Ženski pokret

ла кратак историјски приказ о положају општинске чиновнице у Љубљани, и њеној борби: та борба је типичан пример како се морају жене у позивима борити за признање. Између осталога је рекла председница љубљанског друштва: „Прва жена била је примљена у службу љубљанске општине 6 јула 1905, дакле пре 25 година. Ова прва жена је била добра радна снага, јep је брзо примила општина и друге жене, јер су биле „вредне, марљиве и веома јевтине“. Разврстане су биле у потчиновнички статус без обзира какве школске квалификације су имале и без обзира како су вршиле своје дужности. Шефови су казали о њима да су ванредно добре радне снаге и тврдили су да женска снага по некад ради за два мушкарца. Али, карактеристично је да су баш ова иста господа шефови, кад је било потребно издејствовати признање и у пракси, постали сасвим неми! Можда је много крива жена чиновница сама што јој се не даје онакво признање које би заслужила, јep јој недостаје солидарности и свести. А веома много су без сумње скривили другови на послу, који не изоставе ни једну прилику да не покажу омаловажавање жене и који се нарочито брину за то да жене остану само на потчињеним местима. Услед тога није никакво чудо што су жене остале у пот чиновничком статуту целих 18 година. Тек 1923 године је општински одбор закључио да се преведу све чиновнице у категорије према школској квалификацији, а без службеног назива, којег треба да добију, кад буде примљена нова службена прагматика и кад положе стручне испите. Нова прагматика није била примљена и разврставању се није због тога приступило, а модус за стручне испите после седам година још није прописан. Чиновнице, које су у рачунској струци, положиле су испите, а службеног назива нису добиле, а наравно добили су га некоји другови, који су били раније у истој потчиновничкој групи као што су биле жене! Поред ових неправди при разврставању, гомилале су се увек нове, и код изредних аванзмана фаворизирали су се увек само мушкарци без обзира на године службе, а још мање на школску спрему. Са неколико примера хоћу да илустрирам ове тврдње: Рачунски чиновник и рачунска чиновница који имају обоје једнаку школску квалификацију, т. j. средњу школу са матуром и рачунским стручним испитом разврстатни су овако: чиновница са 14 година и 11 месеци службе у IХ/2 чиновник са 10 година и 3 месеци службе у VIII/2. Дакле, чиновник је за 4 године прескочио у чину чиновницу, а требало би по праву да је за 4 године и 8 месеци иза ње!

Други пример. Канцеларијска чиновница, која има 25 година и 4 месеца службе је разврстана тако да стоји далеко иза мушког чиновника, који има само 22 године службе. Сличних примера могла бих наводити још много. Често смо молиле за ревизију разврставања и аванзмана, а наш глас је био увек глас вапијућег у пустињи, и данас смо тамо, где смо биле године 1923. Исто толико се неправедно поступа према чиновници кад се цени прековремени рад, јер њен рад, који квалитативно и квантитативно исто толико вреди као рад мушког колеге, процени се много ниже само зато, што га врши женска радна снага. На крају јoш некоје напомене о целибату жене чиновника. Целибат данас форсирају меродавни фактори и чује се да се и љубљанска општина носи мишљу да га уведе за своје службенице. Чиновнице општине љубљанске већ су једном имале закониту забрану удаје, јер је важила одредба: „Ако се чиновница уда (привремена или стална) мора бити отпуштена из службе”. Ову одредбу је укинуо општински одбор на својој седници од 11 новембра 1917 године и до данас се није повратила на важност. Могу мирном савешћу да тврдим да се после удаје није смањила радиност ни једне службенице. Последица економске политике је да мора удата жена радити, да мора за зарадом на посао ван куће, јер друкчије не би могла заједно са мужем издржавати породицу. Али, ипак тако често чујемо приговоре обзиром на удату чиновницу: нарочито ове: 1. Да због ње расте број незапослених. 2. Да због удаје мање ради, јер се више брине за породицу. 3. Да прима плату за време одсуства због порођаја. 4. Да пропада породица, јер је васпитање деце препуштено служавки. Што се тиче незапослености, морамо нагласити да она није последица женине удаје, него последица слабе привредне политике и зато је нећемо ограничити или чак потпуно отклонити ако искључимо удату жену из привредног живота. Удата жена има код куће служавку, ако би остала код куће, она би сигурно отказала служавки и број незапослених не би се смањио. Сматрамо да није ни мало у интересу. јавнога живота, ако из њега издвојимо наоружану и способну жену, која може својим способностима веома много користити општем добру. Приговор да удате чиновнице мање раде, сасвим је без основе. Пракса није показала да удата жена мање савесно испуњује своје дужности. И ако би се некад десило да она попушта, да не одговара својим дужностима, нека се употребе против ње дисциплински прописи

најстрожије. Само онако драконске мере да се казни можда један рђав пример тиме да се свима удатим чиновницама откаже служба, нису на месту. У браку нема само мајка дужности: ако је било дете болесно, видели смо да је отац био исто толико у бризи и отишао раније кући, као што то чини чиновница мајка. Приговор због плаћеног отсуства за време порођаја тангира заправо директно послодавца. Тај приговор је сасвим депласиран. Ако послодавац чини такав приговор, зашто дозвољава плаћена отсуства мушкарцима, који су позвати на војне вежбе? Ако без приговора омогућава мушкарцу да испуни своје војничке дужности, зашто се противи за плаћено отсуство жене, која исто тако служи народу и отаџбини кад врши своју природну функцију као мајка у вечитој опасности за свој живот? Ако пак чиновништво које мора свршавати послове одсутне колегинице пребацује њој свој повећани рад, значи за такво пребацивање само недостајање културе. Кад су чиновници на војничким вежбама, за њих раде чиновнице, а никад се још нису зато жалиле на већи посао. Зашто ова двојака мера ? Веoма много се приговара због занемаривања васпитања деце, чије мајке су на послу. Деца одсутних мајки остављају ће служавкама, што некоје људе нарочито узбуђује. Али, и то није тако страшно, јер на послетку и служавка је човек и можда често надмашује њена природна интелигенција расуђивање многе удате жене, коју је само богатство подигло на положај угледне супруге и мајке. У таквим случајевима су можда деца још више препуштена служавкама него што је то случај код удатих чиновница. И напослетку да ли можемо негирати факт да је много некадашњих служавки одгајило и васпитало своју децу тако да она заузимају одличне положаје у друштву? Поред тога морамо још узети у обзир да домаћинство данас не тражи више толико снаге, јер технички проналасци растерећују ручни рад. У питању целибата потпуно се слажем са гледиштем, које заступа председница „Женскога Покрета" у Љубљани, госпођа Водетова, која је написала у једном чланку у „Женском Свету" следеће: „Тражити целибат од жене, коју сили на посао душевна или материјална потреба, јесте апсурдно и противприродно. Од мушкарца нико не тражи да се Одрече љубави и брака услед позива и рада, али од жене се то тражи као да мора тако бити. Што сматрамо природно за мушкарца, то исто мора друштво безусловно признати и жени: сваки човек треба да има право на позив и брак. Позив не сме искључивати брак, брак не позив".

Југословенка одликована у Аустрији

Госпођа Мила Радаковић, која живи стално у Грацу, у Аустрији, а наша је држављанка, добила је пре кратког времена високо одличје аустријске републике: Das goldene Ehrenzeichen für Verdienste (златни часни знак за заслуге). О овој заслужној жени код нас се веома мало зна. Она је написала једно филозофско дело „Religiöse Strömungen”. Познати филозоф грацкога универзитета професор Мајнонг је назвао госпођу Радаковић у предговору једне своје књиге за своју идејну сарадницу. Поред тога је она и велика филантропкиња и основала је часопис „Die Bereitschaft". Отац госпође Радаковић био је Србин из Лике, а мајка јој је била Немица. И ако живи стално у туђини, она се веома живо интересује за наше прилике. Само тешка болест је спречава да посети домовину. Веома се радујемо што је госпођа Мила Радаковић добила тако високо одличје једне стране државе, као једно мало признање свога несебичног рада. Искрено јој честитамо на овоме заслуженом признању. Конгрес југословенских дипломираних сестара

Од 1 до 3 јула т. г. одржао се конгрес југословенских дипломираних сестара у Београду. Отворила га је и водила председница друштва, сестра Никица Боволини. Конгресу је присуствало велики број чланова и делегата из целе земље. Претседница је у уводној речи говорила о сестрама Југославије, које први пут ступају пред јавност а разговарају о своме досадашњем. раду и положају, о суштини и циљу свога рада. Рад сестара треба да користи једино народу. Ако се хоће да постигне тај циљ у. пуној мери, мора се позив сестара подићи на висину на каквој стоји у другим културним земљама. Друштво југословенских сестара је још младо, број дипломираних сестара веома мали (досада од прилике 190) за целу нашу државу. Зато је настојање сестара толико важније и тражи општу пажњу. Друштво је било основано лањске године и месецу јуну у Загребу. Оно је члан Југословенског женског савеза и Интернационалног удружења сестара. У Интернационално удружење било је примљено веома свечано 6 јула 1929 на конгресу у Монтреалу, у Канади. Своје седиште има друштво у Београду, а секције постоје по бановинама. Раније су постојала поједина друштва у Љубљани, Београду и За-

Д-р Јулка Хлапец-Ђорђевић: Судбина жене. Криза сексуалне етике (Љубљана 1930, 80 стр.)

Књига г-ђе Д-р Хлапец - Ђорђевић свакако се може сматрати корисним покушајем, како да се реше извесни социолошки проблеми, који се односе на жене. Раздељена у два дела (I.Судбина жене и II. Криза сексуалне етике), она ипак претставља целину, јер сматра њену сексуалну детерминацију исто као и биолошку функцију: материнство њеном судбином и то злом судбином. Ауторка мисли да ће ту судбину поправити изједначење „делатности" „ради изједначења менталитета” (стр. 28) »нивелисање разлика у положају и менталитету човека и жене“ (стр. 33) „једнаким начином живота заприће се и једнаке душевне диспозиције" (стр. 33). Али, дубоко природно осећање ауторке (уосталом једино исправно) победило је ипак, јер упркос

изређаних биолошких и социолошких хипотеза, упркос примера из законодавства и филозофије Совјетске Русије сагласила се је са „данашњим стањем науке”, која се је „изјавила за еквивалентну разноврсност човека (мушкарца и жене) у генеративним, а за једнакост у опште човечанским моментима. (стр. 60). Јасно је да ово становиште претпоставља далекосежне измене у социјално-економском уређењу, као и етичке и моралне норме, које ће бити непристрасне конзеквенције природних наука. У том је смислу третирала брак, ванбрачно дете, рационализацију порођаја, слободну љубав и проституцију (ову последњу додуше врло површно и на брзу руку!). Ја апсолутно не признајем потребу нивелисања ни физичких ни психичких особина мушкараца и жене у циљу, да постану равноправни. Ни да „и најинтелектуалнија еманципација има свој корелат (али и разлог!) у догађајима његовог тела“ а у немогућности, да негирам анатомску и физиолошку разлику мислим, да ће се извесна хармонија у друштву постићи са-

мо слободним развитком женских односно мушких особина, а да ће се равноправност постићи онда, кад свако, женско и мушко, буду обављали своје специфичне дужности а с њима и све остале најсавесније користећи се савременом науком и слободно стеченим искуством. Онда се »Frauendienstjahr« неће сматрати „заблудом“ и „еквивалентом за војничку службу човека“ него потребом индивидуалног усавршавања, и потребом доприношења добростању заједнице. Последица тога биће поносна свест жене, да је она равноправни грађанин своје уже отаџбине и света, не зато што ради исто што мушкарац, те што мисли и ради исто као мушкарац него зато, што дужност „нарочито у својој домени“ т. ј. у породици врши рационално и савесно, знајући. да је њена породица жива ћелија људског друштва и да само посредством њеног здравља и благостања може да буде здраво и задовољно људско друштво. Онда ће не само сељанка (не разумем зашто баш само њој даје ауторка право, да јој се посао сма-

тра позивом професијом), него свака жена, која ће ća провереним знањем и искуством одржавати мањи или већи домазлук (јер је он основ националној економији), која ће одржавати здравље неке породице (јер је њено здравље основ народном здрављу и еугеничком усавршавању) која ће деци пружати прве и најдубље основе етике и знања (јер су они почетак народног просвећивања) вршити професију, по којој ће стећи у најмању руку равноправност. Морам истаћи да припрема за ову професију и њено вршење нипошто неће искључивати припрему за ма коју другу врсту рада, нити ће смети принципијелно бранити какав други посао уколико он не би колидирао са индивидуалним и здрављем потомства. Наравно, да ће онда бити немогуће теже (најопасније за феминизам) по којима би за „јаван рад“ на пр. кондуктера, листоноше, (стр. 29.) били потребни здрави и снажни људи, а за занимање са децом тим највећим благом људи мушкарци „болесни и изнурени“. Додајући томе цитирање „лењин-

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ-

Срој 17—18