Ženski pokret

фабрике, станове, за државне домаћичке школе итд. Мушкарци који раде исто тако у социалној заштити, више се не пpoтиве сарадњи жена; на против, они сматрају сарадњу жене као важно и скроз и скроз потребно допуњавање њихових тежњи. Ако ипак рад жена на овом пољу није још обилатији, томе нису криви мушкарци, него жене саме, јер је међу њима још много таквих, које страхују пред иступом у јавности, и имају премало самопоуздања, оне стрепе пред одговорношћу. Али све су то препреке, којих ћe нестати што више буде имала жена социалне наобразбе, јер видимо да сваке године расте број жена, које похађају социалне течајеве.

С. Th. Zahle бивши председник владе у Данској.

У мом срцу не постоји ни један кутак, у коме би се могла сакрити само сенка сумње о томе.. да ли треба дати жени иста права као што их има мушкарац да сарађује при вођењу свих јавних послова. Најбољи и најчистији човек, кога познајем, јесте једна жена, али можда није право да стварамо закључке само из ограниченог личног искуства. Ако погледам дубље, и премерим опште догађаје живота, долазим до овога закључка: мирном савешћу можемо дати женама право да одлучују заједно са мушкарцем у свима стварима живота, јер горе него што је било до сада под вођењем мушкараца сигурно неће бити. Ако посматрамо резултате у земљама у којима имају жене иста права при управљању државе, као што је то случај у Данској, видимо да жене никад нису злоупотребиле политичка права. Скоро би пре дошли до непријатног закључка, да се сразмерно мало променило, ако н. пр. помислимо да су жене у тако малом броју биране у законодавна тела. Када смо у Данској дали године 1915 путем Устава женама политичка права, то је ипак имало важне последице : н. пр. једнака награда за жене и мушкарце у државној служби, дозвола женама да уђу у сва звања државне службе осим у звање свештеника. Нови брачни закон са ограничењем права мушкарца да је он једини господар скупне имовине у браку то је створило јачу основу за сигурност породице и за боље међусобне односе супружника. Држава која се ослања на такав поро дични живот, у коме није једино љубав супружника основ породичног живота, него у коме се мушкарац и жена као једнаковредни пријатељи међусобно поштују и саветују у свима озбиљним стварима, таква држава је најјача и најсрећнија. Највећу вредност коју доноси законска равноправност жене са мужем на пољу управљања државе је можда у томе што подиже брак и породични живот.

Наша деца Писма једне мајке

VII Нас две смо до сад претресле у општим потезима готово сва питања која се односе на неговање и подизање деце, па ипак имамо једна другој још увек пуно да кажемо. Ти ми пишеш да поред све пажње и труда не иде онако како би ти хтела, незадовољна си. Читајући твоје писмо сетила сам се шта је мени помогло, управо спасло, кад сам пролазила кроз фазу коју ти сад преживљујеш. У Америци постоји једно оделење при Министарству Рада, т. зв. Дечји Уред (Children’s Bureau). То оделење сваке године публикује већи број брошура и летака, који се бесплатно раздају. То је збирка савета и упутстава која сваку мајку морају неизмерно интересовати. Дечје литературе имамо, у осталом, и у другим земљама. И код нас је она доста обилна. Али, што је мени пало у очи у америчком издању, а што нисам запазила код других, јесте једна кратка, али веома речита реченица при дну сваке стране, која служи колико као савет, толико и као опомена, јер заиста узалуд све знање, сав труд, ако је идеја, изражена у тој једној реченици, пренебрегнута. Она гласи : „Родитељи морају заједнички радити, да би им деца стекла добре навике“. Да ли се икад може замислити какав заједнички посао, мислим посао од кога се очекују позитивни резултати, без сагласности, без сарадње? Подићи једно мало створење, направити од њега достојног члана друштва, несумњиво је један од најпретежнијих послова. Колико је родитеља свесно свог задатка? Без сумње свега један мали број; и крајње је време да почнемо себе да навикавамо, да се у том правцу што боље развијемо. Ако само ми, мајке, читамо и упознамо се са литературом о деци, а наши мужеви остају индиферентни, чак и кад нам они поклањају пуно поверење у оно што ми на своју руку чинимо, ипак то њихово непознавање извесних важнијих елемената, може врло штетно да утиче. Данас су родитељи ближи деци но ранијих година, али то ипак није довољно. Између родитеља мора да постоји споразум, један формални пакт по коме се обе стране обавезују да ћe радити, не онако како их лично расположење с времена на време руководи, него на основу једног унапред смишљеног, проученог, провереног, плана. Размимоилажења по извесним питањима неизбежна су, али где је мотив искрен, до извесног споразума може се и мора се доћи. Ако осећаш да о неким стварима не мислите подједнако, или, као што ти кажеш, ни мало се не слажете, то не значи да од тога мораш дићи руке, упркос уверењу да тиме деци

наносиш чисту штету. Ту би се страховито огрешила о своју материнску дужност. Али, да би с друге стране избегла једно стално трење, које би евентуално могло прећи у упорност, мораш бити веома обазрива. Помисли увек на крајњи циљ. То ћe ти дати снаге да истрајеш.

Твоја А.

Ванредна скупштина Женског Покрета у Београду

9 марта т. г. Женски Покрет у Београду одржао је ванредну скупштину, која је имала за задатак да изврши неке измене у правилима. Потреба за изменама правила показала се услед тога, што су се правила Женскога Покрета, који је имао и један део политичкога рада у своме програму, у неколико косила са тумачењем постојећих закона. Једина стварна програмска измена рада Женскога Покрета према новим правилима састоји се у томе, што Женски Покрет у своме програму неће више имати. борбу за стицање политичких права за жене. Осим ове

тачке, Женски Покрет ћe у будуће потпуно остати у делокругу свога досадашњега рада, пружајући најширу заштиту женама, улажући удружену моћ организованих жена да се њихов положај пред законом побољша, биће тумач тежња и потреба наших жена, просвећиваће их да увиде потребу општег побољшања жениног положаја у друштву и држави. Главни задатак Женског Покрета у овоме погледу биће и у будуће тај, да се жене као свесне грађанке упуте на вршење њихових грађанских дужности у најширем и највишем смислу те речи. Овај рад Женскога Покрета, који је и до сада био темељ свих његових акција, најбоље ћe допринети да наше жене одговоре свима дужностима, које се од просвећене жене у модерном друштву и држави очекују. На скупштини је попуњена Управа следећим чланицама: Алојзија Штеби, Д-р Мара Илићева, Спаса Аџемовић-Леко и Јела Ивановић. Г-ђица Алојзија Штеби је у овако попуњеној управи једногласно изабрана за председницу Женскога Покрета у Београду. Казнионе и заводи за поправку у Северној Америци

Познато је да је био код нас пре кратког времена потписан нови кривични закон, који има међу осталим и ту предност да заступа гледиште да казна није једино средство у борби против криминалитета, него да је потребно прибећи и превентивним мерама и код малолетника употребљавати пре свега васпитне мере. Овај начин утицања на оне, који су кршили законе против друштва и његове сигурности, изводи се практично у некојим заводима Северне Америке већ дуже времена. Суштина тога поступка је да покушава утицати место казном, која даје чо, веку печат избаченога из друштваваспитним мерама да га њима унутарње препороди и да му улије свест да је и он сам део друштва, које ћe бити што боље, што је поштенији сваки појединац. Међу списима, пре кратког времена умрлог, немачког професора М. Liepmanna има и забелешке о најновијем стању казниона и завода за поправку у Северној Америци, нарочито таквих, где се поступа не казном, притискивањем, него на основу здравствено васпитних проблема. Пре свега треба напоменути да је проф. Liepmann мишљења да казниона и живот у њој не смеју бити свет за себе, него да сачињавају битни део васпитних проблема и зато очекује он истински напредак тек онда, кад се буду ујединили криминалисти, педагози, психолози, психиатри и сви који раде на социалном подизању за заједнички рад. За

нас је нарочито интересантан захтев Liepmanna што он тражи да се отвори у заводима за поправку и чак и у мушким казнионама делокруг нарочито жени: „Потребно је да се навикавају становници таквих завода на жене, пре свега на младе, душевно ведре жене, које би требале да сарађују при васпитању и домаћинству, јер би се тиме очистила типично нечиста атмосфера интерната. Васпитне способности женске психе могу се веома корисно показати у понашању кажњеника; анимални, злочински појам, који има злочински малолетник о жени, треба да се из губи и да он добије узвишеније схватање о жени“. Liepmann је посетио око 50 казниона у Северној Америци, међу њима и такве, где су ред и поступак саграђени још на старим принципима. Он је оцртао и те да што маркантније покаже разлику између старих и нових уређења. У хигиенском погледу - тако тврди он о старим казнионана оне су без икаквог претеривања сличне занемареним шталама. У дупке пуним ћелијама спавају заробљеници на каменом тлу и у некојим просторијама је стрпаних 50 до 100 особа без запослења и без могућности кретања. Казнионе у близини Њујорка зову се с правом „гробови". У државној казниони су ћелије без прозора, само врата воде у мрачан ходник. „Кад одлазе заробљеници из таквих завода, они су за поредак опаснији, јер су огорчени”. Врло велики број има

Господарица и служавка

Осећајност и жена то су два појма, која се замењују у толикој мери, да заузимљу место синонима. Далеко од тога, да би у томе видели неки минус, људи, који објективно и разумно расуђују, виде у томе напротив највећи женин украс и друштвену добит, но ми саме жене морамо се често замислити и запитати, да ли је осећајност доиста наша одлика, јер и ми жене често показујемо велику бесћутност, велику несолидарност, која се не може ничим код никога, а најмање код нас самих оправдати. Видела сам неколико слика највеће социјалне беде поред којих је жена XX века у ком је социјалност на свачијим устима пролазила с највећим миром... Како да их човек схвати!?... Уставимо се на односу господарице и служавке. У свакој бољој кући постоји собица за служавку: мали простор од једног и пол квадратног метра, уз кухињу, с уским прозором, или сасвим без прозора, стари кревет с лошом постељином. Служавкина

соба у најбољем случају. Како служавка у њој живи, што ради, мало се ко брине. Поставља се само питање моралности и неморалности служавкине узето у вулгарном смислу, а да се код тог ни на час не мисли, да је и моралност једна од оних вредности, која се добија васпитањем, већим знањем, да је за моралност нужна нека заштита, кад су у питању деца и неуки па макар били пунољетни. Радник и радница раде данас извесне одређене сате, а служавка потпуно зависи од воље њезине господарице. Како је мало госпођа, које рачунају с тим, да се посао тако удеси, да и служавка има неки одмор, да добије времена, да за себе нешто уради, да нешто прочита!... Па не само то. Имала сам прилике, да проматрам служавке у кући не само интелигентних госпођа, већ и у кући, где је госпођа била јавна радница, феминисткиња, па ипак је служавка бивала врло жалосно третирана и одзазила из куће, у којој је проборавила неколико година, а да није научила ни читати, ни писати... Упознала сам једну младу лечницу. Удата је, има једног синчића. Изглед јој је изглед правог бохема. Она и хода и говори и носи се тако, да

више ceћa на неког симпатичног студента отворена, интелигентна лица, с нахереним шеширићем на глави, са анатомијом, или институцијама под пазухом, који говори и заноси се мислећи на разне теорије, који је увек пријатељски, увек срдачан, другарски већ на даму, удату госпођу. Мислила сам, да би се с њом о свему дало говорити, само не о кућанству. Не мислим истаћи, да ми је са заносом причала, како се праве разна јела, мене је изненадило и задивило и привукло к њој нешто друго, нешто далеко више, далеко човечније, дубље. Та млада дама, коју није могуће замислити без лабораторија, без њезиних медицинских књига, рекла ми је, да она увек помаже својој служавки док служавка пере рубље, а ради то, да би се служавка осећала задовољнија, да би видела, да је и њезин рад достојан штовања, као и сваки други рад. Госпођа стоји ван свих хуманитарних и феминистичких организацијаТо истичем, јер и ако човек не би смео себи никад дозволити, да буде. какав xoћe, да не критикује и не анализује уз туђе у првом реду и властите поступке, он кад ступа у неку организацију, у неко друштво, има

на то још мање права, носи двоструку одговорност за чин, који није у складу с принципима човечности, а најмање у складу с правилима и принципима, које друштво, ком припада, заступа. Феминизам је покрету својој основи у првом реду човечански, па ипак, ипак, колико ми пута грешимо и у нашим захтевима и у нашим идејама и у нашим паступцима против наше основне идеје, која се састоји у томе, да у све уносимо љубав, осећај, спојен с највишом интелигенцијом!... Далеко сам од тога, да стављам неки приговор, мени се чини, да он није ни потребан, чини ми се, да је достатно, да једна другу упозоримо. била сам неком згодом у лечничкој амбуланти, кад је у собу унишла једна старија жена. Једва је ходала. Помогли смо јој, да седне. На лечниково питање, што жели, одговорила је, да би јој требала нека маст, јер су јој ноге промрзле. Из разговора исконструјисала се слика, чији је садржај у кратко следећи. У кући једне госпође, која је уписана у сва хуманитарна и феминистичка друштва, служи та иста жена, као служавка, но како ради само до дванаест сати, госпођа се с њом погодила, да ћe јој плаћати у натури, наиме, да ћe јој њезин рад, који је прилично теготан,

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Број 6