социалном положају, који кочи наш напредак.

Покушаји који су у задње доба чи-1 њени остали су само покушајима и с те тачке нису се ни макли. Поред тога што је остало само при томе, још је нешто што је морало да упадне у очи, а то је, да се је са тим покушајима направила цијела збрка тако да није имало никаквог практичног значења, а нити озбиљнијих тенденција. У нашој јавности почела су се третирати питања такове нарави, која су сама по себи била све прије него озбиљно и хладно расуђивање прилика у којима се налазимо. Питање феса и шешира, питање откривања муслиманског женскиња и т. д. узимало се је као први услов нашега прогреса, а да се при томе ни најмање није узимао у обзир начин живота и положај муслиманске жене у свијету. И други покушаји који су чињени у задње доба, да се придигне просветно муслиманско женскиње, као што су примјерице оснивање муслиманских женских друштава, „Гајретова женског пододбора“ у Сарајеву и т. д. нису донијели никаква плода а то из једног јединог разлога, што су се код нас увријежиле страшне заблуде и велике погрешке да се све ствари ријешавају с главе, не водећи при томе рачуна је ли то добро или није и хоће ли тај покушај имати одзива у ширим слоје-

вима народним, те да ли ће наилазити. на разумевање и потпору оних, без чијег судјеловања не може се ни замислити какав успјех просто из разлога, што је онима који су предузимали тај посао, мањкало искуство за тај рад, које је у сваком послу потребно. Да би наш рад за наше побољшање друштвеног положаја био окруњен успјехом, потребно је у првом реду да је почетак тога рада смишљен и да почива на темељима озбиљности. Није доста само нешто почети, па онда или на сред пута стати, или у тај рад уносити и све оне погрешке и настраности које су и узрок нашем назатку. О томе би нам могле послужити добрим примјером наше сестре из „Женског Покрета“, које су свим силама прегнуле да свој положај побољшају. То побољшање свога положаја оне траже енергично, а у томе може се забиљежити већ сада опипљивих успјеха. Један којега наводим јест тај, што су својим озбиљним радом заинтересовале најширу јавност и предобиле све интелектуалне мушке снаге, које их потпомажу и савјетом и делом. Само од себе намеће се питање: зашто и муслиманско женскиње не би узело учешћа у „Женском Покрету" и зашто и оне не би, којима је много потребније побољшање друштвеног положаја, судјеловале у том раду? Још једна ствар тражи судјеловање муслиманске жене у „Женском Покрету“. Наш политички живот тако је затрован нетрпељивошћу и тјесногрудношћу, да се то осјећа и на опћим и заједничким нам стварима у животу. Ми би требало баш жене да будемо примјером нашим мужевима, очевима и браћи у заједничком раду па да увиде, да нам вјера није никаква запрека да заједнички радимо удруженим енергијама на добру државном и народном“. Белешке.

Вечери Милице Јанковић. 27 прошлог месеца Једна група београдских књижевника одржала је пред препуном салом Новог Университета литерарно вече у корист књижевнице Милице Јанковић са врло одабраним програмом. Гов »рили су г. Павле Поповић, г. Сима Пандуровић, г-ђа д-р Исидора Секулић, г-ђица Десанка Максимовић. г. д-р Владимир Ћоровић, г. Веља Живојиновић и г-ђа Ризнић је прочитала приповетку Милице Јанковић Чекање. Сада се припрема још једно вече Милице Јанковић у Сплиту, где се она инспирисала за своју Плаву Госпођу. ИЗВЕШТАВАЈУ се поштовани читаоци да је бpoj чековног рачуна за „ Ж. Покрет" 53.131.

О Г Л А С. Управа Женског Клуба извештава све наставнице, учитељице, чииовнице, ученице и њихове мајке које пролазе кроз Београд, као и онс које би желеле да се задрже дуже време у Београду. да у Женском Клубу, на најлепшем месту вароши. Кнез Михаилова 46, могу добити следеће: 1) Цео пансион 1200 дин. месечно. Ово нарочито важи за ученицс, кбјс за скромну цсну могу имати здраву собу и добру домаћу кујну. 2) Преноћиште, доручак, ручак, вечера 50 дин. дневно. 3) Преноћиште и доручак 30 дин. дневно. Купатило у свако доба на расположење за скромну цену од 10 дин. Просторије Клуба тако су преуређене да ће се сваки посетилац осећати угодно као код своје куће. Моли за посету Управа Жвнсног Нлуба.

Страна 4

Штампарија »МЛАДА СРБИЈА« Београд, Ускочка а. Телефон 14-40

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 20