Ženski pokret

sebno v Warszavi. Javne hiše so se z nova napolnile. da so lahko zadostile nemško armado. Beda in lakota privedla tja tisoče žen. Nasprotno pa so Nemci dovolili zgorej omenjemu društvu, da je stvorilo in vzdrževalo 9 zavetišč za ■oralno in gmotno pomoč prostitutkam in njihovim otrokom, ako se hotela začeti zopet drugo življene. Po osvoboditvi se je morala poljska vlada baviti tudi z rešitvijo vprašanja prostitucije. Prvi korak, ki ga je storila je bil srečen, kajti odvzela je nadzor nad prostitutkami policiji, ki jih je na najnesramnejši način zlorabljala, ter ga pre nesla na ministarstvo zdravja. (1918, 12. dec.) Štiri leta nato je izšla nova odredba ministrstva zdravja, ki je prepovedala vzdržavanje javnih hiš. Leta 1925. pa je bila-kakor v drugih modernih državah uvedena ženska policija, kot oddelek državne policije. Odslej je torej prepuščeno nadziranje prostitucije le ženam. Velikega pomena za Poljsko je tudi odredba prezidenta republike, 12. sept. 1927. ki razglaša zelo stroge odredbe proti osebam, ki vzdržujejo prostitutke iz dobičkaželjnosti. Kazen za ta delikt je določena od I—s let, ki se še poostri, če prisili Žrtev z grožnjo do bivanja v njegovi hiši ali pa- če je ž njo v kakršnekoli rodbinskem ali poklicnem sorodstvu. Trgovci z belim blagom so kaznovani, ako odpeljajo ali prodajo dekle v inozemstvo brez njenega privoljenja, z 1 —15 let ječe. Priznati moramo, da je na Poljskem po gorenjih izvajanjih rešen problem prostitucije relativno dobro, ker so namenjene odredbe pravzaprav proti izkoriščevalem mladih deklet, ne pa proti njim samim, ki so večinoma le njih žrtve. Iz lista La Femme Polonaise" prevela M. Mohorčić, Ljubljana.

Društvo prijateljica mladih devojaka.

U Zagrebu su žene, koje su duboko osetile svu socialnu i moralnu bedu nezaštićenih mladih devojaka, u martu ove godine osnovale društvo da rade za ciIjeve Internacionalne federacije prijateljica mladih devojaka (Fédération internationale des amles de la jeune fille). Internacionalna federacija prijateljica mladih devojaka slavila je prošle godine

pedesetogodišnjicu svoga uspešnog rada. Proslava sa kongresom bila je od 31 maja do 3 juna 1927 god. u Neuchatelu. Za skupinu žena iz naše države, koje su se našle na poslu za zaštitu mladih devojaka prisustvovala je kongresu gospođa Irma Katičić iz Zagreba. Ona je pod nela o kongresu lep izveštaj, koji je od štampan u naročitoj brošuri. Cilj federacije i njenih nacionalnih udruženja je da pruži zaštitu i moralnu pomoć devojkama u svim krajevima, gde god su sa službom. Nacionalna udruženja i pojedine manje grupe „Prijateljica", koje postoje u 25 evropskih država, da- i Ije u Africi, Kanadi, Sjed. državama Se verne Amerike, u državama Južne Amerike, Aziji i Australiji imaju organizovanu službu po železničkim stanicama. gde devojke dobijaju sve informacije. Pored toga imaju po svima većim mestima domove ili bar nekoliko soba za prenoćišta. Pored toga federacija ima po celom svetu raspredenu svoju obaveštajnu službu posredovalnice za službe. Članovi federacije se ne brinu samo za devojke koje moraju tražiti zaradu van svoga rodnog mesta, nego obraćaju veliku pažnju radnicama svih vrsta, koje služe u svojoj rođenoj zemlji. Za njih su osnovale restauracije, domove, čitaonice, večernje kurseve, domaćičke i zanatske škole, oporavilišta, prijateljske sastanke i t. d. Vidimo, dakle, da je delatnost „Prijateljica“ vrlo razgranata. Kad je bila federacija godine 1877 osnovana uz saradnju nezaboravnu J. Butlerjeve, brojila je 32 člana. Danas ima federacija 20.000 članova po celome svetu. Sedište federacije je u Neuchatelu, u Švajcarskoj. Društvo Prijateljica u Zagrebu, koje radi tek vrlo kratko vreme, imalo je u početku ove godine 95 članica iz Zagreba i mnogih drugih krajeva naše države. Za ovo kratko vreme postojanja dalo je vrlo mnogo informacija i saveta, dobilo je od Ministarstva Narodnog Zdravlja jenu baraku, koju želi instalisati u Zagrebu kao dom za svoje štičenike. Skupština na kojoj se društvo konstituisalo održana je bila 9 marta ove godine. Za predsednicu je bila izabrana gospođa Dr. Milica Bogdanović. 14 aprila došla je predsednica sa još tri upravne članice u Ljubljanu, gde je bila i sekretar Internacionalne federacije, gospođa Kurz. Poslednja je

održala predavanje sa skioptičkim slikama, koje su plastićki pokazivale rad „Prijateljica“. Na prijateljskom sastanku posle predavanja ventilisalo se pitanje osnovanja „Društva prijateljica" u Ljubljani. Izgleda da će se u Ljubljani uskoro osnovati društvo. Za kratko vreme svoga postanka pokazale su zagrebačke prijateljice vrlo veliku aktivnost. Dužnosti ~Prijateljica“ su: 1) Prema sredstvima i sposobnostima i prema slobodnom vremenu sarađivati lično oko zaštite mladih devojaka. 2) Svakim primernim sredstvom pokazati se kao prijateljica mladih devojaka, potražiti mlade devojke, kojima bi mogla biti od koristi; primiti one, koje joj budu preporučene; i svaku miadu devojku, koja ostavlja očinski dom, preporučiti jednoj prijateljici u onom mestu, kamo će se ona uputiti. Aliansa Ženskih Pokreta poziva sve svoje članice da pristupe zagrebačkom društvu (godišnja članarina Din. 26- ) da na taj način pomognu jedan veoma plemeniti rad U svima većim mestima naše zemlje, a naročito u Beogradu bila bi nužna potreba da se osnuje „Društvo Prijateljica". Za sve informacije o društvu treba se obratiti predsednici gospođi Dr. Milici Bogdanović, Zagreb, Mošinjskog ulica 9.

Frances E. Willard, propagatorka trezvenosti. 1839-1898

Kad je Frances Willard bila još mala devojčica, živela je na jednoj preriji u Wisconsinu, u kolibici sakrivenoj ružama i obrasloj biljkama puzavicama. Ona, njen brat i njena sestra sami izmišljahu igre igrajući se „Indijanaca", puštajući u zrak zmajeve, uređujući „umetničko" i "se ljačko" udruženje s velikom listom teških i neobičnih znakova. Zamišljahu da žive u gradu pa urediše vladu, koja je njim upravljala. U to je vreme devojčicama bilo zabranjeno jahanje na konju sve do njihove petnaeste godine, ali je Franjica naučila svoju kravu, da joj vuče saonice a napokon - kad je nitko nije video i da zamenjuje osedlanog konja, Kad se na preriji porodila vatra, dolazilo je do velikih uzbuđenja. I ako su požari većinom bili bezopasni, jedne nedelje, kad su se Willardovi vratili kući iz male crkvice, udaljene četiri milje, našli su kuću suseda svoga u opasnosti. Čitava je porodica otrčala po kablove s vodom i kuća je bila spasena. To je bila uzbudljiva zabava i to radosnija, jer se desila u nedelju, koju su

deca u Willardovoj porodici morala najstrože svetkovati. Jedne godine, kad je Nova Godina pala na prvi dan sedmice delili su se darovi još u subotu naveče, jer se i to smatralo prevelikim poslom za nedelju. Među darovima bilo je i nabožnih knjiga za brata i sestru, pa su se zato te knjige smele čitati u nedelju. Ali zlo je bilo po Franjicu. Njen je dar bio želja njenog srca, velika nova tablica na kojoj nije smela pisati do ponedeljka. Kad već nije mogla dulje izdržati bez zanimanja zamoli majku: „Ne bi li mogla dobiti svoju tablicu, ako obećam da neću crtati ništa drugo nego crkve?“ Tada je dobila tablicu. Deca su imala mnogo knjiga, jer su im roditelji bili obrazovani ljudi, izvrstan klavir i polazila su obuku u glazbi u visconsinskom zavodu za slepce, koji su oni nazivali „slepim zavodom“ i koji je bio jednu milju udaljen od njihove kuće. Majka je pazila na to da se lepo vladaju, pa su ona i otac bili dečji najbolji drugovi. I deca su uvek bila srećnija, kad su bila uz roditelje. Jednoga dana kad je umorna mati otišla u svoju sobu da malo otpočine, mala je Franjica došla za njom sa svojim igračkama. „Došla sam ovamo, dušo, da budem sama“, reče mati blago a devojčica joj odlučno odvrati: „Razumljivo je, da ja hoću da budem sa svojom

mamom pa ću uz nju i ostati. Majka je nije oterala. Tako je došlo vreme, da je brat otišao u višu školu u Beloit, a sestre su mu pisale: "I mi smo dobile učiteljicu pa se možemo takmičiti s tobom“, iako su išle samo u osnovnu školu, koja je tek bila sagrađena. One su se radi škole toliko uzrujavale, da su ustajale još za mrak, spremale i opet raspremale svoj doručak i dugo čekale na to, da se na volovskim kolima odvezu u školu, kamo su prve dolazile. Devojčice su tako provodile srećan i zdrav život rastući brzo, a kad je Franjici bilo osamnaest godina, kazala joj je majka, da ne smije više trčati naokolo kao divljakinja, već da mora splesti kosu i nositi duge haljine. Devojka se morala pokoriti, žaleći se u svom đnevniku: „Više nikad neću smeti da skačem preko plotova.“ Doskora je zaboravila na jade dugih sukanja i ukosnica, jer zu ona i sestra joj imale poći na višu žensku školu u Evanston. „Kako ona krasno deklamuje Novakinja će nas sve prestići!“ govorile su studentkinje o Franjici. U školi je ubrzo postala urednikom školskog lista i vođom ne samo u učenju već i svakoj dobroj šali. Poslednje godine svoga školovanja u Evanstonu postala je članom

crkve metodista i tako učvrstila svoju želju da učini nešto valjano u svetu. Sredinom prošloga stoleća, odgojena devojka, koja je htela sama zasluživati novac, postajala bi učiteljicom, pa je tako i ona bila učiteljica. Prva njena škola bila je deset milja daleko od Čikaga. Kad je otvorila vrata, našla se na bojištu, jer su veliki dečaci čekajući učiteljicu počeli da se tuku i razbijaju prozore. Umiriše se, kad je ona počela čitati bibliju, pa je mlada učiteljica jedva mogla da susdrži smeh, kad su nekoliko časaka kasnije s oduševljenjem pevali: „Želim da postanem anđeo". Međutim je kuća na preriji bila prodana i porodica se preselila u Evanston. Mati i kći živele su zajedno, otac i sestra su umrli, a brat se bio oženio. Franjica je i dalje bila učiteljicom. Kad je bila pozvana da preuzme mesto upraviteljice na evanstonskoj višoj školi za devojke baš je bila pričvršćivala ćilim na stubama. „Franjice, ja vam se čudim“, rekla joj je izaslanica škole. „Neka tko drugi mjesto vas pričvršćuje ćilime, a vi preuzmite brigu nad novom školom". „Dobro“, reče gospođica Willard, ~to će mi biti vrlo milo. Čekala sam samo da me pozovete". Bila je vrlo spremna za to mesto. Na poziv jedne svoje drage prijateljice bila je provela dve godine na putovanju po

„ Žena i diplomacija.“

Pod ovim naslovom izašla je iz štampe brošura dr. Stevana Ćirkovića. Ova veoma interesantna brošura dragocena je za našu još skromnu femininističku literaturu. Inspirisan radom velikog feminističkog kongresa, održanog u Parizu 1926. godine, pisac diplomata od kariere, izlaže na vrlo popularan i veoma interesantan način pitanje stupanja žena u diplomatsku službu. Dobrim argumentima pisac dokazuje da ne postoje nikakve formalne prepreke za stupanje žena u diplomatsku službu u našoj zemlji. Isto tako pobija ostale prigovore, koji se stavljaju kao razlozi protivničke Jeze, i stvarnim istoriskim činjenicama dokazuje sposobnost žena za vršenje ove važne i delikatne dužnosti. Predgovor ovoj knjizi napisao je G. dr. Momčilo Ninčić, biv. ministar inostranih dela, i u toliko je još interesantnija za feministkinje, jer nam daje dokaza da u ovome pogledu dele naše

mišljenje i oni, koji su lako u mogućnosti da privedu u delo teoriju, o potrebi da se i ženi dozvoli pristup u diplomatsku struku naše zemlje. Aliansa Ženskih Pokreta najtoplije preporučuje ovu brošuru članovima i svima onim koje ovo pitanje naročito interesuje, smatrajući da je potrebno i korisno imati je u svakoj feminističkoj biblioteci. „Žena i Diplomacija” može se dobiti u svima Ženskim Pokretima, a narudžbine se mogu slati preko Administracije „Zenskog Pokreta" - Beograd, Knez Mihajlova 46. Cena Din. 6. -

Politička prava žena i pitanje populacije

Nisam čitala dotičan članak u „Politici", ali jesam njegov odgovor u „Ženskom Pokretu“ br. 7, i dozvoljavam sebi dopuniti ga sledećim. Pitanje populacije ne stoji u neposrednoj vezi sa političkim pravima žene, ali u posrednoj. Ako se uzmu po litička prava žene kao izraz visoke civilizacije i intelektualne razvijenosti žene, što su ona de facto, onda ona izazivaju niski natalitet što g-đa Lenard sa svojim primerima sama dokazuje. Po njenoj tvrdnji koeficient porođaja opada od zapada na istok, s obzirom na pojeđince najviši je kod seljaka, a najniži kod intelegencije. Ovo je sasvim istinito. U Evropi najmanje dece rodi se na severozapadu u Engleskoj, Nemačkoj, Holandiji... najviše na jugoistoku, u Rumunskoj, Bugarskoj... A šta pokazuje isti smer? Civilizacija respektira kulturnu zrelost žena. Ona je najviša u Engleskoj, Nemačkoj... a najniža u Rumunskoj, Bugarskoj... Klasičan primer veze populacije i emancipacije žene je Nemačka. Ni u jednoj zemlji nije učinio posle rata feminizam veći napredak nego tamo, a nigde nije poslednjih godina broj porođaja tako opao kao baš u Nemačkoj. Uzmimo Čehoslovačku Republiku. Najniži natalitet je u Češkoj a najviši u Podkar patskoj Rusiji. Istina politička prava imaju i žene Češke i Podkarpatske Rusije, ali ne zaslugom Podkarpatskih Rusa, nego Čeha koji kao napredan narod nisu mogli u jednoj svojoj pokrajini dati pravo ženama u drugoj ne. Ali, žena u Českoj stoji na vrlo visokom stupnju kulture, dočim žena Podkarpatske Rusije daje sliku praznovernog tupog sredoveka. Stanje se

Strana 2

,ŽENSKI PQKRET“

Broj 12.