Ženski pokret

Мир и Црвени Крст

Црвени Крст наше Краљевине одржао је 21-IV-29 своју годишњу скупштину на којој су били заступљени сви обласни одбори, преко својих делегата. Састали су се људи из свих крајева наше Домовине да конферишу о што успешнијем раду највеће, највише хумане националне организације. У одбору централе Црвеног Крста у Београду, између двадесет и седам чланова налазе се три жене: Гђа Петковић, преседница Подмлатка Ц. Кр., гђа Спасић и гђа Јела Јевђенијевић. Међу говорима, који су одржани на скупштини, запажен је. и нарочито поздрављен говор госпође Јевђенијевић о Миру и Црвеном Крсту. Госпођа је истакла да се и као члан Обласног Одбора и као члан Главног Одбора Црвеног Крста одувек особито интересирала за рад Црвеног Крста у ширењу идеје мира, јер је увек сматрала д а је Црвени Крст као установа, која и по својој организацији и по основној идеји у себи обухвата цео свет, цело човечанство; која за време рата има прилике да најбоље види све невоље, што их рат проузрокује код свих зараћених народа позван не само да лечи невоље рата, већ да увек и непрестано ради на ширењу љубави, мира, да сурађује на великом превентивном делу ширећи међу људима трпељивост. „Међутим" рекла је госпођа „кад би неко, ко је мање упућен у рад нашег Црвеног Крста, слушао све реферате и одбрану позиција у буџету, он би и нехотице помислио да се налази у каквој институцији, која припрема само одбрану за време рата... Говорило се много о испитаним средствима за одбрану против хемијског рата, па чак и о изграђивању подземних вароши, но о раду на пропаганди мира није се говорило. А зар се само по себи не намеће питање: Зашто трошимо толику енергију, време и новац за одбрану у рату у место да се уништи узрок свих одбрана рат? Радити на идеји мира, не значи радити за утопију. Људство мора наћи друге путеве којим ћe се решавати спорови међу народима. Наша велика организација ради под знаком крста, знаком страдања Бого-човека-мученика, који је жртвовао себе за мир и љубав међу људима. Црвени Крст је знак Милосрђа и Мира у исто време. Као симбол он мора уложити све своје силе у раду око спречавања крвопролића и ратног дивљаштва, које с напретком

модерне технике постаје све страшније и горе. Кад би се Црвени Крст ограничио само на то да се појављује на ратном згаришту, тада би био закрпа људских недела, маска која не би могла сакрити дивљаштва. Да сам на добром путу, кад указујем на рад Црвеног Крста око ширења пропаганде мира, то ми доказује осим мог дубоког, интимног осећања и закључак, што га је донела Лига Црвених Крстова на својој XIII конференцији мира. Лига је својим закључком ставила у свету дужност свим националним Крстовима рад на ширењу идеје мира. Да Црвени Крст одговори овој својој другој великој задаћи, мора код деце развијати oceћaj по ком ћe у сваком човеку, без обзира на нацију, веру, класу, волети и поштовати човека, који има право на живот и cpeћy. Жене ће помоћи у овом великом раду, јер и ако је код нас свију развијена љубав према домовини до максималности, жене највише и најтеже осећају ужас, бол рата. Рат јој хара огњиште, односи децу, она остаје дрво у самотној пољани, које вечно плаче, јер су му посекли све његове гране. Остаје само срце без радости, суза без осмеха... Радећи на идеји мира, Црвени Крст ће испунити свој други велики задатак, препородиће и подигнути човека до лика Онога чији знак носи“.

Држава почива на правди и судовима, домовина почива на матери и жени. Божа Кнежевић

Лудмила Питојев и проблем уметника матере

Већ се увелико играо први чин Фруршхајн-Гуриадекове драме „Vivre“ кад ме уведоше у малу лепу гардеробу г-ђе Питојев. И док сам кроз отворена врата ослушкивала како звони њен глас на позорници, привуче мој поглед ваздан сличица лепе деце, што окружише велико огледало. И да нисам од пре знала, никад не бих поверовала, да су то фотографије деце оне матере, што овај час несташно и мило скакуће по позорници и очарава публику својом готово детињастом умиљатошћу. Још мало и завеса паде, а публика бурним пљескањем навести паузу. У Паризу, томе жаришту и средишту целе нововеке уметности поред најразноврснијих уметничких атрак-

ција свију подручја, трупа Питојев у Théâtre des arts, увек једнако. привлачи публику жељну чисте, велике и модерне уметнрости. Осим супруга Питојев играју онде у ансамблу различити глумци било као стални сарадници или гости (тако је на пр. пролетос гостовала и г-ђа Германова у нама тако добро познатој улози Оље у Трим сестрама) а придружују им се каткад и разне француске величине, да у заједници с њима створе уметничко дело прве врсте. Шта је то што толико привлачи, што толико делује, да публици не једном дах застаје? Није то ни вештина, ни модернизам, ни сви могући ефекти, него онај бездан душе, у коју ти уметници увлаче човека разоткривајући му цео мистицизам не само појединца, него и човечанства уопште, силећи га да сагледа истини дубоко у очи и да ју види без икаквог вела, често страшну и потресну, но увек велику у својој снази. Питојевљеви пружају публици управо оно, што она сита театралности и виртуозитета старе школе, и тражи, а тиме што не презају ни пред најмодернијим стварима и њиховим интерпретацијама, отишли су још даље и од московског Художественог Театра. Све што досад видех, оставило је толику импресију на мене, да не могу а да се не осврнем барем на г-ђу Лудмилу Питојев. Женама се тако често оспорава уметничка стваралачка снага, но у драматској и плесној уметности доказале су да могу дати и јачих ствари но мушкарци. Па и ту их прати она извесна трагика рода, слично као и у природном стварању. И материнство, та највећа, најјача инкарнација чистога женства носи нешто те трагике у себи. Дарујући живот новоме човеку продужује континуитет човечанског рода, али ти нови огранци људског стабла неносе њено име и слабо има вањског признања за факат да је она заложивши свој живот дала живот другом новом бићу. Па зар није жалосно, да жена ствара најјаче и највише баш у оној уметности, која ишчезава одмах иза њене смрти? Неко доба остаје још додуше успомена, што се чува било у усменој или писменој традицији, но помало нестаје и те успомене на уметност, као што је и уметности саме нестало. А ипак је она у своме јеку чуда стварала. Тамо из оних транзитних висина, где се реалност дотиче с имагинарношћу, живот с вечношћу, оданде она доводи муњу, да електризује учмало људство. И по њиховој умет-

ности додирнути с васионом oceћaмо наједном, како нам уститраше све струне узбуђене душе и препуно срце тражи одушка. Па зар је бурни пљесак којим награђујемо уметника једина реакција? Таква снажна и јака, богодана уметност, јесте и игра г-ђе Питојев. Каква је у животу, таква је и на позорници: једноставна, искрена, топла и непосредна. Каква чистота, срдачност и радост одише из ње! Па било где и било кад да ју гледамо: као Ирину у Трим сестрама, Офелију у Хамлету, Симон у Vivre, па тек у Жан Дарк! За многе уметнике се често с омаловажавањем каже: увек је исти, било шта да игра!“, а за глуму г-ђе Питојев се мора с удивљењем рећи „оно нешто“, посебно њено је увек исто, само што улази у друге ситуације и облачи се у друге хаљине. Далеко је од сваке извештачености и закона глуме, па и оне најсавршеније; кључ њене уметности лежи (као донекле и код Худож. Театра) у увлачењу у бит личности и ситуације коју износи пред нас, улазећи у праву суштину онога што обични смртници често не могу да виде, и што је ваљда само уметницима дато. Интерпретатор тих дубина уметник је онај посредник између васионе, Бога и човечанског рода. Па као што у свим гранама савремене уметности узалуд тражимо помпезност и компликације, док се она најјаче испољује у најједноставнијем примитивизму, тако и овде. Уметност г-ђе Питојев делује на нас својом ванредном једноставношћy, искреношћу и дубином своје игре. То, па она наивност, и топлина великих њених смеђих очију, па особита срдачност и звонкост у гласу, све то заједно тако делује на публику разне народности, да се ни онај најзасуканији германо или франкофил не може отети магијској моћи „инфериорне“ славенске душе, па да не осети оно што само она може да каже. Но да се вратим. Да, завеса је пала и зачас се први пут нађох очи у очи с г-ђом Питојев, јунакињом те вечери. Ви сте ме замолили за мали састанак. - Да. Дакле шта је? упита ме озбиљно, готово плашљиво, али ипак мало и радознало. Хтела бих да пишем о Вама. Но па пишите, пишите брзо, дода исто онако обешењачки и живо, како ју мало час чух с позорнице. Објасних јој, да требам неке податке, па да ју зато замолих за разговорчић, но затајих, да сам за-

По свежим траговима у Мачви

Једног кишовитог јутра, тачно у седам сати, пошли смо из Београда лађом за Шабац. Док сe још није изгубило пристаниште, тражила сам један лик. Сигурно је, да је љубав била већа од дизилузије, јер кад га нисам могла пронаћи, реконструисала сам га у свему, што сам гледала... Кад је нестало пристаништва, кад су се куће у Београду слиле у хаотичну масу, на сивом се небу још увек оцртавао Мештровићев Победник, који, као неки memento mori, доминира над. целим улазом у Београд. Горда статуа стоји на свом педесталу сама, као да би хтела потврдити Ибсеновску: Јаки су увек сами. Па ипак, у оној јутарњој магли, чинило ми се, да оживљује, да јој преко лика прелази нека носталгије, да хоће да сиђе, да дође међу нас мале. У својој замишљености ни сам ни приметила, да смо се приближили земунском мосту. У тили час нашла сам се окружена таласом густог дима, измешана с чађу. Кад сам се окренула, угледала сам црни отвор високог лађина димњака, који је тако удешен, да се при пролазу испод моста покреће из вертикалног положаја у водоравни. Што даље лађа плови, то се по свом карактеру све -више и више изједначују десна и лева Савина обала, губе се огранци Авале, уступају места ниској, равној земљиној

прузи, на којој расте врба и светли се местимица бела трепетљива јасика. У води разноимене аде, ниска земља, коју вода стално преплављује. Зато се и зове ада, ад, покао. Уз аде стоји усидрен цео низ шлепова. На једном шлепу два човека у црном капуту, уза њих млада жена с кефом у руци и мало псетанце. Псетанце нахерило главицу, гледа натремице за нашом лађом, а ми одмичемо полако и ако се Сава не опире. Њезина мутна, смеђа вода збуњује моју сусетку, која је овамо доспела неким случајем с обала Јадранског Мора. По навици, успоређује сваку воду мору, удара рукама, с чуђењем понавља на мелодиозном талијанском језику: „Сhе sporco mare, che sporco mare !“... Сава мирно подноси примедбе, а једва их и чује; код свог ушћа у Дунав сконцентрисана је» повучена у се, замишљена. Још који корак и њезине ће се воде изгубити у водама још моћније, још силније реке, да се коначно с њом заједно излије у велико Црно Море. По њезиној површини чудним арабескама шарају стара и нова слова, као кроника старих времена, причају о ономе што је било. Изишли смо из београдског округа, пловимо Мачвом, најбогатијом, по духу и по јунаштву, великим крајем Србије. Све је овде пуно успомена, пуно свежих трагова. Овде су се родили Вук Караџић, Стојан Новаковић, Лаза Лазаревих. Јован Цвијић. Шабац је први поднео страшне навале т. зв. Strafekspeditino, био по-

рушен, патио, ал није малаксао. Шапчани су и данас задржали свој јуначки дух, љубав и верност Краљу и отаџбини. „Много смо ратовали“ веле Шапчани „ал би и данас за Краља свуд пошли. Једино нас не би могао повести против Русије...“ Уз своје позитивне стране, Шапчани радо причају и о слабостима. Воле да се коцкају. велики су гурмани, познају дубровачки метод „delle sette bandiere", шабачка чивија Страст коцкања иде тако далеко, да се у том погледу развила максимална довитљивост, као код Американаца за време сухог режима. Причали су ми карактеристичну анегдоту. У тешко време, кад је Шапчанима било забрањено коцкање, нашла се три Шапчанина на лађи. Гледају се сва три снуждена. мрзовољна; на лађи је облигатно добро јести и картати се, а сад на једном да си. присиљен гледати у зрак, или у суседово досадно лице. Поручили су каву. Келнер донео с кавом и три комадића шећера. У исти мах свој тројици синула иста идеја : „Шећер ћe суплирати карте, добија онај. на чији комадић најпре падне муха“. Стигли смо у Шабац око три сата. Испружио се сав у равници, нигде планине, никаква брежуљка. Улице равне и дуге с турском калдрмом, тип ниских кућа. Темељ му је ударио Мехмед II, освајач концем петнаестог века. Мехмед, који је знао српски, назвао га је „Шавац“, Шабац је мађаризовани првобитни назив. Уставили смо се под старом Мехме-

довом кулом. На њој се некад вијао турски барјак с полумесецем. Срушио га је Велики Карађорђе, чија вас сена прати кроз целу Србију, о њему прича свака стопа земље. У Мачви је била знаменита Мишарска битка, где је под његовом командом 15.000 Срба победило велику турску војску од 150.000. Шабац је по својој прошлости једно од најинтересантнијих и најнапредннјих места Србије. Стојећи на Сави, у непосредном контакту са западом, он је нека мала Атина, Дубровник у средњем веку, у чијој се културној хисторији непрестано спомиње име Јеврема Обреновића; брата кнеза Милоша, који је био гувернер ваљевске, подрињске, београдске области. Он је, као Петар. Велики у Русији, довео у Шабац прве мајсторе, створио прву глазбу, отворио прве школе, болницу, апотеку. Његова кћи Ана била је позната ради своје високе наобразбе. Прича прича и о љубави ове српске књегињице и хрватског бана. Била некад љубавна песма, изгорила, ал у пепелу остала слова што вечно миришу... Данас је настојање шабачких грађана, да се одрже на вишој линији духовности и културе сконцетрисано у Шабачкој Народној Књижници и Читаоници, којом уз помоћ интелигентног и напредног одбора руководи наставник шабачке гимназије г. Жика Поповић, млад човек чија су активност и идеализам неуморни. Књижница је основала и Народни Университет, а проширује

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Број 10