Ženski pokret

Жене у позиву и феминистички покрет

У развитку феминистичког покрета има једно доба у коме су жене тражиле да им се безусловно омогући улазак у све позиве. Мислило се да ћe жена, чим једном буде ступиле у те позиве, на мах постати самостална у сваком погледу, и да ће се њена индивидуалност у позиву тако развити да ћe јој постати борба за остале феминистичке захтеве сама по себи разумљива ствар. Ову хипотезу о дејствовању позива на жену пракса није потврдила, и позив је постао за много коју жену оштар крст, а не спас. Узрока за тај факт има много: пре свега су оне прве феминисткиње рачунале више са конструисаном женом него са истинитом и премалу важност су полагале на психолошке особине жене, јер су их мериле по особинама мушкараца. У овим првим почетцима продирања жене у позиве био је веома мали број позива отворен жени и зато оне нису могле бирати позив према својим способностима и тежњама. Велика тешкоћа за ове прве жене била је и у томе што се нису могле ослањати ни на какву традицију новога рада у јавности. Отпор од стране мушкараца јe био много јачи него што је данас, а жене ненавикнуте на борбу клонуле су, још пре, зато што су биле скоро без стеченог и научног оружја предате фабули о мањој моралној и интелектуалној вредности жене. Сви ти узроци су дуго времена тлачили жену у позиву тако да она у ово најважније почетно доба није могла пружити јавности довољно доказа о својим способностима за различите позиве. Тек кад се психологија почела бавити више испитивањем полних особина и дошла до резултата веома повољних за жену, и кад је већ неколико генерација жена прошло код позиве, кад је жена добила могућност да бира позиве и кад је привредни живот категорички тражио женину сарадњу, била је остварена атмосфера за повољнији развитак жене у позивима. Она је сада успевала у томе да позив не гуши њену личност и индивидуалност, напротив да је баш позив подиже. У томе компликованом развитку жене за изграђеног раденика у јавном животу има феминистички покрет највеће заслуге, а себи је знатно проширио утицај тиме, што је жени омогућио улазак у најразличитије позиве. Горка истина је да огроман број жена у позивима није ни најмање свестан факта: да освајање позива значи остварење једног веома важног и великог дела феминистичког програма, јер рад у позиву омогућава жени да се осети њен утицај у јавноме животу. Данас феминистички покрет није више само она акција која се води кроз феминистичке организације, него је основа његове акције много, много шира-. творе је све жене у позивима, или заправо требало би да је творе. Коликогод је за феминистички покрет важно да продиру жене кроз позиве, исто толико је важно на какав начин продиру, какви су одјеци њиховога рада у јавном мишљењу, како се прилагођавају компликованом механизму привредног и социјалног живота, или другим речима: да ли жене у позивима увек и свуда дају све

што тражи позив од њих. Ово питање је за успех или неуспех феминистичког покрета од пресудне важности. Јавно мишљење, које познаје феминистички покрет само површно, гледаће на све његове захтеве, примаће их симпатично или их одбацивати cа ругањем, на основи мишљења, које је стекло о жени у позиву, јер са њом долази свакодневно у додир. Сви знамо да се јавно мишљење не ствара на бази анализе појединих случајева, него се брзо закључује без испитивања, и један случај површно гледан, даје генералну оцену. Зато тако често чујемо у јавности крајње неповољно мишљење о жени у позиву, јер један рђав пример замрачи на стотине добрих. Женама се најчешће пребацује да им је позив само једна непријатна нужда, и зато се у њему не усавршавају, не показују се дисциплиноване, да им је главна брига како изгледају, а не како раде ит.д. Ми знамо да су онакви приговори веома често оправдани и ни мало нам не користи, ако их парирамо тиме да и сви мушкарци нису савршени раденици. Пошто су код нас још такве прилике да мушкарци стварају јавно мишљење, и остаће још дуго тако, морале би бити баш феминисткиње само оне, које би морале прве устати против жена, које сматрају свој позив за споредно, нужно зло у своме животу. Феминистички покрет губи због таквих жена врло много, а и оне хиљаде и хиљаде марљивих раденица, које улажу у свој позив своје најбоље снаге, стоје пред јавношћу у погрешној светлости. У јавности већ тако постоји једна неоснована предрасуда против женине делатности у јавности, и ту предрасуду ми нећемо угушити, ако напишемо на стотине теоријских расматрања о потреби и вредности жениног рада. Једини начин, на који можемо одлучно побити те предрасуде, јесте пример нашега рада који мора бити без приговора, који може подносити најстрожу, па чак и ситничарску критику. Једно треба да имамо на уму: жене у позивима знају да се гледа на њихов рад са мање поверења него на рад мушкарца и због тога је њихов положај много тежи и мучнији. Али, баш зато, треба оне веома савесно да раде, да се сећају колико жртава су њихове претходнице у позивима допринеле да омогуће њима економску слободу, и да се социјални углед жена подиже нарочито кроз жене у позивима, а социјални углед ћe нам донети остварење најважнијег захтева феминистичког покрета равноправности са мушкарцем. Београд.

Алојзија Штеби

Из нашег друштвеног живота

Прочитавши реферат госпође Штеби „О сарадњи друштава" (Издање Југослов. Народног Женског Савеза, Београд, 1928. цена дин. 3.) — желела бих да проговорим о следећем. Госпођа Штеби објективно третира ствари, које ми болно пратимо већ дужи низ година. Она гледа у будућност, коју ћe јак дух и здрав социјални oceћaj наших жена свакако остварити. Али, погледајмо на оне, које долазе са нама. Како их спре-

мамо ми за велике задатке које их чекају? Колико је тачан поглед госпође Штеби на нашу јавну и друштвену делатност, то најбоље доказује околност да смо ми са нашим примером заразили и нашу младу генерацију. Погледајмо редове школске омладине. Они су, по примеру нашем, чланови свих могућих и немогућих друштава, раде или не раде као ми, разилазе се, скупљају се или ратују, исто као одрасли. У интерном школском животу постоји аномалија да једна иста ученица може бити: соколица, скаут, трезвењак, пчелица, члан Подмладка црвеног крста и певачица у једном певачком друштву за одрасле. Ако се приреди школска свечаност, која би требало да је обавезна за сваку поједину у школској заједници, онда су само оне ученице присутне, којима родитељи баш нису могли набавити потребне униформе за те разде организације. Све остале су „званично" запослене: соколице на излету, скаути на вежби, трезвењаци на седници, пчелице купе мед, певачице на проби итд. Свуд се оне разишле по својој друштвеној делатности, то захтева друштвена дисциплина. А на тлу првобитне дужности, у школи, не мора бити „члан свога друштва." За школу остају само гласни одјеци њихове узајамне битке. Једном је наставница забранила певачици да иде на пробу, нека остави ову активност за касније, док заврши школу. Претседник се обратио мени: зашто да ученица не може бити члан друштва одраслих? Наше је друштво културно, а ваша школа није обавезна, може девојчица и изостати. Одговорила сам господину: мени је песма света, али не може угушити мој бол, гледајући лакоуман поступак одраслих, који свест заједнице руше у детету. Quo vadis дете и жено? Да нисте срели путем жену која вам пружа руку за сарадњу? Панчево

Ј. Познанова.

Мир мећу мушкарцем и женом основа друштвеног поретка

У знаменитој расправи „Почетак и крај мушкога века“ (Hochlanđ, април 1929) посматра Otfried Eberz савремени женски покрет са сасвим нових видика, на које су се досада социолози и филозофи освртали само узгред. Он сматра женски покрет за последњи напад на светски поредак са мушким приматом, на такозвану андрокрацију, која траје од прилике већ 5-6 хиљада година. Превласт мушкараца је већ од свих страна поткопана и неминовно се ближи крају; крив је мушкарац сам, јер је свету везу између себе и жене, на којој је саграђено цело друштво, понизио у голи полни одношај без икакве душевне и етичке садржине. Жена се сада не бори за то, да би с њим заједнички владала, него се бори за апсолутну женску превласт, за такозвану гинекокрацију као што је постојала некад, пре садашње мушке владе, и жена ју је сигурно исто тако злоупотребама изгубила. Целокупна борба је у свету у својој суштини већ од самога почетка само борба, за превласт једнога и другога пола. До сада није било још никад могуће остварити хармоничну заједничку владу оба пола, и ако би била таква влада је-

дина природна и могућа основа за мир и помирење између мушкарца и жене, и тиме за миран, срећан развитак човечанства. Сви знаци кажу, да се ни сада не ближимо таквом решењу, већ да ћe мушку превласт заменити женском превлашћу тако да ћe се љута борба за превласт између оба пола, продужути и у будућности. Еберц напомиње да, наравно, његове тврдње нису непогрешиме, и да је хтео дати само вероватан рачун и пробудити озбиљно размишљање. Његова расматрања су тако важна и тако далеко проширују хоризонт, да их доносимо бар у изводу. У уводу каже Еберц: целокупан космички живот је саграђен на поларности полова, од мушких и женских сунца, које је открио видовити Horbiger, до човека. Али, тек у човеку долази космичка противност полно различитих појидинаца до унутарњег решења на тај начин, што се из дуализма ствара једна целина. Ово решење космичке противности назива човек љубављу, и тиме разуме нешто, што је истовремено сазнање, хотење и осећање у метафизичком смислу. Између полова постоји борба, али у дубини је та борба за власт само утакмица полова да се одстране противности и да се оствари та целина у љубави. Изгледа да се надмоћност једнога пола над другим циклично мења и да великим женским добима следују велика мушка доба. Ако је у истини тако, намеће нам се мисао да је чување и тумачење тајне и вођство до испуњена одређеног задатка, поверено нагону час једног, час другог пола. Сваки пол изгуби своје првенство у корист другога, кад престане бити способан за вршење тога задатка. Цео социјални и политички поредак народа почива у најдубљој животној основи на начин како један пол схвата други. Ако се деси потрес у дубинама, на којима почива поредак, цела конструкција друштвенога уређења се потреса. Женска надмоћност као и мушка надмоћност може бити потпуна или само делимична т.ј. да се растеже на целокупан живот, или само влада над извесним животним тежњама али оба пола увек теже да обвладају целином. У делокругу социјалног живота, разликујемо социјалну, политичку, верску и моралну надмоћност. Матријархат (материнско право) је надмоћност жене у породичном праву патријархат (очинско право) је надмоћност мушкарца у породичном праву. Претходник садашњег мушког првенства је било женско првенство. Етнолози и митолози испитујући различитим начинима дошли су до закључка да је садашње доба очинског права проистекло из доба материнског права. У то претходно доба била је мати глава породице, којој је припадао само онај, који је био њене крви. Муж и ако је живео на дому жене, што није било потребно, увек је био туђин, јер је био са своје стране такође везан у заједници своје материнске породице, из које није могао изаћи. Мајкина крв је нераздвојно везивала све што је изашло из њенога крила. Имање је била својина материна и њених кћери у. којима се њено колено обнављало; мушки чланови породице нису могли наслеђивати. Чување породице није било поверено мужу и оцу, него

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИЈАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Администрација: Кнез Михајлова 46/1

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 јануара 1930. БРОЈ 1-2 ГОДИНА XI.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин, Примерак 2 динара