Ženski pokret

већина приступачна девојкама као и мушкарцима. Најзад, дакле, могуће је за сваку девојку која је довољно способна да се користи тиме, да добије најбоље образовање које се може добити у земљи. Ипак, највеће препреке још и сада су противљење старовремских родитеља, који, мада можда увиђају користи вишег образовања за мушкарце, мисле да је то губитак времена и новца у случају девојака, и јавно мњење које је и данас противу тога да једна удата жена настави своје занимање после удаје. Али, ово мишљење постепено се мења, и жени се све више допушта да реши ово чисто лично питање, тако да се можемо надати да ће кроз неколико година просветне прилике бити не само једнаке за мушке и за женске, као што су данас, већ да ћe бити равноправно употребљене. Београд

Стенсфилд-Поповић

Једна паралела*

*) Прештампано из часописа „Социална Мисао* (Загреб). бр. 3. год. III.

У интернационалном женском покрету има једно доба, које је било испуњено веома оштрим сукобима између два табора: између т. зв. социјалистичког и т. зв. буржоаског женског покрета. Данас, и ако иду још увек оба покрета одвојеним путевима, ти сукоби су веома ретки, јер акције једног и другог постају по суштини све више и више једнаке. Диалектика је можда различита, циљ код једног одређенији него код другог, али је живот учинио да је суштина ипак толико зближила оба покрета да се ознаке социјалистички и буржоаски већ тешко правдају. По среди је више партијска политика, него принципиелна. Први сукоби избили су око питања, који су узроци женског покрета: да ли су покренули жену само идеални разлози, заправо' капиталистички поход на друштвено уређење, или су и идеалне снаге извукле жену из уског круга кућанства. Ако објективно посматрамо историју женског покрета, морамо признати да су сигурно били материјални мотиви много јачи, али су утицали и идеални разлози на његов постанак, а нарочито на развитак. Интересантно је код ове поделе женског покрета то, да је т. зв. буржоаски женски покрет увек и свуда енергично отклањао тај епитетон, и то с правом, јер је био свестан да није у служби ни једне политичке буржоаске странке. А треба подвући и факат да је социјалистички женски покрет имао огроман утицај на буржоаски женски покрет и да гa је чврство потиснуо из небулозна захтевања за неку једнакост, која је била биолошки апсурдум, на реално тло равноправности и једнакоправности оба спола. Ако посматрамо оба женска покрета са оне стране, која би могла још најпре показати очигледна размимоилажења, т. ј. са стране захтева и тежњи у економској политици (ту не мислимо на економско-политичке програме партија, него само на женске захтеве) видимо велику сагласност. На састанку (октобар 1929 у Амстердаму) Инт. комитета раденица стручних организација био је примљен следећи закључак с обзиром на то да се организовано радништво у многим земљама бори против запослења удатих жена у предузећима: „Стручне организације радеништва отклањају у начелу борбу против привредног рада удате жене, коме је у садашње време често разлог неповољно материјално стање породице. Стручне радничке организације признају у границама, које сматрају потребне за све раднике, сваком човеку право да формира свој живот на основи личнога рада према својим способностима и снагама. Начелна борба против привреднога рада удате жене би значила изјемно становиште против једне групе радничког света и стога кршење начела која важе у радничком покрету." По истом питању примио је конгрес (Берлин, јуни 1929) Инт. Али-

јансе за женско право гласа следећи закључак: „Конгрес констатује да постоји у многим земљама тенденција да се Ограничи удатим женама право на вршење позива. Убеђене, да слобода вршења позива чини битан део праве слободе одраслог човека, позивљемо сва друштва, чланове Алијансе. да се боре за то начело.' Социјалистичка и буржоаска резолуција имају један те исти принцип за основу своје одлуке, наиме тај, да је слобода привреднога рада удате жене један између услова слободе човека у опште. Природно је да је заштита материнства од увек највише интересовала жену, али неприродно је да су се нашле жене, које су биле противне сваком Законитом уређењу тога питања. Док је буржоаски женски покрет био хипнотисан од гесла једнакости, он се борио против законите заштите материнства. Године 1893 је једна између најјачих енглеских женских организација „Women’s liberal federation" одлучно устала против заштите ради начела „личне слободе". Такође су се Францускиње године 1900 изјасниле против заштите материнства. Међутим су у томе питању социјалисткиње имале од почетка одређено гледиште. У томе питању је буржоаски женски покрет направио велику и здраву еволуцију, још пре рата, а веома одлучно после рата. Он данас са малим изузецима тражи најширу заштиту раденице-мајке, што се види из резолуција. донесених на конгресима Инт. Алијансе у Риму, Паризу и Берлину. Али интересантно је напоменути, како један део жена, нарочито оних из Енглеске и скандинавских земаља, потпомогнут што је још интересантније од једног дела раденица самих, тражи опет укидање свих заштитних мера за мајку-раденицу. Те жене су створиле прошле године свој савез, „The ореn door council “ . За аргументацију својих заблуда служе се истим разлозима као што их је наводила „ Women’s liberal federation" пре толико година. Дакле и ту су се нашле жене из оба табора на једном гледишту и сигурно је да ће их у будуће баш тај проблем веома много зближити; нарочито кад буде отпочео крсташки рат организације „The open door council“ . Потпуна сагласност постоји између оба покрета и у погледу начела „за једнак рад, једнака награда", даље у погледу стручне наобразбе раденица, за утицај раденица у стручним организацијама и т. д. Ако скренемо сада са поља политичко-економских питања на чисто политичка питања, видимо опет начелну сагласност оба покрета. Један као други тражи политичку равноправност са мушкарцем и оба се слажу и у томе да су политичка права само једно између средстава за постизавање циљева, којима теже жене у питањима породичног и брачног права, заштите деце без обзира на њино порекло, мира, спољне политике. А у земљама, где имају жене већ политичка права, видимо да се успоставља с времена на време радна заједница између жена крајне деснице и крајне левице. У немачком рајхстагу су се удружиле парламентарке свих политичких партија на заједнички рад при доношењу закона о заштити деце; у Аустрији и Немачкој водила се од стране социјалисткиња и буржоаских жена Једнако оштра борба за укидање параграфа, који кажњава вештачки побачај; у Енглеској су се после избора године 1924. удружиле жене свих трију партија са сврхом да раде на томе да уђе што већи број жена у парламенат и т. д. Бебел је у својој познатој књизи „Жена и социализам“ образложио буржоаски женски покрет тиме да брак више не испуњава онај задатак, што га је испуњавао некад и зато он у модерним продукцијским приликама спутава жену да би потпуно развила своје снаге и нашла у њему срећу. Он каже да ћe тек социјализам остварити такве прилике да ћe моћи постати жена важна сила у привредном животу и да због тога неће бити потребно одрећи се материнства. Изгледа да је баш после-

ратно време доказало оно, што је Бебел пре толико деценија казао: да форма садашњег брака не одговара више приликама, које су се у сваком погледу, не само у привредноме тако темељно промениле. Питање реформе брака било је најдуже времена болна тачка буржоаског женског покрета, а данас се и тај женски покрет и ако још не у целини поставио на становиште Бебелово и грозничаво тражи излаз из једног тешког стања. Вероватно је да ћe на томе питању доћи до многих и јаких додира покрета из оба табора. У највећим потезима дате су паралелно само неке тежње интернационалног женског покрета са левице и деснице, а без обзира на то да је социјалистички женски покрет знатно везан за програм и идеје своје партије. Ако под видиком тежњи оба инт. женска покрета промотримо један и други покрет у нашој земљи, могли бисмо објективно рећи следећe: и код нас постоје оба покрета, али за сада није ни један ни други толико јак да би осетно утицао на целокупни друштвени живот. Обадва покрета крећу се у линијама својих инт. организација и обадва продиру веома тешко. Са стране „женских покрета" који представљају да останем још даље у слици такозв. „буржоаски" женски покрет, покушавало се веома често да се оствари сарадња са женама из социјалистичких организација. По некад и у неким местима успевало се у томе, јер фактично се oceћa на обема странама

да на том степену јавног живота, који је у нашој земљи, нема још тако дубоких и оштрих разлика да če не би могла у многим питањима водити успешна заједничка борба. Корист од заједничке борбе не би имале само жене, него би и раднички покрет сам много придобио, ако ништа друго бар једног савезника у многим његовим тежњама. „Ж. П.“, удружени у Алијанси Ж. П., баш у својим социјално-политичким захтевима апсолутно не заостају за захтевима радничких организација. Данашњи живот је тако компликован, тако многостран да се не би смело гледати на њ само са гледишта ортодоксних догми, него би требало посматрати многа важна питања са гледишта великих принципа правде и слободе, која су на крају крајева динамичне снаге свих истинских идејних покрета. За такве покрете морамо сматрати и раднички покрет и женски покрет, ако гледамо на њих са гледишта, са ког их је посматрала једна прекаљена социјалисткиња и феминисткиња, Margaret Ethel Мас Donald, прерано умрла жена садашњег енглеског премијера R. Мас Donalda. У књизи, коју је он посветио успомени своје жене, каже њене мисли о слободи следеће: „Она није разумевала слободу квантитативно као голо ослобођење од неког насиља, него квалитативно да се ослободимо и постанемо способни за вишу човечност.” Београд

Штеби Алојзија

Скупштина Удружења Наставница С. С. Ш.

На годишњој скупштини Удружења наставница, одржаној 16 марта 1930, секретар удружења г-ца Радмила Јовановић, професор, прочитала је Извештај о раду Удружења у прошлој години. Главне тачке извештаја су, укратко, ове: I. И ако ова година рада У.Н. није била испуњена многобројним и разноврсним успесима као прошла, она је ипак дала један веома важан датум у историји наше средње школе, а то је доношење новог средњошколског закона. Управа У. Н. је предузела живу акцију да се новим Законом што боље и што правилније реши, поред осталога, и питање жене наставнице. У својим претставкама Министарству Просвете, управа У. Н. нарочито је инсистирала : а) да жене наставнице могу предавати у свима средњим школама без разлике, и б) да се постављења и бирања професора и директора за све гимназије у земљи врше само на принципу стручне спреме и пуних квалификација, без обзира на пол. И ако је нови средњошколски закон поред тога што је решио најважнија питања саме школе и поправио материјални положај просветних радника донео и пуну равноправност жене наставнице са својим колегама (изузев модификације у питању жена директора), ова управа мора да подвуче да је и она својим скромним силама допринела да нови закон средњих школа буде један од најбољих закона до сада за каријеру жене наставнице. II. Управа У. Н. констатује са задовољством да су сва раније задобивена места, која наставнице заузимају са пуно части, било као директори, школски надзорник, било као чланови Просветног савета и комисија за полагање професорског и учитељског испита, остала и даље заузета од стране истих наставница. Ипак, управа је усмено и писмено подносила у више махова претставке с молбом: а) да се сходно чл. 72 новог средњошколског закона постављају женепрофесори за директоре; б) да се стално шаљу и жене професори у гимназије као изасланици на више течајни испит; в) да се жене-професори постављају за стручне инспекторе у Министарству Просвете; г) да при изради наставничког размештаја узме учешћа и претстав-

ник У. Н., који би познавањем прилика појединих наших чланова и својим обавештењима могао олакшати рад комисије, а у исто време допринети да се размештај што боље сврши, како за школу и наставу, тако и за појединце; д) да жене професори буду наименоване у комисије за израду наставнога плана и програма, као и у комисије за израду уџбеника, и најзад: ђ) да се издејствује подизање нових хигијенских зграда за женске гимназије да би и женска деца једном била заштићена од пропадања у старим, влажним и мрачним учионицама досадањих женских гимназија, најчешће неупотребљивих за мушке гимназије. Ове године постављене су у комисије за израду наставног програма средњих школа и наставнице; и то: за француски језик, биологију, математику и ручни рад; за израду програма учитељских школа ушле су наставнице за хемију са физиком, биологију, ручни рад и цртање. III. У. Н., с обзиром на предмет Школовање женске деце у средњој школи који се имао третирати на XI Интернационалном професорском конгресу у Хагу јула 1929, израдило је одговоре на сва питања постављена од стране Међународног Бироа наставника средњих школа у гласилу његовом (Bulletin International), а која се тичу наше средње школе и дало своје мишљење о коедукацији. Тога ради, Управа je сазвала 8-V-29 ванредну седницу свих чланица из Београда на којој се претресало питање школовања женске деце. Удружење наставница је било без резерве за коедукације. У истом циљу Удружење је сазвало 16-V-29 ширу конференцију свих наставника средњих школа из Београда и околине. Мишљења су била подељена. Мишљење Удружења наставница, основано већим делом на властитом искуству, појачано је још анкетом, коју је Удружење вршило међу педагозима, професорима Университета, стручњацима из Министарства просвете и Црвеног крста и јавним радницама, а нарочито међу некадањим ученицама наше мешовите школе, која је дала одличне резултате. Реферату о коедукацији додата је и статистика наставника и ученика наше средње школе, коју су управне чланице израдиле по најновијим подацима из Министарства Просвете захваљујући љубазној предусретљи-

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Број 7 и 8