Ženski pokret

ДАНА МИЛЕНКОВИЋ

Веома трагичном смрћу умрла је 3 септембра т. г. чланица београдског „Женског Покрета”, Дана Миленковићева. Пре неколико година била је и члан наше управе. Њена тиха, повучена природа била је свима симпатична, и баш у последње време се опет више приближила Покрету, редовно долазила у клуб да чита, да се нађе са познаницима, да се обавештава о нашем раду и да разговара о књижевности, коју је толико волела. Присуствовала је још последњој пленарној седници наше управе крајем августа. Њеном погребу, који је био 13 о. м. присуствовало је много чланица управе да јој бар тиме захвале за њен удео у нашем раду. На погребу је одржала говор у име Југословенског Женског Савеза претседница г-ђа Лепосава Петковић, а од стране Женског Покрета г-ца Милица Влајић, адвокат. Покрет неће заборавити Дану Миленковић. Њеној породици наше најискреније и најтоплије саучешће!

Управа „Женског Покрета" у Београду

БЕЗ ПУТА

Ко је пажљиво пратио одговоре појединих држава на Брианову „Споменицу за организацију европског савезног система, неће се много изненадити судбини те" споменице коју проричу многи сада, кад је дошла пред највиши форум, Друштво Народа. Пророци кажу: споменица ће се предати нарочитој комисији на проучавање... Дакле, иста судбина као што је већ задесила толико предлога од којих је човечанство очекивало спас из хаоса, у коме се налази целокупни послератни живот не само европских народа, него свих народа на свету. Сада ће и Брианов идеализам секцирати једна комисија, која сигурно приступа своме послу пуна скептицизма и неповерења да је његов нацрт остварљив. Предлози за разоружање, за царинско примирје, тако добри и потребни предлози, које би требало по сваку цену привести у живот, нашли су смрт у дубоким фијокама канцеларија Друштва Народа. Неславна смрт, и смрт коју ћe човечанство сигурно још скупо платити. Разоружање је остало опет само лепа жеља, идеал за народе, а не за државе. Познаваоци овога питања тврде да смо добили место постепеног разоружања, ново, оштрије наоружање скоро по свима државама на свету изузевши скандинавске земље и даље још тврде да имају државе после светскога рата много више буџете за војску, него што су их имале пре рата. А предлог за царинско примирје, изгледа да је дао потстрек да су многе државе дигле царине и увеле чак нове заштитне царине. Место напретка, већи хаос, већа нејасност и због тога и веће опасности за будућност. Вилсонов нацрт за мир доживео је на мировној конференцији године 1919 страшно унакажење, и једино што је могао овај модерни Месија да спасе било је остварење Друштва Народа, које би требало да постане колевка светскога мира. Али, шта видимо? Да ли се разчистила политичка атмосфера после г. 1920 кад је Друштво Народа почело да ради? Напротив. Данас је светска- политичка атмосфера препуна електрицитета, напета до крајности упркос Друштва Народа, упркос толиких међудржавних пактова и

пријатељских уговора. Уговори и пакти маскирају само међусобно неповерење, страх слабијег пред моћнијим, неискреност и превару. Као што је маскирао за време рата „непријатељ” према „непријатељу“ своје ровове, скровишта са гранама и жбуњем, тако се данас, у мирно доба, маскира „пријатељ” према „пријатељу” са уговорима и пактовима. Грозоте светскога рата и његове страшне последице за привредни, политички и културни живот свих народа, данас су још само предмет литерарног обрађивања, а из свести наше и из реалног живота су тако темељно избрисане, као да се све то дешавало на некој далекој, далекој планети, коју тек познајемо по имену. После рата изгледало је као да улази човечанство у један непрекидан празник, толико лепих обећавања је било, толико дивних перспектива се отварало да је човека просто хватао страх пред новом лепотом живота. Правда, братство, слобода орило се са свих страна. Изгледало је као да ће човечанство у неком трансценденталном заносу поправити што је раније вековима грешило над појединцима, народима, расама. Данас је констелација таква да нам изгледа право појединца, народа и раса као нека имагинарна вредност. Лепо каже Ромен Ролан у својој књизи о Гандију: „...Један народ дави други у име истих принципа, који прикривају исте интересе и исте инстинкте Кајина. Сви националисти, фашисти, бољшевици, народи и пригњечене класе, народи и владајуће класе траже за себе право за насиље, у коме гледају истинско право и које одричу другоме. Пре пола столећа још је насиље гушило право. Данас је много горе: насиље је право. Оно је прогутало право.” Човечанство стоји данас на вреломе вулкану. На његовом врху још се безбрижно игра, још се затвореним очима улази из једног бесмисленог славља у друго и кроз дивљу, заглушујућу музику још не продиру јасно гласови беде. Али, на хоризонту се скупљају црни, опасни облаци, који су пуни страшних олуја: милионске армаде незапослених из свих земаља старога и новога света, тако многобројне армаде

како до сада још никад нису претиле свету стотине и стотине милиона становника Индије се буди и неће више ништа да чује о туторству Европе; Китај је једно непрегледно поље мртвих, грађански рат и неумољива глад (само прошле зиме је умрло у једној провинцији два милиона особа од глади!) косе немилосрдно: Јужна Америка је само један врео поток и т. д. и т. д.

Све то знамо, и ипак! Лакомислено живимо, површно гледамо на све догађаје који се полако скупљају за једну огромну катастрофу; Друштво Народа отвара своје фијоке за све нацрте, који би били у стању показати нове путеве. Без пута и циља су привредни и политички живот, и човечанство отвореним очима полази на губилиште. Београд.

Штеби Алојзија.

Жене у позивима и њихове организације

Још увек се можемо уверити да општа професионална свест није на онаквој висини да бисмо могли приступити решавању професионалних питања само са оног гледишта, које је у истини једино важно и за мушкарца и за жену у позиву; т. ј. са гледишта способности, савесности и вештине прилагођавања новим методама рада које доноси развитак технике и науке. Данас наилазимо скоро у свима позивима и на жене, у некојим су чак у већем броју, а ипак видимо да имају најважнију реч, кад су у питању услови за рад и плата, само мушкарци, и веома ретко се догађа да се утврђују ови услови споразумом. Зато није ни најмање чудновато што су жене ство риле у многим професијама своје нарочите организације, које морају неки пут ићи и својим путем, што често изгледа као да су жене у борби против радних другова. А ипак жене у позивима желе врло јако да у питањима виталне важности увек иступе заједно са мушкарцима. У страним земљама скоро не постоји ни један позив, у коме не би имале жене своје нарочите организације, а код нас је тај покрет тек у стварању, изузев учитељице основних школа и наставница средњих школа које имају већ дуже времена своју нарочиту организацију. Жене сматрају онакве одвојене професионалне организације само за средство у сили до времена кад ће мушкарци доћи до уверења да је безусловно већи успех на страни веће, јаче и свесније организације. Док не дочекамо то време, морале би се све запослене жене организовати у властитим организацијама, јер се и на тај начин јача општа професионална свест. За потребу једне професионалне женске организације је веома очигледан пример развитак „Друштва местних урадниц в Љубљани” (општинских чиновница), које је било основано г. 1920. Друштво су основале чиновнице љубљанске опћине само зато, што нису наишле код мушких радних другова нити на разумевање нити на помоћ у борби за изједначење плата и додатака на скупоћу. Ово друштво је било веома активно до године 1923 и постигло је лепе успехе. Године 1923 је општински одбор љубљански спровео равноправност свих чиновника на тај начин, што је и жене разврстао у чиновнике групе са одговарајућим платама, а називе и чине је оставио као привилегију мушких чиновника. У то доба су чиновници позвали своје радне другарице у своје организације и оне су се одазвале, јер су веровале обећањима да ће их они потпомоћи у даљој борби. Но, разочарење није изостало, јер радни другови никад нису подупирали захтеве жена, него су им чак и сметали. Ове текуће године је општин-

ски одбор почео спремати нову службену прагматику и позвао представнице свих организација, које постоје међу службеницима општине у сарадњу. Жене су се тврдо надале да ће која између ових организација послати као свога претставника и жену, али узалуд су чекале. Због тога су се оне повратиле опет својој некадашњој организацији, обновиле је и тражиле одмах претставницу у одсеку, који израђује службену прагматику. Ту су успеле. После тога, друштво је покушало да продре у све врховне организације општинских службеника као што су: за Љубљану „Савез градских организација”, за дравску бановину „Савез организација оп штинских службеника” а за целу земљу „Савез организација службеника градских и сеоских општина краљевине Југославије". У локалном савезу оне су добиле одмах своју претставницу, остале две организације су показале своје признање тиме што су на своје годишње скупове позвале претседницу Друштва местних урадниц, госпођу Марију Бајтову да одржи реферат о положају жена чиновница у општини и њиховим захтевима. Председница друштва, природно, примила је позив и реферисала на скупштини Савеза за дравску бановину 6 јула о. г. у Трбовљу о „Равноправности и целибату општинске чиновнице", и исти реферат, нешто проширен она је одржала на конгресу „Савеза организација службеника градских и сеоских општина краљевине Југославије” у Сарајеву, који је био од 15—17 августа т. г. Свуда је био примљен њен реферат са великим одобравањем. На конгресу „Савеза” биле су чиновнице општина сасвим недовољно заступљене. Осим из Љубљане и Сарајева није дошла из целе земље ни једна жена. Ово је жалостан факат, још нарочито жалостан, што највеће општине као што су Загреб, Београд (који није био заступљен ни од мушкараца), Суботица и т. д. нису послале у званичним делегацијама ни једну жену. Стога је јасно да љубљанско друштво нема само узани задатак да се бори за интересе чиновница љубљанске општине, него да стоји пред њим много већи и шири задатак да покуша организовати жене чиновнице у свима општинама наше земље гдегод оне раде. Уверени смо да ће се друштво енергично латити тога задатка и желимо му највећи успех. Нека пође на посао са свешћу да има пред собом леп циљ, а веома тежак задатак.

Ш. А.

Из реферата госпође Марије Бајт доносимо најглавније мисли. Уводом се осврнула на општи развитак жене на путу ка самосталности и равноправности. Затим је да-

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИЈАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

Број поштанског чековног рачуна 53.191 Администрација: Кнез Михајлова 46/1

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 15 септембра 1930. БРОЈ 17—18 ГОДИНА XI.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1 и 15 у .месецу. Годишња претплата: 48 дин. За иностранство 60 дин. Примерак 2 динара