Ženski pokret

зец, Анђела Фејфар, Јелисава Фијембер, Слава Франић, Марија Гојмерац, Љуба Грчавић, Зора Хабулин, Љубица Хећимовић, Гизела Хитрец, Даница Хох-Отовчевић, Јелисава Хорват, Катарина Хрубу, Маца Качеровски, Амалија Карлић, Анка Кашнер, Марија Клемен, Марија Кумичић, Злата Кватерник, Клотилда Левачић, Аугуста Лукетић, Фрањка Мајер, Марија Мамић, Резика Матанић, Фрањка Матасовић, Штефа Мерц, Ана Милетић, Марија Милетић, Ана Науфен, Маријета Нувели Злата Новак, Марија Остовић, Дора Пфанова, Фаника Пралица, Марија Радић, Вера Сертић, Слава Солар, Ружица Свибен, Марија Тринер, Вера Видали, Анка Пеклић, Милка Погачић, Даринка Прелог, Ивана Раднић, Љубица Симон, Ружица Стилиновић, Вилма Томашић, Јагода Трухелка, Анкица Пернар, Ружица Посиловић, Вера Кикерец, Катарина Сенђерђи, Д-р Зденка Смрекар, Зора Свешко, Јелка Торбар, Анка Турчић.“

За јубилеј десетогодишњице ослобођења Чехословачке.

Пригодом јубилеја десетогодишњице политичке и државне самосталности Чехословачког народа буде се у мени успомене на догађаје, које сам проживљавала првих дана ослобођења међу чешким женама. Моја колегица госпођа Анђа Бечварова-Ветерова шеф-редакторка женског часописа „Нова Сила“ а данас шеф просвјетног одјелења у опћини града Прага увела ме је тада у политичку средину женског прашког свијета. Њезином заслугом упознала сам најистакнутије и најагилније ческе раденице, пратила сам њихово учешћа у раду око остваривања темељних принципа које је чешки народ кроз вјекове проповиједао као идеале, те сам као објективни посматрач завидила ческој жени што је дух времена преко ње прошао оставивши јој у дио велике дарове савремене демокрације, а с поштовањем сам гледала и на рад мужева који су споразумно са женама градили своју данашњу државу. Од 1. до 28. листопада 1918 Праг је проживљавао посљедње хисторичке моменте свјетског рата. У тим моментима жене су у пуној струји политичких догађаја. Оне су чланови у народним одборима и сарадници у свим питањима. На дан проглашења свеопћег штрајка 14. листопада валови се народа излију из предграђа у центрум на зборове. На трибунама уз мужеве говоре и жене. На ратиштима се догађају догађаји вратоломном брзином и док све наслућује да је пад Аустрије неминован дотле представници заробљених славенских народа са представницима великих сила у њиховој слободној сре-

дини израђују још у задњој редакцији декларације, које ће да у главним потезима прецизирају суверенитет народа и дужности њихове као грађана. Вашингтонска декларација коју је израђивао творац ческе државе предсједник Масарик готова је 18. листопада. Тај велики човјек није заборавио да начело правде примијени и на жене. Не, из модерног расположења већ као синтезу животног искуства свог дубоког и бистрог интелекта и човјечанског осјећаја, прогласи свечано у том акту: „Жене ће политички, социјално и културно бити изједначене мушкарцима“. Неда се описати расположење мужева, жена, дјеце, војника без аустријских знакова, дјевојака у народној ношњи којих су 28. листопада биле пуне градске улице. Занос људи и жена био је доказ нутарње сигурности да се више ништа не може да догоди, да злоба ништа против њих не може да дигне да се хисторичка правда извршила. И опет су жене тога дана биле на свим мјестима, судјеловале су у преврату, на неким су мјестима биле и вође и одлично су то вршиле. 30. листопада, дневне новине доносе проглас овог садржаја: Грађанке слободне државе! Чехословачки народ постао је господар своје судбине. Њему даје ческа жена све своје физичке и душевне силе. Заједно с мушкарцем хоће да створи нову човјечнију културу с јаким потезом ческим. Прожете светом радошћу осјећамо ми ческе жене истодобно неизмјерну одговорност за то како ћемо да почнемо градити нови државни живот у свим његовим дјеловима. Ческе жене, које хоћете да будете живи и радни строј народа а не само његов дио који струја вуче, дођите, јавите се с резултатима досадашњег свог рада, са својим плановима и тежњама, да будемо могли изградити јаки, заједнички радни орган. Тако ћете доказати своју љубав прама ослобођеној домовини". Овај су проглас потписале четири највеће женске странке: Жене ческе народно социјалне странке, жене ческе аграрне странке, жене државно правне демокрације, жене ческе социјално демократске странке. Први студенога напуниле су велику дворану „Мештанске беседи“ у Прагу гдје су говорнице, политичке личности разних странака расправљале у тачкама: изборно право жена једнакоправних мушкарцима, женско представништво у свим одлучујућим органима државне управе, одстрањење проституције, одстрањење целибата код чиновница, учитељица и т. д. Ту се је родила у глави Елишке Махове, која је и прва положила на стол златни крижић мисао акције за „Златни фонд републике" и ако су данас многи можда заборавили да су то биле жене које су дале иницијативу за акцију која се је развила у огромно народно дјело. Међутим се већ стварала Револуцио-

нарна Народна Скупштина са осам жена а 15. студенога уређена је била управна комисија за главни град Праг од 24 члана и у њој смо гледали такођер жену. Почетком 1920 године равноправност је жена у Ческој већ природна ствар и устав већ свечано проглашује: „Повластице се пола не признавају‟. Од 28. листопада 1918 до данас протекло је десет година слободног живота ческе жене у слободној домовини. И ако је ческа жена за то вријеме упорном силом свога духа радила и ради како би се велико начело женске равноправности социјалне политичке и господарске потпуно у праксу завело борећи се још са многима који нису способни да схвате дух демокрације и у њему да стварају нове облике за нове потребе нове државе, она данас поносом гледа на велика дјела која су се и њезином. сарадњом у републици извршила. С поносом гледа на све оне социјалне и културне установе, на сва она заклоништа за сиротну дјецу за обнемогле старце и старице, за осамљене жене које су се иницијативом жена подигла у главном граду Прагу. Славећи десетогидишњицу свога ослобођења ческе жене високо дижу своја срца испуњена харношћу према удесу осјећајући све благодати које су удјељене биле свему народу, заборављајући у том великом моменту побједу коју су и за себе извојевале. Ческе жене скупа са својим народом славе десетогодишњицу своју културним и социјалним установама као доказ зрелог свјесног народа који на култури оснива своју будућност. Сплит.

Д-р Јелка Перић

Чехословачке жене прослављају десетогодишњицу своје државе

2 новембра о. г. одржала је „Ženska Narodni Rad“ (Народни Женски Савез) у Прагу свечану седницу, на којој су учествовале жене свих политичких партија (осим комунисткиња), слојева и занимања. Седница је била сазвана да жене прославе десетогодишњицу државне самосталности. Са захвалношћу су се сетиле дана ослобођења, 28 октобра 1918 године, и прегледале рад који је учињен за то време, и дале правац раду који се има провести. Седница је била врло добро посећена. Велика дворана Плодинове бурзе није могла да прими све заступнике корпорација, владе, друштава и приватних особа, који су дошли да манифестују за равноправност жене. Поздравних писама и телеграма је било у огромном броју из свих крајева републике. Идејни садржај прославе је био врло обилат и разноврстан, пошто су говорнице морале изразити и национални и фе-

министички карактер дана. Оне су то учиниле на један врло достојан и разборит начин без демагошких фраза. Кроз све говоре се проткао један промишљен феминистички програм, који је показао колико је далеко успео феминистички покрет у Чехословачком народу. Представнице немачког женскога покрета су биле присутне, али нису активно сарађивале, што је донекле разумљиво, али је ипак за жаљење. Седницу је отворила поздравним говором председница Нар, Жен. Савеза и сенаторка госпођа Пламинкова. Пошто је споменула одушевљење које је владало 28. октобра 1918 године и дала почаст умрлим заслужним женама, она је нарочитом важношћу истакла потребу да жене и мајке хетерогених политичких убеђења раде солидарно. Демокрацију не смемо схватити као неку декорацију, она мора бити у крви свакога грађанина, а добро схваћена демокрација садржи равноправност човека и жене у свима питањима јавнога и приватнога живота, и то не само теориски него и практички. Демократизам свију грађана и солидаран поступак свију жена привешће до победе још неиспуњене жеље феминизма. Друга говорница је била сенаторка Екштајнова, врло полуларна политичарка и присталица социално демократске партије. Свој говор о „Праву гласа жена и његовим последицама“, почела и завршила речима: „Нисмо задовољне, али нисмо ни разочаране“. Велика заслуга слободне републике казала је г-ђа Екштајнова лежи у томе да је у Уставу прогласила и осигурала равноправност човека и жене добит која се не може довољно увеличати и ако у практичном животу није донела очекиване резултате, на чему се у великој мери криве жене саме, јер нису свесне својих задатака. Оне су још увек пуне неких сентименталних традиција и верују онима који им веле да жена треба да остане у кући, при колевки и у кујни, што је велика заблуда. Жена мора ступити у јаван живот. Као највећи успех досадашњнега рада жена навела је добијање права гласа и укинуће проституције. За будуће поставила је г-ђа Екштајнова следеће тачке као програм њене странке: 1. Развод државе и цркве због слободомисленог васпитања омладине. 2 Осигурања материнства путем материнске ренте, јер рођењем детета не обавезује жена само мужа и породицу, него и народ, државу, те је сасвим оправдано да је држава за испуњење тако важног задатка мора материално осигурати. 3. Улаз жена у све гране јавног живота и на највиша места. Стручна спрема а не спол и протекција морају постати меродаван моменат код попуњавања служба и јавних функција. 4. Ванбрачно материнство да се изједначи са брачним. 5. Некажњивост вештачког прекинућа трудноће. Г-ђа Др. Кралова-Хоракова рефери-

Импресије из Данске

Женски Покрет у Београду има свакога првога четвртка у месецу шире састанке за своје чланице, на којима се реферише о некој занимљивој теми. 1 новембра реферисала је г-ђа Вера Кићевац о својим утисцима из Данске. Њен реферат је био толико занимљив да га ми дајемо ширем кругу. Приликом серолошке конференције, коју је организовала Хигиенска секција Друштва Народа у Копенхагену, имала сам прилику да проведем двадесет дана у Данској. Самим радом на конференцији била сам у толикој мери заузета да нисам имала времена да видим све занимљивости. Међутим, извесне појединости и податци које сам тамо скупила могуће је да ће ипак интересовати чланице Женскога Покрета. Но ипак вас молим да ово не сматрате као неко предавање или неку дубљу студију, већ више као површну слику мојих импресија. У социалном погледу Данска је тако далеко одмакла да не могу а да не додирнем резултате њеног смишљеног рада, а у осталом то су питања која увек леже на срцу Ж. П. Године 1890 су постојала у Данској свега два социална закона, данас их има преко четрдесет. Дечја заштита постоји у Данској од XV века када је краљ Кристиан I

добио дозволу од папе Сикста да оснује болницу Св. Духа где су била смештена бесплатно находчад и незаконита деца. 1620 године отворен је дом у Копенхагену. Међутим, тек у XIX веку тај покрет постаје озбиљан и иде правим путем. Два филантропа - Андерс Стефенсон и његова жена Доротеја оснивају први дечји дом 1833 године. Њих називају оцем и мајком дечјих домова. Идеје Стефенсонове одјекују у целој земљи и покрет се нагло развија. На све стране се оснивају домови који су већином приватне институције и по некад их издржава само једно лице н. пр. дом Јегерсприс коју је основала грофица Данер која издржава 300 девојчица; по некад такве установе издржава мали број особа, али у највећем броју случајева држава их субвенционира; понекад их помаже парохија или општина. Велики број најновијих институција издржавају се од продаје божићних маркица. Од године 1922 све су те установе контролисане од стране месних органа тако да сваки дом мора одговарати свим прописима. Законодавство чини велике напретке од 1849 године, када је Уставом загарантована државна помоћ свакоме лицу које не може издржавати себе и породицу или које нико други не може издржавати. Ово је дух целе земље. Мислим да нигде нису боље

заштићена економски слаба лица, била то деца, било то стари, немоћни, инвалиди, слепи и т.д. Године 1891 је донесен закон о јавној помоћи по коме родитељи који не могу издржавати своју децу добивају помоћ на име те деце било у новцу било у храни или оделу. Родитељи који примају помоћ на име деце под општинским су надзором и ако не воде довољно рачуна о деци, ако их не васпитавају како треба деца се узимају из њиховог дома и поверавају најрадије породицама. Овај начин смештања деце код приватних особа врло је омиљен и несумњиво боље средство од домова. Нарочита удружења баве се за смештање такве деце по породицама. По некад се тај начин показао као слаб: морталитет деце у туђим породицама био је већи него деце која су код родитеља; затим већа деца су често била искоришћавана као радна снага и с тога најновији закон из године 1924 захтева контролу над лицима којима су поверена деца. Тако се далеко иде да су н. пр. чак и баба и деда под контролом ако су код њих унучићи, а ако они примају новац за њихово издржавање. Деца која нису смештена у породицама долазе у дечје домове, или ако су недисциплинована и лошег владања у домове за поправку. Велики број ових домова отворен је у оном оду-

шевљењу које је наступило приликом Стефенсоновог покушаја и понекад нису били примерни. Стога је најновији закон о заштити деце прописао правилник за домове и школе тако да сви морају одговорити хигиенским условима и сви су под контролом. Контролу у породицама и домовима врше скоро увек жене нарочито кад су у питању деца млађа од седам година. Домови морају имати лекара, стручно особље, сву потребну инсталацију (н. пр. ако је у питању дом за одојчад онда мора имати кухињу за млеко и т. д.) Сваки дом за одојчад уређен је по захтевима модерне педиатрије. У домовима где се смештају мајке са децом, у обдаништима удешена је могућност да матере долазе да доје децу и у таквим домовима су одмах школе за пуерикултуру. Сваки дом који има више од 10 деце мора имати собу за болесну децу и сваки дом мора имати башту или бар двориште. По новом закону заштита функционише овако: Данска је подељена на области за заштиту деце. Свака област има одбор од пет лица, у већим градовима седам и једно од тих лица мора имати квалификацију за судију. Копенхаген је подељен на 25 области. Одбор се састоји из председника, подпредседника (обојица морају имати квалификацију за судију) и из чланова. Свака

Страна 2

.ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Број 18