Ženski pokret

као мумија. Али се каткада догоди те ти консервисани подаци привуку пажњу некога ко, жељан вечних вредности, уме да открива. И гле! мумија оживи, стреса прах векова, устаје у првобитној живој красоти. Слава је ту била само средство. Она сила што ускрсава, то је сродна душа и њена љубав. Загреб

Др. Милица Богдановић

Светли моменти

У предратној, малој Србији, ми смо, још пре седамдесетих година, имали на челу највишег, просветног, женског завода жену, управитељицу Више Женске Школе. Пре тридесет година то -су звање наше жене изгубиле на једној професорској скупштини, приликом доношења новог закона за наставнике средњих школа. Себични интереси ондашњих колега отели су наставницама положај управитељице Више Женске Школе. У томе их је помогла индолентност, и индиферентност наставница кац су у питању њихови животни интереси. Три деценије биле су потребне да се изгубљено поврати. Данас, победа је на нашој страни: имамо три директорице женских гимназија у Загребу у Нишу и Крагујевцу. Напори Наставничког Удружења нису остали без успеха, оно је те своје напоре крунисало сјајним резултатима, уз припомоћ Женског Покрета и Народног Женског Савеза: три су професорице биле изасланице на матури у женским гимназијама, у Скопљу, Крагујевцу и Загребу. Три cv директорице у женским гимназијама и шест њих су чланице у Комисији за полагање професорског испита!

И само време донело је повољно решење женских крупних питања. Зато је исто примљено са највећом симпатијом код свију наших друштвених редова. Само... Да, има једно само: у данима, кад су заблистали светли моменти у мучном животу наших наставница, тргли су се, изненађени, неки одони х који су нашим колегиницама деценијама наносили неправду, понижења и увреду. Пренули су се трутови из дебеле ладовине где сном мртвијем спавају, док се професорима мучки, по тами, одузимају њихова стечена права, стечена у сјајним тренутцима њиховога професорског и политичког рада. Пренули су се, испружили своју жаоку, изузукали моралну придику. Али залуду? Време је њихову жаоку иступило. А на моралну придику одговорио је презриви осмех од оне најмање дактилографкиње Министарства Просвете, до најмлађе и најстарије просветне раденице, чак и у најзабаченијем крају. Данас су оне све пробуђене. Свесне свега што се око њих догађа. Знају оне, врло добро, да телали изанђалога, фарисејскога друштвенога морала читају њима

моралне придике, кад већ више нису' у могућности да буду јунаци неморалних прича. Прошла су она времена, отишла у неповраг кад се наставницама на професорским скупштинама одређивала за Једну трећину мања плата, забрањивало да се зову професорицама и да буду директорице. Данас, колеге млађе генерације са наставницама средњих школа говоре другим језиком. На свечаној седници Наставничког Удружења, где је Управа прославила и подвукла постављање нових директорица, оно што је било најлепше, јесте истинска радост колега, изрази симпатија и признања према раду наставница и њиховим успесима. Колика срећа и радост и за једне и за друге! Колика добит за нашу школску омладину! Јер се само узајамним поштовањем рада и хармоничним делањем наставника и наставница могу постићи високи васпитни идеали. Дужност нам је да нагласимо и подвучемо како је у повољном решењу нових наших наставничких питања одлучујући фактор био данашњи Министар Просвете, Господин Милан Грол. Веран, у овој прилици, начелима истинске демократије, која тражи праве вредности без обзира на пол, Господин Министар Просвете, што је данас редак случај, уздигао се, као човек, изнад себичних интереса мушкарца; а, као министар, што се још ређе срета, изнад ситних, партизанских побуда! Господин Грол, као бивши колега, пружио је неколико светлих момената својим бившим колегиницама у овим тамним и тешким данима. Најзад, оно што је најважније, допустио је да се види једна од линија његове просветне политике: васпитање наше женске омладине. Васпитна страна у нашим гимназијама потпуно је занемарена. Нове прилике траже ново васпитање. Нeћe се унутрашњи изглед наше државе на боље изменити ни законима, ни забранама. Само једним новим васпитањем омладине и народа, базираним на рушевинама старих заблуда, на социалној правди и развијеној грађанској свести препородиће се старе, створиће нове личности, способне да се преваспитане и васпитане прилагоде новим приликама. Лајбниц је рекао: дајте ми омладину за сто година и ја ћy вам изменити изглед Европе. Ево : . из самог Министарства Просвете, почиње се давати прилика нашим просвећеним и спремним наставницима. да створе, па и наметну директиве за ново васпитање наше- женске омладине, и наших жена. Да, ли се то учинило намерно или случајно, споредна је ствар. На вашим је просветним раденицима, да се сад више него икад окупе око Наставничког Удружења, око те чете мале, али одабране. Чета мала, али су успеси велики. У толико јој већа, и част, и хвала.

Новим директорицама нека је срећан почетак и рад. Једну велику, искрену молбу имамо од свију жена, упућену наставницама и ученицама Женске Гимназије у Крагујевцу и Нишу: нека новим својим директорицама са пуно љубави, искрености и готовости пруже своју интелигентну сарадњу. Нека у њима гледају крунисане напоре наших старијих наставница и лепшу будућност млађих.

Милева Петровић

Наша деца * Писма једне мајке.

Уредништво ћe донети више чланака са практичним упутствима за хигиенску негу деце од једне мајке која своју децу примерно негује.

Врло радо се одазивам твојој молби и покушаћу што најббље могу да задовољим твоју жељу. Ниси се ни мало преварила кад си рекла да мене данас ништа више не интересује од деце, И то не само твоја деца вeћ деца познаника као и потпуно непознатих, Скоро ми је немогуће проћи поред малог детета, а да не упитам колико му је година, колико тежи, шта једе, кад леже, и т. д. и т, д, Овде, на Калемегдану, имам често прилике и за дуже и опширније разговоре. Ма да сви морамо признати да је после рата учињен код нас велики корак унапред, ипак, с времена на време, сретамо примере који нас изненаде и ожалосте. Јуче је села поред мене једна млада мати, иначе жена тридесетих година, врло скромно и чисто одевена са једним озбиљним и брижним лицем. У колицима спавала је њена беба, један свежањ коже и костију На моје питање: колико је детету.. рекла ми је: два и по месеца. Дете је спавало немирним сном, грчило уснице, трзало ручицама. Убрзо се пробудило и мати га je дигла из колица, управо извукла јер је преко детета био читав брег пеленица тањих и дебљих и неколико покривача разне величине, ма да је дан био ведар и сунце топло грејало.. Са колико љубави и нежности пригрлмла је она то своје дете и тепала му! „Да. ми није њега, не би ми требало ни живота. Он ми је све. Муж ми има радњу, ту доле на Сави, Ми станујемо на Чубури. Свекрва ми гледа кућу, ја сам се сва предала детету. Само да ми је он здрав и весео, ништа друго не желим". „Да joj је он здрав и весео“ поновила сам у себи, а он јој није ни једно ни друго. Мати му је дала све, али каква вајда. Љубав, добра воља и слободно време на расположењу, али исто тако једно тотално одсуство основног појма: »шта је добро, а шта је зло за дете. Одело на њему неспретно, нехигиенско, Трбушчић утегнут вишеструким појасом, кошуљица кратка и широка најосетљивији део тела непокривен.

Сасвим поносно ми је казала да је детету од првог дана оставила слободне ручице и ножице. Било је заиста похвално да се заинтересовала модернијим начином неговања деце, али зашто се задовољила свега половним напретком? Кад је схватила да нешто старо није добро, зашто је пропустила да научи у чему се састоји то ново и боље. Оставити детету слободне ручице и ножице, не значи оставити дете необучено или само у пола обучено. У Америци децу од првог дана облаче као што су код нас деца обично обучена од шест месеци и више: једна кошуљица од меког материала, плетена, памучна кошуљица (или мешана вуна и памук), најбоља и најпријатнија је за детињу осетљиву кожу. Затим пеленица, једна је довољна, кад двоструко савијена око детета на форму гаћица, Преко кошуљице и пеленице: обући једну хаљиницу, неку врсту спаваћице; која би била довољно дугачка да покрије ножице. Разуме се и хаљиница мора бити од неке меке материје која се лако пере и лако суши. Материал за одело подешавати наспрам времена: лети што лакше, зими утоплити, али не натрунтати.. Тако обучено дете oceћa се слободо и угодно. Код нас је jom увек доста распрострањен обичај да децу опасују до две године и више, „да би иx сачували од назеба". По модерном лекарском схватању децу треба опасивати само док им пупак не зарасте.. Управо, тај појас служи као завој а не као опасач за утопљавање. Показало cе да код деце која носе појас, трбушни мишићи не: могу слободно да се крећу и развијају. Такође је примећено да се ношењем појаса изазивају код деце лења црева. Пошто од начина одевања мале деце зависи њихово правилно телесно развијање, њихово здравствено стање и њихово расположеље, то нам је свима мајкама дужност да томе поклонимо пуно пажње и зато сам, се на овоме мало дуже задржала. Преда мном је читава листа питања која си ми поставила. Ја ћу ти се од сад редовно јављати и на свако појединачно одговорити.

Твоја А.

Смрт трију феминисткиња

Октобарски број » Jus Suffragii« доноси вест о смрти трију заслужних поборница за женска права, од којих су две доживеле лепу старост и дочекале да виде резултат и дејство својих дугогодишљих напора, док, трећа је нестала кад је пуном снагом почела да ствара и кад је општој ствари могла још много кристити. Сваком, ко је читао извештаје немачког женског покрета, познато је име Марије Стрит. Још од 1890 године предала се она раду и, борби на извојевању политичког права, гласа за жене.

Зашто данас има тако много развода бракова?

Када се у друштву поведе разговор о томе, зашто су данас бракови тако карткотрајни, чућете како скоро сви то објашњавају тиме што је морал после рата много пао, те ни жене ни људи не улазе у брак са довољно идеализма и љубави. То је општи одговор, то је изгледа разлог који се код нас прво налази да би се објаснили ови многи разводи бракова које виђамо. Али, ми бисмо могли рећи да тако што тврде само површнији посматрачи, јер свако ко је имао прилике да разговара са разведеним женама, да позна њихов живот и све што их руководи у њему, зна да свему томе постоје много дубљи узроци. А затим, није истина да је код нас морал толико пао. Или бар, ако је то било за једно кратко време после рата, сад долази све на своје старо место. Ко се потруди да посматра наш породични живот, ко уђе у наше гимнагде има толико чисте, добре и безазлене деце, увериће се да и наша породица и наша деца сведоче колико високо стоји у том погледу наше друштво. Па и поред тога, што се љубав опет почела сматрати као ствар која постоји и која је и света и важна и чедна, и поред тога што се појам по-

родице опет диже, ако се то може рећи, јер код нас породица није ни падала, и поред тога свега број развода бракова није се много умањио. Зашто? Нису душе наших жена површне, без снаге и величине, неспособне да дубоко и озбиљно воле и поштују свог друга. Не траже оне тренутна заљубљивања, кратак занос без величине, мењање љубавника, нити им је пак циљ живота да се у брак склоне да би материално само обезбеђене биле. У већини случајева ништа од свега тога не одлучује код њих. Данашње жене воде пре свега једну борбу која ће променити менталитет нашег друштва. Данас има много развода бракова у главном зато, што се, хтео то ко или не хтео, наша породица преображава, што пролази кроз једну мену. Жене се разводе зато, што се њихов положај и њихова важност у породици и друштву дубоко мења, а наши мушкарци се опиру том преображају, јер су још недорасли да га схвате. Ко се сети живота наших старијих жена, мора признати да преображај постоји. Ево и једног примера. Познајем жене из три нараштаја једне породице: бабу, мајку и кћер. Баба је била неписмена. Муж јој и господар био је занатлија—пушкар. Разуме се да је она била једино домаћица и мајка. Муж је издржавао, она му је била покорна. Сваког мушкарца је неизмерно пошто-

вала. Када би увече седела на клупи пред својом капијом у малој паланци (било је то пре 50—60 година), и кад би је у пролазу поздравио какав мушкарац, (макар био дечко од пет година), са „Помози Бог!“, она би устала, смерно метнувши руке на прса и поклонила му се: „Добро ми ти Бог дао!“ У кући је сваки мушкарац био поштован као господар, као паметнији од жене, па макар био мало дете. (Отуда и дан дањи код мушкараца заблуда, да су виши, и њихово потцењивање жена.) Она, баба, за своју децу била је готова и живот положити, толико их је волела. Али та материнска љубав, чисти инстинкт, бивала је и слепа и слаба, те је из слабости и рђаве стране деце повлађивала. И затим, је ли таква жена могла да пружи својој деци какво дубље и шире васпитање? Они су имали пред очима пример њене племените, несебичне љубави која им је могла васпитавати срце; али и то је остављено њиховој личној увиђавности, и било им је слободно од те мајке и роба направити, ако нису имали срца. Требало је да им неко уме и да каже шта је правично, а шта не. Њена кћи била је учитељица и одгајила је осморо деце. Нека врста старог римског роба.. Целог живота ишла је на дужност и била домаћица у кући. Колико пута је повукла на леђима

по годину дана и више и мужа који је истериван из службе због вођења политике. Но сачувала је мајчин покоран дух : мужу је, као, мушкарцу „све било дозвољено.“ Могао, је и да je вара, док му је она морала бити безусловно верна. Њене су примедбе дочекиване са: „Женска посла! женска логика!" Унука је свршила университет, пре неколика година брат јој је био на самрти, и она је дошла да га. види. Када је доцније размишљала о свему томе,. нарочито се сећала једне мајкине реченице која ју је неописано зачудила: »Хвала твом мужу што је хтео да те пусти да дођеш.“ Јасно је да жена неће више да буде онако ропски покорна и потчињена. Данашње жене разликују се од оних од пре рата тиме, што хоће да снажно живе својим сопственим животом. Оне хоће да се изразе као личност, па понекад да чак и саме нешто створе. Проширује им се духовни и душевни видик; дух се развија, душа богати. Пре рата, жене као да су већином живеле само зато да скувају, да оперу, да спреме зимницу; оне су се бринуле да муж и деца имају удобан материалан живот. Сад жене не могу да се задовоље више таквом спокојном, успаваном и празном свакидашњицом. Душе данашњих нараштаја узнемирене су, јер хоће више од живота; оне спреме негде

Страна 2

.ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Број 17