Ženski pokret

сала је о грађанском законику. Она је константовала да је тај законик што се тиче јавног права модеран и праведан, али што се тиче приватног права, као н. пр, брачног права преко мере је једностран и преживео. То је разумљиво кад се помисли да његове одредбе датирају још из године 1811, јер је то стари аустријски законик. Током десетогодишње владе републике учињено је неколико рефорама, али те измене не одговарају захтевима жена. Васпитање и рад жена се за последњих педесет година толико променио да се мора и њен правни положај изградити сасвим у новом духу. Зато је године 1926 израђен један меморандум потписан од 32 женске организације и послан Народној Скупштини, у коме траже жене измену свих оних одредаба, која установљавају премоћ мужа над женом и говоре о власти оца место да се оснивају на власт родитеља. Жене траже да се све одлуке око породице, иметка, доманћинства и т. д. препусте брачном пару да их они сами по својој слободној вољи pеше, али да узимају на себе обавезу да жена води бригу н. пр. о инвалидном мужу и обрнуто, да се заједнички старају за децу. Жене траже, дакле, изједначење положаја мужа и жене што се тиче и дужности и права. Директорка г-ђа Б. Бартункова из Кутне Хоре говорила је о „Државној и јавној управи и њеним односима према жени“. Она је у главном указивала на разлику теоријске и фактичке равноправности. Премда устав републике гарантује жени равноправност са мушкарцем, она се у многе јавне службе не прима, што је нарочито случај код апсолвенткиња права. Концептне службе у министарствима и судовима су жени затворене. На најенергичнији начин и изразима, чија смелост је изазивала чуђење и буру аплауза, г-ђа Бартункова је говорила против намере извесних утицајних кругова да се опет заведе целибат за учитељице и јавне раденице, који је поништен године 1919. У своме говору „Морално питање" ограничила се следећа говорница, г-ђа Захарова-Немцова на проблем проституције и борбе против сполних болести. Она је напоменула да би република заслужила највећу похвалу, ако не би ништа друго учинила него то да је затворила јавне куће. Тако исто значајни су њени закони за побијање сполних болести. Само ће ови закони остати без ефективне користи, ако се не створе и техничке могућности да се спроведу. Нема користи од закона, ако се од 100 особа, код којих се константују сполне болести, мора пуштати њих 90, јер недостају болнице и технички органи. Укидање проституције има за сада више принципиелне и моралне вредности него практичне. Године 1918 када је била проституција укнинута, било је у Прагу регистованих око 400 проститутки, али при контроли улица,

изврушеној лањске године, ухватила је полиција 4000 жена, за које се сумњало да се баве проституцијом. Говорница је предложила да се заведу као превентивна средства следећа: женска полиција, домови за младе раднике и раденице, а специално за шегрте и служавке без места. Напослетку је позвала говорница присутне да сами помажу органе полиције при њиховом тешком послу, као што је борба против тајне проституције, која се веома раширила. Последња је говорила једна сељанка из Мораве, присталица Лидове (т. ј. народне) странке, која је врло језгровито али умереним речима истакла потребу да се сељанке васпитају у политичком смислу и да им се направе приступачни сви феминистички проблеми. Она је приметила следеће: и ако је менталитет сељачки, васпитаних и одраслих у верском, консервативном духу, другојачији од менталитета у модерном духу одраслих интелектуалних жена, уопште жена варошанка, могу и оне бити од велике користи. Треба тражити додирне тачке, заједнички рад и треба бити према њима трпељив и добар. Седница је била завршена тиме што су присутни примили једну резолуцију у духу изнетих говора и да су слали председнику Масарику поздравни телеграм. Председник Масарик је примио пре тога, 28 октобра, једну делегацију Народног Женског Савеза, којој је казао: „Треба сваки дан правити револуцију, али не револуцију насиља, него револуцију главе и срца.“ Праг

Др. Јулка Хлапец-Ђорђевић.

област копенхашка бира 4 члана, а председника и потпредседника поставља министар правде, за осам година, чланове бирају општински одборници. Осим одбора постоји у Копенхагену један централни биро кога води један виши чиновник-правник са ким сарађују експерти од којих је један лекар. Дакле, велика се важност придаје правницима и судијама. Можда је томе разлог да у Данској не постоје дечји судови. Ови одбори имају за дужност ди воде контролу над децом. Они удаљују децу из недостојне породице и смештају их у домове. Пустимо сада само цифре да говоре да бисмо видели шта је стварно урађено. У тој земљи од три милиона становника постоји: 145 дечјих домова где се може сместити око 4000 деце. 11 домова за поправку где се може сместити 500 деце. 9 индустријских школа где се може сместити 586 деце. 46 обданишта где се може сместити 2000 деце. 13 материнских домова где се може сместити 187 матера и 375 деце. 1 дом за хрому децу где се може сместити 280 деце. 6 завода за глувонему децу где може сместити 370 деце.

5 завода за умно заосталу децу за 1000 деце. 2 дома за епилептичну децу за 132 детета. 1 завод за слепу децу (основан год. 1911) за 210 деце. Ови бројеви сами по себи много говоре, али важније је то да су домови што се само пожелети може. Ја сам била н. пр. у једном дому за хередо-сифилистичну децу који води проф. Ехлерс. Ништа пријатније од те виле са дивном баштом и децом која тако дивно изгледају и нарочито тако срећна као да нису болесна. Кад год смо ушли у коју собу, деца су у хору почела да певају. Тако и доктору певају сваки дан другу песму. Једноме је детету био рођен дан и око кревета је било пуно играчака. Сестре су ми казале да деца толико плачу кад се враћају својим кућама да од сада морају увек да им говоре о повратку у дом као о једној дивној ствари као о награди ако су добра и сад се ипак радују да се врате оцу и мајци. У Данској још од XVIII века отац ванбрачног детета приморан је да доприноси издржавању детета (закон од год 1763). Тада је отац сносио половину издржавања. Од године 1908 издржавање се одређује према приликама у којима живи мајка, али увек мори бити довољно високо да би се дете могло до-

бро однеговати, а никад више него што је потребно средњем сталежу. Године 1908 је одређен и део издржавања који плаћа отац, а то је 3 / 5 суме потребне за издржавање. Али, пошто се до дела који отац плати често не долази тако брзо с тога власти плаћају матерама суму која им припада. Ту суму оне после потражују од оца. То се никако не сматра као помоћ мајци, она ту суму с правом прима. На тај начин неудате мајке никад не долазе у онај положај у коме се често налазе несрећне жене код нас и неудата мајка је у стању да задржи дете код себе и да га добро одгоји. Сума коју држава на ту сврху издаје није увек враћена јер сви оцеви ипак не плате, нарочито у селима теже иде са том наплатом. Године 1920—21 издато је око четири милиона круна, а примљено је свега два милиона. Удовице у рђавим материалним приликама такође примају помоћ. Сирочад такође. 1921 године примило је око 20.000 удовичке деце и 302 сирочета помоћ, која је достигла око три милиона круна. Дечје питање је, дакле, далеко одмакло у Данској. Сувише би ме далеко одвело да говорим детаљно и о школама. Копенхаген има 62 школе за 60 хиљада ђака. Постоје специалне школе за тубер-

кулозну децу, за децу са слабим видом за децу са слабим слухом. Хоћу само да подвучем код школа нешто што ће заинтересовати чланице Ж. П. Сви дечаци имају обавезне практичне курсеве из столарства и све школе имају радионице за ручне радове. У основној школи је обавезан курс из кувања и хигиена исхране. За један курс се скупи 24 ученице. Има 31 школска кухиња. Циљ тим курсевима је да се деца науче домаћим пословима, економији, реду. Истовремено се развија знање стечено из других часова (рачуница, хигиена, физика). Ти су курсеви уведени благодарећи инициативи жена општинских одборника. Све школе одговарају свим хигиенским потребама и имају купатила. Сви професори имају курс из школске хигиене и полажу испите из тога предмета. (Наставиће се)

Нове Књиге. Уредништво нашега листа примило је ове нове књиге: Густав Крклец Излет у Небо, Београд 1928, цена 25- дин. Раде Драјинац Бандит или песник, Издање С. Б. Цвијановића, Београд 1928, цена 20 дин. Гр. Божовић Цpтe и резе, 1928, Цена 20 дин.

Нобелова награда за литературу жени.

Нобелову награду за литературу за годину 1928 доделила је шведска Академија Наука жени Сигриди Ундсет. Сигрид Ундсет је трећа жена која добива Нобелову награду за литературу. Прва је била Селма Лагерлеф, а друга Грациа Деледа. Сигрид Ундсет је Норвенжанка и између оних, који су сада примили Нобелову награду, једна између млађих. Она има сада 46 година и само Киплинг је био млађи од ње, кад је добио награду. Награда ће бити предана 10 децембра у Стокхолму и Сигфрид Ундсет је јавила да ће доћи лично на ову значајну прославу. Она је најпре приказивала у својим делима судбину модерне жене, али је после тога почела обрађивати историјске сижеје. Њено велико дело »Kristin Lavrandsdatter« је из средњег века и показује у карактеристици особа ванредну и сјајну силу, дубину и лепоту. После су следили још романи »Olav Andunssohn», »Јеnny«, „Пролеће" ит. д.

70 годишњица Selme Lagerlöf

20 новембра прославила је ова знаменита шведска списатељка свој 70 рођен дан. Selma Lagerlöf је била десет година учитељица у основној школи и то од године 1885 до 1895. Њено прво велико дело је »Gösta Berling«, које има толико одличних особина да јој је донело светски глас. »Gösta Berling« је дивно исплетен роман из народних прича њене домовине. Недавно је написала кратак есеј, у коме прича како је започела да пише. Кад је њено прво дело »Gösta Berling« изашло, нико га у њеној домовини није ни приметио. Али у Копенхагену су га приметиле неке жене и позвале да одржи у тамошњем женском друштву неколико предавања да је на тај начин упозна свет. Она је дошла и говорила, али њена књига је ипак остала у јавној библиотеци, коју је издржавало ово друштво, непримећена. Селма Лагерлеф каже како је данима провела у библиотеци а нико није затражио њене књиге. Њене пријатељице су дошле после на идеју да је на неки начин упознају са славним критичарем Георгом Брандесом. Послале су му најпре књигу и после прилично дугог и мучног чекања, он је дошао да разговара са Лагерлефовом. За неколико дана је изашао у једним дневним новинама кратак приказ романа и Селма Лагерлефова је одмах видела ефект. У библиотеци је сваки тражио »Gösta Berling-a.« Реч Брандесова се чула и у Шведској и Селма Лагерлефова постала је призната и славна. Године 1909 добила је Лагерлефова Нобелову награду као прва жена, и године 1914 постала је опет као прва жена чланом шведске Академије Наука. Селма Лагерлефова узима сижеје за своја дела скоро искључиво из богатог вира народних прича и народног живота своје отаџбине. Њени прикази шведског народа и шведске покрајине су ненадмашни и у рођеној груди је снага и величина њене личности као списатељке. Она је веома продуктивна и њена дела су преведена на све културне језике.

Наша деца *

Почели су кишни дани, ускоро ће наићи ветрови и донети нам мраз. Шта ћемо с нашом децом? Она су научена да су на ваздуху и сунцу, да су ван собе. Да ли она у зимским данима збиља морају бити лишена свежег ваздуха и игре напољу? Бојим се да многе матере, у тежњи да децу што

* Уредништво ћe донети више чланака са практичним упутствима за хигиенску негу деце од једне мајке која своју децу примерно негује.

боље сачувају од назеба и болести, не држе своје малишане у соби много више него што је потребно и корисно и на тај начин их пре припреме за болест у место да их од исте заштите. Разуме се, и извођење деце у шетњу не сме да постане једна обична, шаблонска ствар. Сећаш се, без сумње, наших ранијих разговора, у којима сам ти често скретала пажњу да је свако дете различито и да се са сваким дететом не може потпуно једнако поступати. Има основних принципа који важе подједнако за сву децу без разлике. Али, исто тако има и мноштво детаља на које сва деца не реагирају на исти начин. Има деце која не подносе топлоту, има их која су осетљива на оштар ваздух. Нека деца воле да трче, друга претпостављају мирније забаве. Деца нису само један прост механизам. Она још из свог најранијег доба носе у себи извесну дозу индивидуалности и с тиме морамо рачунати. Али, једно увек важи: Деци је потребан чист ваздух, сунце и слабодно кретање напољу. Морамо их пустити најмање бар један сат пре подне и исто толико после подне. Између 10 ч. у јутру и 4 ч. по подне најподесније је време за извођење деце у шетњу. Сунчаних, ведрих дана деца могу изићи и пре десет часова. Кад су дани веома хладни, шетње морају бити краће; а кад су непогоде јаче, шетње морају изостати. Твоја мала тек је напунила два месеца. Молим те да је не затвориш међ четири зида и тако је држиш све док не огране пролеће. Мораш користити сваки сунчани дан. За сасвим малу децу, као што је твоја мезимица, најбоље је, и за мајку најпростије, брижљиво и топло их обући као за улицу, отворити широм прозор, нарочито ако је соба окренута сунчаној страни и дете ту оставити што је могуће дуже. Разуме се у тако расхлађеној соби дете се не сме повијати. Или је пренеси у другу, топлију собу, или затвори прозор и причекај да се ваздух мало угреје, пре него што малу расповијеш. Зависи од времена да ли смеш прозор више или мање отворити. Јак ветар и мраз нису подесни за држање отвореног прозора, али ипак зато не значи да се преко целог дана прозор не сме ниједном отворити. Главно је да је дете добро утопљено и постепено навикавано на свеж ваздух. Па ипак, поред свег нашег труда и пажње деца зими оскудевају у сунчању. То им се у неколико надокнађује редовним давањем рибљег зејтина, т. зв. „сунчани зрак у боцама." Дакле, ако хоћемо здраве и способне генерације, морамо им још првих њихових дана спремити што чвршћу и погоднију основу.

А.

Претплаћујте се на Женски Покрет!

Број 18

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Страна 3