Ženski pokret

ликама нема самосталнога живота и потчињава се без отпора. Овој узрок не могу саме жене ни с најбољом вољом одстранити, оне могу само припомоћи да га полагано нестаје. У истини, оне би могле тај процес одржати, ако би биле све писмене и школоване жене и свесне жене. (То важи и за мушкарце). Ми имамо приличан број школованих жена у скоро свима позивима, али огроман број тих жена стоји далеко од напора жена, које се труде да стварају, и које су упркос свим неповољни приликама за рад ипак нешто учиниле и створиле. Школоване жене показују тиме да презиру напоре нашега радног женског света за побољшање положај свих жена, да су веома незахвалне и упркос свих могућих диплома несвесне, несавремене. Никад не помисле да је њихова спрема можда откупљена на рачун оне огромне заосталости масе наших жена и да би била њихова дужност да дају, а не да само примају. Последице неписмености дејствују на организовани покрет наших жена као што дејствују елементарне непогоде у природи што се гради не може захватити корена у дубини, јер нема спремнога земљишта и сутра се већ руши, што се данас напором изградило. Ако ти напори данас још не представљају програматично извођење нацрта за стварање скупних културних и социјалних тежњи, и више задовољавају дневне, локалне потребе, они су ипак доказ да је у једном малом делу наших жена пробуђена свест, која he пре или после наћи правац за истински заједнички рад. Да се осврнемо још на један узрок из групе утицаја миљеа. Нећу да развијем овде слику нашега општег јавног живота, који нуди за први децениј наше заједнице мрачну и негативну слику. Наш је скупни живот почео с огромним одушевљењем, братским загрљајем и пољубом да се убрзо нато преокрене у сасвим супротно. На жалост треба констатовати да се приличан број жена управљао према тим таласима мушке делатности у јавноме животу. Жене се нису показале довољно отпорне, нису биле самосталне у своме мишљењу и својим одлукама. Повеле су се за рђавим примерима, победила их је околина, уместо да су покушавале да је оне победе. Такови поступци. руше један измећу најбитнијих услова заједничкога живота: поверење и властито убеђење, које је некад диктовало такву и такву акцију, а сутра гази ту исту акцију. Требало би још много да се каже о објективним узроцима обзиром на пробуђене жене, али простор не допушта, зато хоћу само кратко да се осврнем на узроке, за које сам у почетку казала да су у нама самим. Увек, кад се код нас констатује неуспех неке заједничко започете акције мушке или женске, свеједно - наводи се сигурно као један између главних узрока разлика у менталитету, која проистиче из различитих услова, под којима су расли и развијали се поједини делови наше државе. Ова чињеница оправдана је до неке мере, разлика фактично постоји. Питање је само да ли треба увек да постоји, да ли је треба такорећи конзервирати? Вечито употребљавање тога изговора спречава да не мислимо о томе, како би одстранили тај узрок. Треба да размишљамо о том нашем

менталитету критички да сами себе гурнемо из магичнога круга услова, који су нас некад формирали. На тај би се начин много брже ориентисали према новим тежњама, које нови услови неминовно траже. Свакидањи је живот пун примера за то да се може с довољно добре воље постићи свакојаке прегрупације мишљења и навика. Али, оно што подбада појединца да због силе прилика изврши преображај самога себе борба за опстанак, лични егоизам и слично то је тамо где је у питању већа скупина, највећа сметња, скоро непребродива препрека. Лични је егоизам, који се појављује као леност мисли за живот заједнице онај пакосни црв, који не да да би заједница широко и дубоко разгранала своје корене да би могли хранити чврсто стабло. Навикли смо да се у сваком своме поступку управљамо према прошлости, а не према будућности. Док не одбацимо тај комодитет у мишљењу, док не погледамо преко носа дотле ћемо се вртети у тако једном узаном кругу да је а priori осуђен сваки наш рад на неуспех. Овамо спада још једна особина, која се појављује у друштвеном животу без обзира на спол: болесна лична амбиција. Бити по сваку цену негде у првим редовима с потпуним презирањем. властитих способности и објективне потребе доводи често до јаких трења на штету опште ствари. Те болесне личне амбиције показују да ценимо опште ствари само, ако можемо путем њих истакнути своје мало ја. Ова је појава на огромну штету хармоничном раду и требало би је сузбијати безобзирно и енергично. II. Рад на томе да добије појам „југословенско женство" једну здраву садржину сматрам за примаран рад наших заједничких организација, а на који се ,до сада није обраћало довољно пажње. Знам да имају наше женске организације још један, други важан задатак, који би се много лакше спровео да је онај први већ дошао до извеснога степена зрелости. Тај је други задатак у томе, да морају водити онај део женства, који је већ пробуђен, свестан и просвећен оним путем, којим иду женске организације малих и великих културних народа, т. ј. третирати сва питања општег феминистичког, социјалног и културног покрета. Наше женске организације, а нарочито оне, које су заједничке за целу земљу, имају дакле двоструки задатак, један и други је тежак. Један због тога, што мора ги због тога што се може ослањати на мали број жена, а обадва имају у нашој веома конзервативној средини велике противнике. Садашње женске организације имају услед тога више значај пионирских чета, оне имају тешку улогу мисионара. Кад оне сврше свој задатак, доћи he тек генерација жена, која ће бити прави културни и социјални фактор у развитку нашега народа. Оне ће у толико боље свршити своје тешко посланство, што ближе остану реалном животу, што тачније прислухну куцању целокупног нашег живота и што тешње ухвате везу са свима виталним вредностима различитих културних и социјалних покрета. Београд

Штеби Алојзија.

Годишња скупштина Југословенског женског савеза

Девета скупштина Југословенског женског савеза одржана је у Загребу од 12 —15 т. м. Отварање скупштине је обављено на врло свечан начин у великој дворани Хрватског Глазбеног Завода, у присуству највиши званичних претставника града Загреба. Присуство ових претставника најбоље даје доказа, да се данас рад жена цени, да му се обраћа нарочита пажња, и осећа неопходна потреба тога рада. Верујемо да нећемо још дуго чекати да се и признање за тај рад јасно осети у свима правцима и у нашој земљи.

Овогодишња скупштина је по броју учесница далеко премашила досадашње скупштине Ј. Ж. С. више од шест стотина наших организованих жена, које умом и pa-, дом преко многобројних организација удружују своје снаге да допринесу напретку свога народа, сакупиле су се у Загребу да баце поглед на свој једногодишњи рад, да освеже своје снаге и да добију још чвршћу веру у моћ наше заједничке организације. Нарочито су имале задовољство наше жене, што су на овоме великом скупу међу званичним претставницима могле поздрави

ти и две жене: заступницу Њ. В. Краљице г-ђу Милку Грујић, и претставника Министра просвете г-ђу Малвину Гогић, инспектора Министарства. Госпођа Гогић, поздрављајући скупштину рекла је: „Програм рада Југословенског женског савеза одликује се озбиљношћу и многострукошћу. Југословенске жене нису имале довољно времена и могућности да развију све своје способности. Зато се мора говорити о новим путевима за подизање просветног нивоа. Жена не може остати по страни. Народна школа је данас дом опште народне просвећености. У тој кући главни стуб је жена. Учитељица има више него учитеља. Средње школе се све више феминизирају. Значи да наша жена узима у просвети све веће дужности, али и веће одговорности. Женски савез је схватио величину те одговорности. Он је указао просветним питањима велику пажњу. Ја дубоко верујем, да ће рад ове скупштине у лепом и драгом Загреб убити плодан и користан”. После свечаног отварања отпочео је рад скупштине. Овогодишња скупштина је нарочито била посвећена раду наших жена на економском и културном подизању народа. Реферати г-ђе Ј. Патријарх, (Загреб), г-ђе Зоре Ковачевић, (Београд), г-ђе Виде Чубриловић, (Сарајево), Д-р Митре Михајловић, (Шабац) и г-ђе Боволини, (Београд), дали су јасан поглед на стање нашега села, о његовим потребама и о начину, на Који ће се најбрже моћи утицати иа подизање културног нивоа нашега сеоског света. Плодна дискусија, која се по овим рефератима развила, предлози за будући рад и т. д. обогатили су управу Савеза и Савезна друштва идејама и јасноћом погледа на овај тако важан делокруг рада у нашем народу. Реферат о грађанским школама, као фактору економског снажења нашег народа од г-ђе Балог, (Загреб), о ручном раду у средњим школама од г-ђе Розман, (Марибор), о домаћој женској индустрији од г-ђе Прице (Сарајево), г-ђе Ј. Познанове, (Панчево) и г-це Бранке Франгеш, (Загреб), дали-су исто тако подлогу за дискусију, у којој је истакнуто неколико одличних предлога, чије је остварење поверено Управи Савеза у циљу да се, у целој земљи, у свима крајевима, систематски организује рад на ширењу домаће индустрије међу женама, у израђевинама наших националних везова, као одличном извору зараде, према томе и економске самосталности жена из народа, окружених породицом; у исто време тиме би се радило и на пропаганди нашег националног блага, које лежи у женској рукотворини нашег народа. Једна тачка на скупштини је нарочито побудила интересовање наших чланица, то су реферат г-ђе Минке Говекар, (Љубљана), о организацији домаћица и њихових помоћница на економској бази, и реферат г-ђе Карић, кухарице из Љубљане, о организацији помоћница домаћица. Ово је први пут, да је један реферат на Савезној скупштини примила да поднесе жена раденица. Ова новина је најодушевљеније поздрављена од свих чланица, и означава велики прогрес у Савезном раду. Оба ова реферата су нарочиту пажњу поклонила питању домаће послуге, (или помоћница домаћица, како су оне у реферату назване), и односу помоћница према домаћицама. Како ово питање нарочито интересује наше жене, то ћемо рефератима, који садрже један сасвим нов предмет расправе на нашем скупу, посветити нарочиту пажњу у једном чланку идућег броја нашега листа. Још интересантнија појава на нашој скупштини је била једна сељанка, Наталија Нешићева, из Великог Села, окр. пожаревачки), свршена ученица Домаћичке школе, која је одржала говор, упућујући апеле на наше жене, да изврше своју свету дужност, улажући своје снаге за подизање наше сељанке.

Само онај, ко познаје наше село, схватиће шта је значило за једну домаћинску сеоску породицу да пусти своје дете у Загреб на „женску скупштину“, да би се са ње чуо и глас сељанке. Ово је један огроман доказ, како корените измене у схватању о жени остављају домаћичке школе по селима; када су руковођене правим апостолима, као што је призната раденица г-ђа Даринка Лацковић. Активним учешћем жена раденица и жена сељанки које су истина биле у веома малом броју овога пута заступљене, — ова скупштина означава почетак нове фазе у раду Ј. Ж. С. и даје нам наде, да ћемо остварити нашу велику жељу, да се све наше жене, без обзира на сталеж и групу, којој припадају, окупе око једне јединствене организације у нашој земљи. Г-ђа Радмила Јовановић, професор из Београда, поднела је реферат о настави породичне педагогије. У своме занимљивом излагању, г-ђа Јовановић се нарочито задржава на Бироу за васпитање у Женеви, који је посетила прошлога лета, и подвукла потребу да наше организације узимају јачег учешћа у овом делокругу рада интернационалних организација. Као један од најинтересантнијих успеха, у току рада Савеза у прошлој години, истакнут је улазак великог броја друштава у Ј. Ж. С. У току прошле године приступило је Савезу 116 нових друштава, од којих 22 улазе први пут у чланство Савеза, а остала се поново враћају у Савез после извесног одсуства у његовом раду, и својим повратком дају најбољи доказ о свести наших жена, да нам је само у сложном, заједничком раду спас. У програму скупштине су биле и две конференције, које су одржане у препуној дворани Хрватске Саборнице. Прву конференцију је одржала г-ђа Паулина Албала, професор из Београда, о развијању грађанске свести за јаван живот. Г-ђа Албала је у својој конференцији пластично изложила, како много недостаје у нашој средини осећање правих грађанских дужности, што доводи до тешких последица, које погађају целокупно друштво. Г-ђа Албала је на интересантан начин показала како се у школама запоставља грађанско васпитање омладине, и тражи да се томе у нашим школама обрати нарочита пажња, почевши још од основне школе. Ова конференција је наишла иа велико допадање свих присутних. Другу конференцију је одржала Др. Милица Богдановић, професор из Загреба, којом је уједно завршен и програм рада овогодишње скупштине. Г-ђа Богдановић је управо реферисала о Конференцији за међубалканску сарадњу одржаној у Атини, чији извештај доносимо на другом месту. *) Ова конференција је такође изазвала одушевљење свих присутних. Са задовољством смо могли констатовати, из дискретног излагања г-ђе Богдановић о раду Конференције и њеном учешћу у томе раду, да су у особи Др. Богдановић наше жене имале одличног претставника на Атинској конференcији. Претседница г-ђа Лепосава Петковић је своју претседничку дужност на скупштини испунила на задовољство Савезних чланова, како руковођењем, тако и својим говорничким даром. Пријем и гостољубивост загребачких жена оставили су најлепшу успомену свима учасницама скупштине. Напуштајући Загреб, где смо у најпријатнијој атмосфери провели 4 —5 дана, осећале смо још већу привезаност за тај лепи наш град, у коме је нашла извора југословенска идеја, како је то претседница у своме поздравном говору рекла. Наше жене су се после четвородневног рада разишле својим кућама још више убеђене у потребу, да ми, југословенске жене, морамо својим сопственим снагама и слогом из године у годину јачати нашу

*) Пошто је чланак стигао по закључењу листа, донећемо га у идућем броју.

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Број 19 —2O