Ženski pokret

Деведесетогодишњица Mapjане Хајниш

Алојзија Штеби

25 марта т. г. навршује оснивачица и председница Аустријског Народног Женског Савеза, госпођа Марјана Хајниш, деведесету годину свога живота. Тиме што кажемо оснивачица Н. Ж. С. рекли смо веома мало, тек смо означили можда завршетак једне етапе њених напора: да скупи аустријска женска друштва у заједничку организацију. Тај савез је био основан године 1902. Ко мало познаје историју народносних борби у Аустрији, он може тек оценити вредност и важност једног таквог рада, јер у томе Савезу била су и немачка женска друштва. У томе послу је могла успети само личност, чије тежње су биле узвишене над сваком сумњом, чије квалификације као јавног раденика су биле такве да су улевале безусловно поверење и чији рад је био консеквентно извођење принципа правде и једнакости без компромиса привилегисаном народу у једној национално мешовитој држави. Марјана Хајниш је стожер феминистичког покрета у Аустрији. Око ње и њених акција од године 1870 даље се полагано искристализовао један покрет стварних тежњи, који је у борби са најбољим реакционарним елементима аустријске бирократске хијерархије добио озбиљно обележје слободоумних и напредних покрета у свакоме погледу и не само са феминистичког видика. Имала је одличне сараднике као што су били н. пр. прерано умрла Аугуста Фикерт, народни посланик Д-р Офнер, један између најлибералнијих аустријских парламентараца, који су привучени њеном отменом, високо над просечношћу индивидуалношћу дали максимум својих напрезања за општи напредак. Охрабрени њеним држањем прелазили су са презрењем преко осмехивања, иронисања, глупости и неразумевања. Чистота њихових идеја и тежњи је увек победила. Марјана Хајниш била је прва која је године 1870 тражила право да сме и женска омладина студирати у средњим школама. Тај захтев се испунио тек године 1892 и ако не у целом опсегу. Продужила је борбу за слободу наобразбе жене тиме, што је непрестано захтевала да се омогуће аустријским женама университетске студије. Университети су се отворили аустријским женама тек године 1897. Уопште нема ни једног феминистичког захтева који још данас важи и за који не би Марјана Хајниш вршила пропаганду између првих. Благи карактер Марјане Хајнишеве, која је била у своме личноме животу веома срећна, била је и срећна жена и срећна мајка, показује се најбоље у факту, што никад није имала непријатеља. Имала је принципиелне противнике, али су је морали као човека увек високо поштовати. Њена благост, отменост и искреност одбијала је сваку мржњу. Из каквих побуда је постала Марјана Хајниш гласник захтева увек потчињене жене? На ово лепо одговара Д-р Елиза Рихтер, ванредни професор бечког университета и једна од оне три жене, које су године 1897 прве постале редовне слушатељке университета: „Већина између бораца за женина права су хтеле да саме себе ослободе из несносно за-

гушљиве атмосфере, да себе формирају, да продру својим личним правом за рад. Марјана Хајниш никад није желела да се користи правима, које је тражила за жене. Као мајка и жена била је увек уравнотежена, а свој задатак је сматрала као проширену мајчину дужност. Мајка се не задовољава само тиме да испуни оне жеље своје деце, које деца сама, по некад веома ватрено постављају, она се брине да се испуне и неизговорене жеље, које још спавају, а које она слути унапред, она ради и за срећу још нерођених. У томе смислу је почела Марјана Хајниш да чисти пут, који је био пун камења и трња и који је водио ка женском студију. На њу се не може ни применити реч „борац“. Она је радила без оружја, само снагом свога убеђења за добру ствар. Она није побеђивала, они је придобивала. Она није побијала противнике, она је крчила путеве". Благој жени, истинском човеку, који није познао никад мржње ни против кога, Марјани Хајниш, захваљујемо данас и ми, југословенске феминисткиње, за све што је урадила. Оно што уради добар и чист човек није благодет само за његову најужу околину, неге топли зраци доброг и племенитог дела огревају широм света све, који могу да осећају и мисле. Београд

Мишљење знаменитих људи о раду жена у Јавноме животу

Професор Haldvan Kont председник Норвешке Академије Наука

Норвешке жене добиле су прилично рано, пре 20 година, право гласа. Због тога сигурно изненађује и можда разочарава факат, нарочито у иностранству, да нису никад играле неку значајну улогу у политичком животу своје земље. Доцкан и у малом броју су дошле норвешке жене у земаљски парламенат, storting, и ни једна између њих није постигла неко значајно име у политичком животу. Узрок се тражио у бирачком систему, али бирачки систем се у току 20 година изменио, а измене нису нарочито додирнуле политичко држање жена. Жене су постигле право гласа као један између резултата великог политичког покрета, који је од година седамдесетих XIX столећа у силним таласима пунио живот земље слободоумним идејама. Кроз три деценије заузимала су политичка питања прво место у животу и мишљењу Норвежана; цео народ борио се за независност и демократско уређење државе, и исти талас, који га је довео до циља, дао је и женама политичку зрелост. Али, од времена кад су добиле жене право гласа, политички покрет се стишао, национална независност је била осигурана, демократске идеје остварене и природно је да је следило време, у коме су били у првоме реду националног живота други интереси, друге тежње. Међутим, кад је у ранијим годинама ишло частољубље скоро свакога талентованога и амбициознога мушкарца за тим да може заступати на-

род у парламенту, сада су се отвориле друге могућности, које су упућивале њихову даровитост другим путевима, и показало се да се жене апсолутно не силе у политички живот. Сигурно је да жене не би добиле право гласа, ако не би већ раније имале главне улоге у различитим гранама социалнога живота. Између многих публикација, које су изашле године 1914 за прославу стогодишњице од како је Норвешка добила даободан Устав, од нарочитог је интереса дело у две свеске »Norges Kvinder “ (Норвешке жене), јер омогућава преглед о делатности жена ца различитим пољима јавнога живота за прошло столеће. Ово дело открива нам у пуном опсегу колико су велики утицај имале норвешке жене на развитак различитих облика школства и васпитања, и колико велики удео су имале код формирања основанога школства и средњих школа, код продужног и стручног школства. . Али, најјачу организаторску делатност развиле су у социалном раду, у мисионском и заштитном раду, апстинентском покрету, и исхрањивању сиротиње и болесника. За подизање народнога здравља су основале једну огромну организацију кроз коју су изшколовале на стотине болначарки, и још их образују и кроз ту организацију су побијале туберкулозу једним добро смишљеним сиcтeмoм санаториума. У томе раду су се испољиле одличне особине норвешке жене, њена генерозност, пожртвованост, марљивост и истрајност. Те особине су дале резултате, који су обогатили народни живот на више начина. Није случајност да је једна између најбољих установа норвешких женских друштава школа за социалне раденице. И ако норвешке жене нису показале једну јаку политичку инициативу, ипак ћe историја њихове земље сведочити о јачини и успесима њиховог социалног осећања и мишљења, јер њихова делатност на томе пољу како индивидуална, тако и колективна њихових организација од непроцењиве је вредности за последњи развитак народа. Као мушкарцу и као историчару чини ми радост да имам прилику да кажем то своје убеђење.

Henning Elmquist, генерални гувернер Стокхолма

Кроз 30 година своје официелне делатности као члан различитих министарстава као и у другим јавним положајима имао сам много прилике да створим тачно мишљење о раду жена на најразличитијим пољима и у најразличитијим јавним звањима. У сарадњи са женама, као потчињенима и као колегама, у првоме реду сам приметио њихову нарочиту амбицију, која је била за све те жене значајна. Са захвалношћу се сећам истински снажног рада, који су вршиле многе између њих са интелигенцијом и интересовањем, које је узвишено над сваком похвалом. У многим случајевима је био њихов рад пун одговорности у највишем степену, за који треба много оштроумности. Karl Lindhagen, председник општине Стокхолм

Поставити слободу на место потчињености био је циљ либералних идеја прошлога столећа. Истодобно су одкрића на пољу природних наука довела до потпуне револуције привреднога живота, рада и породичног

живота. Из тих корена је поникао женски покрет. И у Шведској се разгранао тај покрет и доносио плодове. Сестра је била изједначена са братом у наследном праву. Туторство супруга нестало је. Жене су добиле право гласа за општине и парламенат. Једнаки услови за просвећивање и напредовање били су постигнути. Неки сјај је био над овим напретком. Одушевљење, речитост, разум и истрајност победили су. Затим је дошло примењивање теоријски постигнутога, и на једном је постало прилично тихо. Неколико жена је ушло у парламенат, у државна и општинска заступништва. Али, на радноме тржишту су се снашле жене на оним положајима, који су били најбедније плаћени. Мали број само је срушио барикаде, али су се појавиле нове препреке. Почиње неко нарочито политичко туторство мушкараца, које угрожава положај жене. Проблем брака изгледа да је замршенији него икад раније. Поред жена које расправљају ,о реформи брака, има других које бране традицијом освећену форму брака. Жене имају бољи поглед него мушкарци за старе истине, али исто тако као мушкарци стрепе и оне пред далеким изгледима. Вредно и марљиво посвршавају послове, које доноси дневни рад. Мали број само још чува старе идеале човечанства. У дубоким низинама бесни борба свих против свију за моћ, богатство и саму голу могућност егзистенције. Још увек се морају борити жене против тешкоће почетка; али тло дивљине већ је спремљено за цивилизацију и култура ће следити. Права култура не може се подићи без сарадње жене поред мушкараца, у потпуној једнакости. Тек када се то оствари, заузеће жена, мати стварања, место које јој припада у целокупном животу.

К. Н. von Koch висок чиновник шведског министарства социалне политике, који је израдио законе за заштиту деце и заштиту сиромашних.

- Раније су деловале шведске жене на социалном пољу само тиме, што су радиле у каритативним друштвима. На тај начин оне су се бринуле већ од времене Св. Бригите у XIV веку за болеснике, старе и сиромашне и показивале су поред велике пожртвовности и велику инициативу. Али, кад су у модерно доба држава и локалне области преузеле социалну заштиту у великом опсегу, жене још за дуго времена нису припустиле ка сарадњи. Тек утицај Фредерике Бремер (списатељка многих романа из живота жене и породице нап. уредн.) женско право гласа и реформе у приватном праву донеле су промене у том погледу, и данас ради врло велики број жена са мушкарцима заједно у јавној социалној делатности. У неким гранама, као н. пр. у државним уредима за заштиту младежи и сиромашних је уређена сарадња жена законом. Не само у комуналним управама, него свуда сретнемо велики број жена, стручних социалних раденика. Жене воде азиле за сиромашне и дечје домове, оне су запослене око збрињавања ванбрачне деце, у великим индустријским предузећима раде као саветнице за радништво и службенике, оне су управнице радничких колонија, воде надзор у великим болницама. Међу вишим чиновништвом имамо жене инспекторе за

HiE’iCKR ЛСКРЕ

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Адмипистрација: Кнез Михајлова 46/1

Уредници: АЈЈОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 марта 1929. БРОЈ 6 ГОДИНА X.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин, Примерак 2 динар