Ženski pokret

muža, stalno upućena u njegove poslove, uvek njegov savetnik. To ne dolazi od neke njene imperialističke volje, to dolazi od volje oboga to je smisao braka u Francuskoj. Francuz bez žene ne svršava ni jedan posao ni privatni ni javni, bez dogovora sa ženom ni na šta se ne odlučuje. Na primer, dobije jedno važno pismo, na koje treba odmah odgovoriti. On veli ženi: „Pogledaj i reci šta treba da odgovorim". Kod nas nema radnih kvartova u kojima bi bio sav rad skoncentrisan daleko od kvartova gde stanuju porodice kao što je to u drugim zemljama, gde kao da su muževi izagnani: „Idite vi tamo dalje sa vašim dosadnim poslovima i brigama", gde muževi ostaju i da ručavaju, imaju svoje muške klubove, gde se nalaze sa svojim prijateljima i radnim drugovima, i kuči dolaze noću vrlo kasno. Kod nas nije tako. Pogledajte samo Pariz: tu radnja, tu kuća; tu posao, tu negde vrlo blizu žena.

Francuz voli porodični život. Francuz voli da ruča kod kuće sa ženom. Kad radenik ne može da dođe kući na ručak, žena mu odnosi ručak ili u skver blizu njegovoga posla, ili na samo mesto gde je zaposlen; ali donosi i za sebe i zajedno ručaju. Francuz ne voli restoransko jelo gde ide možda dva-tri puta u godini, sa ženom, u svečane dane da proslave rođenje ili krštenje deteta ili prvo pričešće devojčice. I tada bira odvojen, intiman sto. Kod nas nisu u modi klubovi. Ako ih ima, oni su mešoviti žena sa mužem ide zajedno.

Francuskinja voli svoju porodicu. Ona je gospodar kuće. Ona se unosi do umetnosti u usavršavanje domaćeg života. Ona teži da svojoj kući da nešto individualnoga. Otuda je svaka francuska kuća originalna za sebe. Francuskinja je dobra domaćica. Veliki je neprijatelj prašine iza ormana i slika i svih skrivenih mesta. Francuskinja je izvrsna kuvarica Francuska kujna je naročita. To je zato što Francuskinja unosi u kuvanje ljubav i umetnost. Nema Francuskinje koja sama nije izmislila neko jelo. Francuskinja pravi na dvadeset načina sos, i još uvek svaka ima da doda nešto specialno svoje. Ono što stranci jedu po restoranima, nekad je vrlo malo, nekad nikako francuska domaća kujna. Povrće u soli kuvano nije povrče spravljeno na francuski način. Retko koja žena ume da spravi od ostataka tako ukusna jela kao Francuskinja. Francuskinja je veliki ekonom. Zarada njenoga muža je u njenim rukama. Ako su Francuzi, ako je francuski narod štedljiv, ima da se zahvati francuskoj ženi. Francuskinja je zadovoljna što je gospodar kuće, što je gospodar vaspitanja svoje dece, što njen muž ništa ne uradi bez njenog saučešća. Ona nema pretensije da se javno vidi njeno učešće u društvenim i državnim poslovima Francuske. Francuskinja neće kao mnoge njene druge iz ostalih zemalja pravo glasa. Razumljivo je, na primer, što su se Amerikanke borile za pravo glasa

i što su ga docnije sa uspehom upotrebile u borbi protiv alkohola koji je rušio amerikanski narod, i što sličnu borbu protiv alkohola i drugih zala vode žene u drugim zemljama žene koje su za pravo glasa ili koje su ga već dobile. Kod nas to nije potrebno. Francuz nije alkohoiičar, francuski narod je umeren u piću, i baš blagodareći ženi. 1 naša žena je izvela borbu protiv alkohola, i vrlo uspešno. Francuskinja, koja je gospodar bračne ekonomije, ne da novac za alkohol Ako muž ima slabosti prema piću, nije kod nas neobično, nije kod nas sramota da žena dođe pred fabriku, radionicu, kancelariju u vreme kad se prima plata, i na samim vratima uzme je od muža. Svuda, u svima poslovima privatnim i javnim u Francuskoj treba podrazumevati ženu. Otuda kod nas nema jakog pokreta za pravo glasa za žene. Vrlo mali broj žena kod nas je za to. I taj mali broj nije naročito aktivan. Francuskinja neće pravo glasa. ja vas uveravam, onoga dana kada ga bude htela, ona će ga imati.

Glavne misli o Francuskinji iz predavanja g. Roberta Dipueja su ove: Francuskinja je vredna, veliki ekonom, vrlo pametna, Francuskinja je velikoga duha, javni život Francuskinje biva sa njenim velikim učešćem gotovo po njenom komandovanju. Nameće se pitanje: Zašto tu jakih kvaliteta stranu francuskog naroda ne pustiti da punopravno i javno vrši društvene i državne poslove kad to već tajno u stvari čini? Ne bi se smelo ni posumnjati da sama Francuskinja ne uviđa koliko je u ovakvom njenom položaju njen uticaj, njena volja, njena težnja izložena slučaju i raspoloženju ljudi. Jer, svakako bi francuska žena sa pravom u rukama, udružena, nerasparčana na volje muževa, mogla bolje i uspešnije iskoristiti sve svoje velike sposobnosti za opšte dobro Francuske. Zašto Francuzi, koji to po g. Dipueju priznaju, ne puste Francuskinju da isto onako kao što vodi ekonomiju kuće, vaspitanje dece, vodi neposredno i ekonomiju države, vaspitanje društva?

Ja mislim da se naši čitaoci ne mogu zadovoljiti tvrđenjem g. Roberta Dipueja: da je Francuskinja zadovoljna svojim položajem. Još manje može biti zadovoljna sama Francuskinja. Po svemu izgleda da je g. Robert Dipuej govorio o Francuskinji izvesnih krugova, pa i o njoj iz vremena od pre nekoliko decenija unazad; da ne poznaje ili neće da pozna francusku ženu iz srednje imućnih, maločinovničkih i radničkih redova, koje svakako imaju malo drukčije pojmove o svojoj javnoj bespravnosti i tajnoj pravnosti, nego što ih ima g. Robert Dipuej kao što bi našle i drugi uzrok što još do danas nemaju političkih prava. Kako bi se iznenadile ove žene da su čule odu spevanu Francuskinji domaćici i njenoj kujni. Nasmejale bi se one na ljubav i umetnost koje unose u jela kad nemaju vremena ni jedno ni drugo da unose dovoljno, nekad nikako, u vaspitanje svoje dece. Ali je g. Dipuej na kraju rekao još i ovo:

Pa ipak, Francuskinja se menja. Jedan uzrok je kriza posluge. Žena domaćica ne može sve poslove da izdrži. Vrlo često muž i žena idu u pension de famille. Drugo, posleratna svest. Ona je uvidela da je mogla za vreme rata i mora se priznati sa uspehom da vrši razne poslove. I, Treće, literatura članci, romani koji joj pune glavu da je robinja i da treba da se oslobodi. * Pravi uzrok zašto Francuskinja nema još političkih prava i zašto nije u tom pogledu borbenija, kao i zašto se Francuskinja i p a k menja, g. Dipuej ne ume da vidi u velikoj složenosti društvenih pojava.

M. M.

Borba Francuskinja za Pravo Glasa.

»Ženski Pokret« je već u svojim ranijim brojevima donosio izveštaje o energičnoj aktivnosti žena francuskih za dobijanje prava glasa. 1 ovoga puta se nalazi pred Francuskim Senatom predlog da se Francuskinjama da pravo glasa, ali i ovoga puta stari konservativni senatori odbijaju da o ovome predlogu donesu kakvu odluku. Stoga je aktivnost i borbenost francuskih feministkinja veoma velika poslednjeg meseca, i u svima novinama čitaju se svakodnevno članci, iz pera najpoznatijih žena i muškaraca, tražeći da se i Francuskinja izjednači sa ženama celoga kulturnog sveta u pogledu političkih prava. Prilikom odlaska francuskih parlamentaraca na Interparlamentarnu konferenciju u Berlin, mogli su se čitati po novinama članci, kojima su Francuskinje upozoravale svoje parlamentarce, da će i ovoga puta raditi u komisijama sa ženama drugih zemalja, i da će i ovoga puta moći da se uvere o korisnoj saradnji muškaraca i žena u političkom životu naroda.

Kako je prošle godine Interparlamentarna Konferencija bila u Parizu, pred odlazak francuskih parlamentaraca za Berlin Les nouvelles litteraires su u maloj sličici opisale utisak, koji su prošle godine načinile u Parizu žene-parlamentarke, delegati na Konferenciji. Članak glasi: »Prošle godine imali smo prilike da vidimo nekoliko žena-parlamentarki drugih naroda da sede u našem Senatu, gde je tih dana zasedao Internacionalni Parlamenat. One su se odlikovale istrajnošću u radu i odličnim držanjem. Tu se nalazila Dr. 0. Baumer, Marie Juchacz, Thuneslda, Lang—Brumann, Elsa Matz, Clara Mende, Clara Philip. Urlik Scheidel, Louise Schrender, Christine Teusch, poslanici nemački, Elsa Minh, poslanik danski i još nekoliko poslanika drugih zemalja. Dve su gdja Baumer i Schrender - održale na tribini veoma uspele govore. Francuski senatori, koji su videli kako rade i kako govore ove parlamentarke, konstatovali su da su i one potpuno izvršile svoj mandat, kao i njihove muške kolege. U toj sredini, sa ogromnom većinom muškaraca koji se ne igraju politikom, one nisu izgledale ni malo deplasirane. One su, kao i muškarci, pratile ozbiljno rasprave sa velikim interesovanjem i pažnjom, s vremena na vreme dizale su svoju glavu da što god dobace ili da aplaudiraju govorniku, ili da protestuju protiv njegovih tvrdnji. Isto kao i muške kolege... A njihovo oblačenje? Više ozbiljno. Ni

jedan oblačak pudera na licu, bez rumenila na usnama, bez dekoltea, bez golih ruku, a suknje su im padale ispod kolena. Sve su imale lepo zaglađene kose; samo jedna je imala odsečenu kosu. Ona je čak prilično iznenadila frizera u Senatu, kad ga je zamolila da joj popravi ondulaciju. Prvih dana su sve bile na sednicama, ali docnije kao i muške kolege, i one su bivale po malo odsutne i odlazile da vide pariske interesantnosti u međuvremenu. U salama za konferencije one su bile uvek veoma okružene, tada se moglo čuti da govore i o toaletama, što je dalo predpostaviti, da su u svome privatnom životu malo više koketne, no što to izgledaju pri radu. Francuski poslanici i senatori, koji su sa njima razgovarali, priznavali su da su one veoma inteligentne, i da poznaju vrlo dobro sva politička pitanja, koja su aktuelna u svima zemljama. Ali, naročito su ih uvek interesovala socialna pitanja i higiena. Uvek su se zgranjavale što naše Francuskinje nemaju ni aktivno ni pasivno pravo glasa. A međutim iz Francuske je pošao pokret za emancipaciju žena. Kod nas je još za vreme prve revolucije problem ženskog prava glasa bio istakao prvi put Condorcet. U ovoj, kao i u mnogim drugim stvarima, Francuska je iniciator, ali je ostavila drugim narodima zaslugu da ostvare njene ideje. 1914 god. Les nouvelles litteraires otvorile su za vreme izbora, u saradnji nekoliko istaknutih feministkinja, sekciju za glasanje žena; 500.000 žena u Parizu je tada glasalo i izjasnile su se da one „hoće“ da glasaju. Od tada žene mogu glasati i biti birane u celome svetu, izuzimajući kod nas. Međutim, parlamenat im je već tri puta priznao to pravo, ali senat je uvek odbio da to potvrdi. Ali francuske žene ni malo ne očajavaju da neće dobiti pravo, koje je za njih tražio Condorcet još pre 140 godina; ove godine su se osamdeset njih pripremile u političkoj školi, da jednoga dana zauzmu najvažnije položaje. Nekoliko devojaka je ove godine diplomiralo u toj školi, što nisu uspeli da učine to je vrlo dobro poznato mnogi od naših parlamentaraca«.

Književnost.

Nakladom Narodne Knjižnice, Zagreb Vojnička ul. 13. izišla je knjiga Kućanstvo za školu i dom, koju je priredila Milka Pogačić, kako u uvodu sama kaže, u želji da se ovaj dio domaćinskog rada, koji je do nedavno gutao najviše vremena, pojednostavi i prilagodi naglom i neobzirnom tijeku naših dana, a da se ipak u ženskom srcu sačuva ljubav za ovo znanje, o kojemu zavisi sreća čoveka. Knjiga je pisana tako toplo i uvjerljivo, da će bez sumnje postići taj cilj ne samo u ženskom svijetu nego će i u muških čitača probuditi razumijevanje i čuvstvovanje za ovaj na oko sitan rad, za ona svagdašnja junaštva majke i domaćice, o kojima, kako veli autorka, i ne govore pesme, ali su možda teže od onih što se vrše na bojnim poljima i u streljačkim rovovima. A isto su tako sudbonosna i važna za domovinu, jer u našim domovima rastu naši budući ljudi, o kojima će zavisiti sreća i nesreća, napredak ili nazadak domovine i čovečanstva. Cijena je knjizi Din. 30.

Beleške.

Zbog promene štamparije ovaj broj našega lista nije mogao izići kao dvobroj, kao što je Uredništvo objavilo. Idući broj izići će 1. oktobra, po mogućstvu kao dvobroj.

Strana 4

Štamparija ~MIROTOČ1VI“, Knez Mihajloya br. 54.

»ŽENSKI POKRET<

Broj 16.