Ženski pokret

социалним приликама и локалним уветима дечјег живота у циљу, да се установе евентуалне погрешке, да се изради пројекат на основу кога би се могло приступити измени штетних прилике. Није потребито доказивати да ова делатност, и ако јој циљ није тако директан, као у другим наведеним случајевима, има своју велику практичну и корисну сврху. На овај се начин скупљају сви податци, који су од важности за становито дете или породицу у којој дечја полиција мора интервенирати. На овај се начин стварају читаве статистике. Студиј ових докумената уједињен с податцима, што их даје штампа о социалним приликама, локалним особинама, које стоје у вези с дечјим животом, као и помоћу других средстава, дечја је полиција у стању, да било она сама, било у сарадњи с другим органима и институцијама. као што су на пример разне научне комисије, открије зло. да укаже на узроке и последице и да изради програм на темељу кога би се могло приступити санирању непогодних прилика. III. Особље и род Додат ћемо још неколико података о особљу и раздеоби рада. Инспекторицама су поверене дужности означене под а, б, в,; помажу им агенти и агенткиње. Агенткиње врше анкете у случајевима, кад се може рачунати на сарадњу са стране дечјих родитеља, или кад се у најмању руку не предвиђају сметње с њихове стране; такође је њихова дужност, да надзиру транспорте девојчица и да врше све оне послове за које су способније од мушкараца. И агенти такође врше анкете и надзор. Инспектори упућују и надзиру особље; њихова је дужност, да се брину за чисто полицијски и административни део рада, каји је, како се то види из навода под ђ), доста велик. Помажу им служитељи. Целокупно особље врши своју службу у цивилној ношњи. Агенти се узимаљу из мушког полицијског особља, који су већ неколико година служили и који су издржали шестмесечну пробу. Ова задња мера има двојаку сврху: тако се упослује особље, које је већ привикло, да интервенира међу публиком, те које познаје законе, полицијску компетенцију. однос полиције према другим службама. Осим тога овај начин омогућује, да се врши селекција особља, да се незгодан елеменат искључи, а да то за собом не вуче никакву материалну штету за дотичног чиновника, који ћe једноставно бити враћен на своје првашње место. Агенткиње се изабиру из круга жена, које имају довољно интелигенције које су обзиром на личне квалификације, њихову ранију марљивост, њихову телесну грађу способне да врше своју функцију. У осталом, оне прије него им се дозволи, да своју службу извршују у целости, морају једну годину похађати посебни течај, који се одржава у самом уреду дечје полиције. Амстердамска полиција сарађује такође на делу дечје полиције. Шефови разних комесариата, па које се дели град. дужни су увек, кад дознаду за извесни случај у којим се указује потребита интервенција дечје полиције, случај пријавити дечјој полицији, да она даље уредује. Ако, н. пр. комесар вршећи свој посао запази, да је неко дете злостављано, запуштено, да је упућено на крађу, проституцију, дужан је да о томе извести дечју полицију. Што се тиче сурадње с осталим Институцијама, примећујемо да постоји пријатељска сурадња. Ова је пријатељска сурадња повећана и услед тога, што је дечја полиција увек спремна, да помаже својим приватним организацијама, које њезину помоћ Затребају. Такође постоје уске релације између дечје полиције и судских органа, министарства унутрашњих дела, су-

дова за младеж, туторске области, добротворног савета, установе Pro Inventute (за малолетне делинквенте). Установа Р. Ј. сурађује константно са свим овим органима, те посредује између ових и других органа. Постоји и једна специална комисија, коју је основала амстердамска општина. а која има у виду сва питања, која се односе на децу. У овој су комисији чланови: директор институције за сиромахе, директор санитарне и лечничке службе, директор станова. директор школства. директор дечје полиције, као и секретари добротворних установа. На овај се начин између свих ових социалних установа одржава стална сурадња. Додат ћемо, да би још боље означили, каково место заузимље дечја полиција у заштити градске деце да је директор дечје полиције подједно и општински делегат у свим друштвима. Приказали смо у великим потезима, како је основана и која је сврха дечје полиције у Амстердаму. Слободно се може утврдити, да ћe њезина девиза: »Боље је превенирати него лечити« донети много користи и то нарочито, ако особље вршећи своју дужност схвати, да његов задатак прелази чисто официелне границе. Течајем ових шест година откако постоји дечја полиција, учинила је много добра. Доказ је велика хвала. коју јој изриче и штампа и свет у свим земљама и у свим круговима. Добробит њезиног деловања могла би се и бројно приказати. Но с тим не би постигнути резултати били приказани у целости. Да се оцени делатност овакове организације. не смије се заборавити. да се не може ослонити искључиво на данас видљиве резултате, јер је њезин рад претежно превентивног карактера. Овај рад није могуће приказати бројкама, није га могуће приказати математски, а ни оценити; па ипак се важност тога рада постепено указује. Beћ се данас у извесним деловима града чују речи: »Ако не пазите боље Вашу децу, пријавит ћy вас дечјој полицији«. Или: »Децо, ако не будете бољи, одвест ћy вас на дечју полицију«. Овакове речи из уста народа најбољи су доказ штовања према дечјој полицији, као и њезиних заслуга.

С. R. G. Hogendyk,

полицијски комесар у Амстердаму.

С француског Др. Марија Илић.

Нашим читаоцима!

Овај број издали смо као двоброј за 1 и 15 април, пошто нисмо хтели делити два дужа чланка и то „О новом поколењу“ и „Дечја полиција у Амстердаму". На ова два веома интересантна чланка joш нарочито скрећемо пажњу. Заједно молимо све, који још нису слали полугодишњу или четвртгодишњу претплату да то што пре учине.

Пољске жене у парла менту

Пољским женама признао је право гласа министарски савет 19 новембра 1919 године. Оне су сматрале ово признање само за логичну последицу њиховог досадашњег јавног рада и за право које им притиче као једнакоправним грађанима, али ипак су примиле одлуку владе са великим одушевљењем. Пољкиње су се од увек ванредно много интересовале за политички живот и учествовале су у њему. Beћ године 1791 имале су велики утицај на сејм. После поделе Пољске међу Немачку, Русију и Ау-

стрију оне су делиле понижења, политичке патње и политичка прогонства са њиховим мужевима, синовима и браћом. Сарађивале су код комплота и завера и храбро су подносиле све неправде националних угњетача. У годинама 1812, 1830/31 и 1863, ратовале су и за време светског рата биле су у легији Пилсудског. Како би могла дакле Пољска кад је постала слободна држава, одбити женама политичка права пошто су и оне жртвовале за њу своје животе. У Уставотворној Скупштини, која се састала године 1919., било је већ осам жена посланика. Све су биле пуне одшевљења за рад. Доцније, кад се састави први сејм, госпођа Moczydlovska неустрашиво борила за закон, за ограничење продавања алкохолних пића. Тај закон познат је под именом »Lex Moczydlovska«. Године 1922 било је 12 жена у парламенту, које се нису удружиле у нарочиту женску групу, него су припадале различитим странкама. Оне нису имале неки заједнички, специални програм, али ипак су највише радиле у питањима државне администрације, народне помоћи, школства, женскога рада и спољне политике. Посланици госпође Ладзина и Праус издадиле су законски нацрт о раду жена и деце, који је био примљен у сејму једногласно. Гсспођа Холдер Егер се између свих посланика највише залагала да је сејм ратификовао међународну конвенцију за борбу против трговине белим робљем. Последњи избори за сејм, који су били 11 марта 1928 године баш нису били много повољни за жене, јер је пао број жена посланика од 12 на 11. (Из ревије „La femme polonaise‟.)

„The open door Council‟

Интернационални феминистички покрет радио је на васпитању јавног мишљења да осети потребу уклањања данашње неспособности жена и упућивао је сву пажњу на политичко право гласа као оружје, које ћe им дати могућности за рад на свима реформама. Па ипак се до сад врло мало уредило на васпитању публике да увиди опасност од ограничења које се на, меће женама као радној спази и економском фактору. Та ограничења, та заштита у ствари, спречава жени пуну слободу. То се тако мало увиђало да чак ни поједине феминистичке организације нису свесне те опасности. Стога је пре три године једна група жена у Енглеској створила »The open door Council« (што би се буквално превело »Савез за отворена врата«, а чији смисао каже да не смеју постојати границе за женин рад). Ова организација има следећи циљ: 1. Помоћи жени да стекне слободу рада и заштитити је као радника под истим условима као и мушкарца; 2 Радити на томе да законодавство и уредбе, које се старају о условима рада као времену рада, награди, ступања и вршења службе буду основани према природи посла, а не према полу радника: и 3. Осигурати жени без обзира брачног стања и рађања деце право да увек сама реши хоће ли се примити или не плаћеног рада као радити на томе да је ниједан закон ни уредба не може лишити тога права. Сада та група, чија је председница Елизабета Абот, жели да поведе интернационалну акцију. Beћ је 1926 године на париском конгресу образован је један интернационални одбор под председништвом Кристал Макмилан. Тај одбор послао је позив свима феминистињама и организацијама за један скуп у Берлину 15 и 16 јуна. Позиву се лако може одазвати велики број, јер пада два дана пред Конгрес Алиансе. Ова акција је врло важна. Њени покретачи подвлаче да нису против регулисања услова рада и заштите раденика о чијем се здрављу и материалном стању мора водити рачуна; оне само желе заштитити радника с

обзиром на врсте рада без обзира на пол. Жена је слободно и одрасло лице и стога јој се не може забранити известан рад зато што је жена, свако ограничење је чини слабијом, и тако »протекција« може постати »тиранија«. У појединим земљама Скандинавије, Сједињеним Држама Америке, Енглеској, извесне организације већ захтевају да се избаци свако ограничење. Интернационална организација још не постоји. Интернационални биро рада Друштва Народа не иде увек путем, који замишља овај покрет. Албер Тома је у једном званичном извештају изјавио да је врло чудновата психологија скандиских жена, које су против специалне заштите жене. Стога ћe имати ова нова организација врло важне послове, које ћe вршити почевши од принципа једнаке награде за једнак рад. Пратићемо са великим интересовањем рад ове организације, а сада бисмо вeћ желели да се јаве наше жене са својим мишљењем по овоме питању. Београд

Кићевац Вера

Саветодавнице за брачни живот

У свима културним земљама постоје већ институције где се дају савети пре свега онима који желе склопити брак, а исто и онима, којима брачни живот наноси различите потешкоће. Ове институције су од веома велике важности за социалну и расну хигиену. У Немачкој постоје такве институције саветодавнице за брачни живот скоро у свима већим варошима и Д-р. Јосипина Хебер, која ради већ дуже времена на једној између њих, приповеда из своје праксе у немачкој ревији »Die Frau« веома интересантне детаље. Вођење је увек у рукама лекара, који је у свима случајевима саветодавац. Кад долазе жене у саветодавницу, у први моменат им се често чини да траже пре свега душевне утехе, а не лекарског савета. Али скоро све, које долазе (нарочито удате) да се разговарају о својим душевним мукама полако раскрију и своје физичке патње недостајање апетита, мане срца и т. д. тако да је тачан лекарски преглед објективно сасвим на месту, а субјективно је још од веће важности, јер ствара поверење и олакшава искрено признање свих тешкоћа. Од жена, које долазе по савет, је 1/3 неутатих, 2 / 3 удатих. Удате се жале обично на неверност мужа, љубомору, алкохолизам, недовољне приходе, сувише велике издатке за мужеве потребе; али ипак се увек изражава жеља да се нађе начин на који би се муж поново придобио за породицу. Велики је број жена, које траже гинеколошки преглед са изговором да су болесне, да осећају отпор против сексуалном животу, а после се редовно раскрије прави узрок страх пред новом трудноћом. Многе моле за савет против трудноће и у таквим случајевима треба много предвидети. Оно што је можда за поједини случај примерно, постало би лако с обзиром на целокупност највећа опасност са еугеничког гледишта. Ако је у породици већ велики број деце (наводи породице са 6 —8 деце), или велика беда, незапосленост, болест и тд, потребно је дати такав савет, јер ако га не добију у саветодавници, добију га на другом месту и помоћ, која им се ту пружи је увек скопчана са смртном опасношћу. (У Немачкој је годишње до пола милиона побачаја, од којих је 80% вештачких са 8% смртности). Опет друге долазе што су стерилне и саветодавница је век у многим таквим случајевима успешно помогла, делом операцијом, делом без ње. Ако нема помоћи, покушава се утицати на други начин да се ублажи бол брачног живота без деце, употребљава се нека врста психотерапије. Њоме се служи и у таквим примерима кад је жена услед нове трудноће очајна и кад јој је непрестано у глави само једна мисао: »Шта ћe да каже муж?...«

Број 7 и 8

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Страна 5