Ženski pokret

ни Румун који је у пленарној седници известио о раду комисије за духовно зближавање, затрчао се тако далеко да је захтевао да се из наставе „отстране" сви они отсеци који говоре о ратовима! Морала сам поново истаћи да није констатовање чињеница оно што распирује мржњу, него тендециозно извртање, и да баш дубље схваћена историја ратова боље утиче на развитак снажнога пацифизма него мекопутно зазирање од збиље. Готово дирљив пример удобно националнога схватања дао нам је иначе врло симпатичан, отмен, културан Турчин: Турци су, вели, у последњих двеста педесет година водили само дефензивне ратове сушти Маратон и Термопиле! А о оном давнијем, што се ама баш никако не би могло назвати дефензивом, не ваља говорити. Догодило се, на првој седници комисије за духовно зближавање, да сам морала држати говор у одбрану отсутна колеге, јер је рекао да је наш културни развитак био заустављен турском најездом. Али ништа за то: били смо тамо да се боље упознамо, и то нам је пошло за руком, на радост и на жалост врло различитих мотрилаца: било их је од Међународног Бироа за Мир, од Друштва Народа, из Совјетије, било је свакојаких новинара... Делегаткиња је било грчких пет, из Албаније и из Југославије по једна; но у комисијама смо радиле свега четири, колико сам могла да видим: енглески озбиљна и достојанствена г-ђа Авра Теодоропуло, претседница Женског Покрета, шармантно . Живо сребро г-ђа Сволос, неуморна али неједнострана социјалисткиња, жена сјајно и хармонично умног научењака - правника, г-ђа Парен, претседница Лицеумклуба, дакле три Гркиње и ја. Разумна, образована и умиљата Арнауткиња Емине Топтани нешто је, вели, поболевала па није могла да учествује у раду. Г-ђе Теодоропуло и Парен, нарочито прва, радиле су у комисији за духовно зближавање, г-ђа Сволос у комисији за социјалну политику”, ја у обадвема: у ову другу ушла сам само зато да предложим или помогнем прогурати предлог о јединственој борби с трговином женама и о укидању реглементације, јер се за остала питања о којима се ту расправљало нисам осећала довољно спремна. И заиста само нас две женске главе смислисмо споменути предлог, који иначе не би ни био изнесен. Закључисмо и то да се о том двојаком питању за другу Балканску Конференцију спреме темељити реферати. Ево главних закључака свих шест комисија: I. Организација: Балканска ће конференција бити стална уредба са седиштем наизменце у свакој редом од шест балканских држава. Њени су органи главна скупштина, савет и биро са секретаријатом, а свака ће држава имати своју националну групу, која ће сарађивати с домаћим друштвима сродних циљева, тако и са женскима, а и са својом владом и с претставницима осталих балканских земаља. Комисија ће бити шест: за организацију конференције, за зближавање политичко, духовно, економско, саобраћајно, најзад за хигијену и социјалну политику. Према потреби може им се број и повећати. Конфернција има и своју заставу, која се први пут залепршала над делфијским амфитеатром. II. „Балкански Локарно”: Нека се министри иностраних дела свих шест држава састају редовно сваке године. Балкански савез има се основати на начелу да се рат стави ван закона, да се сви спорови решавају мирољубиво, а ако која држава то прекрши, све остале имају да помогну нападнутој. III. Духовно зближавање: Редовне замене професора и ђака високих школа. Узајамно упознавање с помоћу изложба, предавања, излета. Заједнички домови за балканске ђаке у иностраним университет-

ским средиштима. Заједничке скупштине земљорадничких и индустриј ских организација. Нека се на свакој балканској високој школи учи бар још један балкански језик. Катедре за упоредно проучавање балканског права. Основна и средња настава у духу балканске узајамности. Балканска седмица сваке године, у свих шест земаља истовремено. Заједничке феријалне колоније. Олакшице за путовање. Пропаганда за Друштво Народа. Систематско превођење и распрострањивање балканског фолкора и књижевних дела: популаризовање уметничких производа добрим репродукцијама. Турнеје позоришних дружина, певачких друштава и оркестара. Ширење хуманистичког духа добрим преводима класика, особито старогрчких. Спортска узајамност. Сарадња штампе. IV. Економском зближавању имају да служе уреди за проучавање балканских економских питања, како би се уклониле сметње у међубалканској трговини и припремила што јача економска заједница. V. Саобраћај железнички и ваздушни има да се употпуни. Изједначење права свих балканских бродова у пловидби и пристајању. Царинске олакшице. Бесплатна виза. Припреме за балканску поштанску и новчану унију. Стварање друштва за балкански туризам. VI. Изједначење социјалног законодавства, по могућности, и то у духу међународних договора, који треба да се што пре ратификују (уколико то још није учињено). Олакшање веза између земљорадничких и радничких организација разних балканских земаља. Свака балканска држава нека поступа једнако са свима балканцима, што се тиче слободе кретања и сваке економске делатности. Нека се поправи стање радница и малолетних радника, нека се укине рад деце, нека се примени начело „за једнак рад једнака плата". Једнаке мере против трговине женама, заједничка припрема аболиције . III Све се реформира, о свему се сумња, али банкети остају нетакнути, премда не веселе никог осим хотелијера код којих се наручују и можда по које презреле даме, којој дају прилике за темељит деколте. Али • још како тако кад човек није шеф делегације: стигне који пут да умакне, да се испава или да удише ноћно откровење Акрополе. Ипак је програм био богат лепим тачкама. Лицеум-клуб приредио је вече народних игара у сликовитим ношњама (тамо нисам била). На балканском концерту. изведена је, поред једне румунске и неколико грчких композиција, Балканофонија нашег Јосипа Славенског, у његовој присутности. На изложбу-балканске народне вештине изнела је Јелада сву раскошну лепоту својих ношња, и то знатним делом на красним живим манекенима: једна је лепотица изазивала дивљење у славонској ношњи из близине Ђакова, но иначе је наш део изложбе осим тога излагали су само Румуни био додуше леп али премален. Изненадио нас је и задивио Маратон. Подаље од оног места где је 490 пре Христа извојевана једна од најславнијих победа у одбрани отаџбине, ископано je у ове четири године језеро које he Атину снабдевати здравом питком водом. Уставе преко педесет метара високе, блеште пентеличким мрамором, као и дивни атински стадион, два милиона предратних драхма вредна задужбина једнога Грка, где су се за време конференције одржавале балканске утакмице. Оно је вештачко језеро зачудо лепо, с природно кривудавим обалама. Градњу врши америчко предузеће под надзором грчкога државног инжењера. У самој Атини упада у очи бујица саобраћаја и необична уређеност његова, као и то што тај град, циљ толиких хаџилука са свих страна, у неким стварима као да и не мисли на странце, него живи својим домаћим животом. Свет је веома љуба-

зан (више пута су за мном забринуто викали и трчали, да не бих пошла кривим путем), али је тешко наћи план Атине, поготову такав који није писан само грчки! Атина је грдно нарасла после рата, с Пирејем има око милион и четврт становника. Грчка је, после оне катастрофе у Малој Азији, примила близу подруг милиона избеглица, у земљу од пет милиона становника! У неизрецивој беди враћаху се старој отаџбини потомци оних који су пре две и по хиљаде. година расађивали грчки геније по Истоку. Из небројених пароброда, у готово све луке, скоро непрекидно, текла је та страшна људска лава. Чета храбрих помагача није себи допуштала очајање. Истина, атинско се позориште морало претворити у уточиште бескућника, тако да је свака ложа дуго била стан по једне породице: али за мало се година све средило, две се Јеладе стопише, обдаривши се узајамно најбољим што су имале. Хвале те повратнике: њихово поштење, радиност, чистоту језика њихова. Комисија Друштва Народа потврђује да међу њима готово нема злочинстава ни просјачења. Насеобине њихове, од којих неке сачињавају нове четврти атинске, често се зову по ономе месту или крају који су оставили тамо преко Егејског Мора; Нова Смирна, Нова Јонија. IV За дивне месечине проклизисмо поред Саламине, па између високих стрмих обала коринтскога канала, те за рана сунца стигосмо у Итеју. Лепим друмом дуж кога су на критичним местима бдили стасити жандарми, понесоше нас аутомобили, најпре кроз бујни маслиник, затим кроз величанствени парнаски крај, створен у страшним грчевима Земље, до Делфа. Многи веле да том крају боље приличи сутон него сјај ведра дана. Али има ли што лепше него осмех на лицу дубоко озбиљна човека? - Пред музејем дочекаше нас г. Ангелос Сикелианос, песник, и његова жена Америчанка, који су 1927 и ćar да пролетос оживили Есхила на древној позорници делфијској. Већ четири дана раније, после ручка што нама делегаткињама приредише грчке жене, радосно сам се изненадила кад ми претставише ту малу, суху, типично англосаску жену дубоких модрих очију и дубока гла-. са обоје пуно озбиљне преданости без лажи: Шта, г-ђа Сикелианос? Она о којој сам читала заносне похвале у отменом француском листу? Да, она, а гледа и говори као да није учинила ништа особито, него као да сам ја особито племенита што се радујем њеном настојању. Дала ми је књижицу свог мужа: њима није доста што оживљавају јелинску трагедију жртвујући иметак - него настоје да од Делфа учине опет оно средиште Земље каквим се то место сматрало у оно време из ког је камени „омфалос" (пупак) што сада стоји у музеју делфијском. Обраћају се елити свих народа с молбом да им се помогне основати у Делфима неки университет који би био расадник најчистије општечовечанске културе. Неки се надају, други се ругају... Колико и како је ко могао, доживљавасмо чар музеја и развалина. Још увек жубори чиста и „разговорљива” Касталија, само је засад нешто изнакажена неспретном регулацијом. О подне добисмо свак свој омашан пакет јела те се кусало у хладу големе платане. Затим је одржана закључна седница, у старом позоришту, које задивљује својом плен-ер акустиком. Говорио је г. Папанастасиу, бивши министар претседник и велики поборник балканског савеза. Говорили су претставници свих делегација. Чинило ми се да и у име жена треба да се нешто рекне. Ево шта сам казала: „Тражила сам реч у име једне сасвим мале мањине, која није грешила брбљавошћу, у име жена учесница ове конференције. Ово што хо-

ћу да кажем, то је у исти мах исповедање вере и порука. „Некидан, за пријема на университету атинском, гануо нас је наш брат Турчин говорећи нам о својој мајци, како је била потресена страшном судбином неких војника туђе и често непријатељске војске. Сетих се друге мајке, оне Јевросиме из старе српске песме, која вели јединцу своме Марку: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу.” Нажалост нису такве све. Има толико жена које су могле неког мислиоца изазвати да каже: „Свака је мајка маћеха свих осталих створења”, свију оних што не никоше из њене утробе. У таквих је љубав само утробна, не душевна. „О сестре балканске, да бисте могле волети свом душом! Да бисте могле имати сазнање о тајанственим и светим везама што спајају човечанство, и цео козмос! Да бисте имале снаге да се противите ради себе, своје деце, и ради деце других, идолопоклонству према онаквој саможивој и окрутној отаџбини која не зна више жеље од оног »oderint dum metuant«, не мари што ме мрзе, само нека ме се боје”! „Тај вам поздрав шаљемо с места које је човечанству драго, о сестре балканске! ШтО нас доведоше да баш овде завршимо прве општебалканске договоре, то није толико зато да нам се покаже један од најлепших крајева, колико зато да се да одушке дубокој чежњи нашој да се поклонимо једној заједничкој домовини, која је изнад сваке кавге. Јелада никад није била голема, али је стекла дивљење и љубав свих векова. Духовно усиновљење учинило је њеном децом оне који воле дух, оне које стреса језа философскога чуђења — »to thaumazein« —; оне који и сред ругоба свакидањих нагађају неки идеал, као што велики вајар у громади мрамора слути ремек-дело које од њега тражи своје ослобођење: оне који за муком назиру чисту лепоту оне највише трезвености која је јача од беснила страсти. „О сестре балканске, би ли могло бити лепше славе за сваку од наших отаџбина, него да даду и оне неке делове, макар и делиће, заједничкој отаџбини духа, у којој се наше право ја oceћa код куће? „Ако вам се догоди да плачете као она турска мати коју вам дозвах у памет, па случајно не узмогнете спречити да вас ко види јер таквим сузама треба самоћа не верујте онима који вам буду говорили да је то слабост, женска сентименталност. Знајте да такве сузе извиру из праизвора истине. Неисцрпне у нежности, будите у исти мах као Јевросима мајка, неумољиве у утврђивању истине.” V Сунце је зашло над нашим амфиктионијским заветима. Ваљало се опростити. Опет нас прогуташе аутомобили те појурише пут Итеје. За вечером на пароброду, г. д-р Лудвиг Квиде (Quidde), потпретседник Међународног Бироа за Мир, чувен историк, духовит а безазлен старац и носилац једне поратне Нобелове награде за настојање око светског мира, изрече наду да се, ако наш савез успе, нећемо према том Бироу које нас је одњихало, владати као какав ратни богаташ спрам сиромашне родбине. На палуби „интербалканско” пријатељство на све стране. Већ смо се у Делфима сликали заједно ми и Бугари, па ми и Арнаути, и шта ја знам у каквим још комбинацијама. Јутро нас распрши куд које. „До виђења у Цариграду, то јест Стамбулу!” Дабоме, знамо, како но рече г. Папанастасиу, да балкански савез неће искочити готов на историјску позорницу, као оно Атена из главе Зевсове, али се надамо, као г. Евелпидус, који пером неуморно ради за тај савез: „Све те лепе речи, госпођо, то Вам је као клевета...” —„?!” „Да, ипак увек нешта остане од њих.” Загреб.

Д-р Милица Богдановић.

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Број 21—22