Ženski pokret

Д-р М. Ђ. Поповић Рационална заштита деце

Г. Д-р Поповић је одржао у Женском клубу у Београду 25-ХI ово предавање које у резимеу доносимо за наше чланице. Ово је први део излагања овога проблема, а други део практично извођење рационалне заштите деце, дечје законодавство донећемо такође у резимеу после другог предавања Г. Др. Поповића. Уредништво

I. Потреба регулисања рађања деце (Извод са предавања у Женском клубу). О заштити деце доста се говорило, а извесне ствари су и уређене. Заштиту деце створиле су потребе, нарочито после рата услед огромних губитака, који су код нас изнели до 2О% од целокупног становништва. Заштита деце и код нас је пролазила кроз разне фазе од милосрђа до социјалне дужности по чијом је сугестијом донесен и Закон о заштити деце. Али, ни тиме није ни из близа решено питање дечије заштите. Данас је потребно не само да се говори о заштити деце, већ о рационалној организацији заштите деце. Рационалност у овоме случају значи: постићи максимум резултата са минимумом напора и сретстава. Осим тога рационална организација претпоставља пре свега темељно познавање стања, и има тачно одређен циљ који треба постићи. Право стање, на жалост, још добро и потпуно не познајемо. Знамо само толико, да је код нас висок наталитет, али да је исто тако врло висок и морбидитет (оболења) и морталитет (смртност) деце, и да је он 2—3 пута већи него у других народа. (26% према 6—7% само у првој години живота). Оно што је најглавније, тачно познавање узрока као и упоређење статистике, то нам још потпуно оскудева. Циљ рационалне заштите деце, по нашем мишљењу, треба да буде: 1. да се отклоне узроци и да се не рађају дегенерисана деца: 2. да се рађају здрава деца и 3. да се могу одгојити здраво рођена деца, да се, дакле, врши једна рационална обнова живота. Најважније питање како и на који начин се то може постићи. Треба имати у виду да је дете једно социјално слабије биће у људском друштву. Да његова социјална слабост долази од његове природе и да је зависна од његове матере и у крајњем случају тек, од

стања породице, у којој се деца налазе. Дете без матере и без породице тим самим се мора сматрати као социјално слабије. Без материјално обезбеђене породице и без извесног културног и социјалног степена родитеља, у опште се не може говорити о добром и рационалном старању о деци. Некад је природа сама вршила рационалну обнову живља људског, као што је и у природи то вршила код животиња путем селекције природног одабирања, кад је оно што је слабије подлегало, а јаче и за живот способније побеђивало и даље се множило. Данас то више за људе не вреди, јер то цела структура људског друштва омета. Често се врши и противно, вештачким се путем одржавају слаби и дегенерисани у животу, а здрава и способна за живот деца пропадају само због материјалне беде. Па ипак, друштво у једној потсвесној само-одбрани у свом социјалном инстинкту, предузима интервенцију и гледа да поправи оно што ометају нездрави и неправилни односи у данашњем друштву. Побуде за ту интервенцију су: 1. хумане које дугујемо нашем хуманом осећању: 2. биолошке, јер тежимо да се људска раса поправи: 3. економске, јер нас данас економски разлози нагоне да и о људском материјалу, као извору снаге и економске вредности, водимо више рачуна. Поред права која се признају детету, све се више води рачуна о детету као о једној социјалној вредности, као што се и људски живот у опште сматра за једну вредност. Али, као што све у животу и људском друштву има и своју релативну вредност, тако људски па и дечији живот има своју релативну вредност. И мора се водити рачуна, колико о праву детета, толико и о праву друштва. То социјално друштвено право треба да буде у складу и са дечијим правом и могли бисмо га формулисати укратко у следећим тачкама: За опстанак човечије расе потребна је стална обнова живота рађање деце. Рађање деце не сме се, као до сад, оставити случају, нарочито кад не постоји више могућност природног одабирања и кад друштвене прилике захтевају и у овом случају интервенцију, као и у многим другим случајевима. Ти социјални захтеви били би: да се рађају само здрава и за жи-

вот способна деца, коју можемо спремити за живот и обезбедити им опстанак. Деца се рађају у браку и ван брака, према томе интервенција мора водити рачуна и: 1. спречавати закључке бракова између болесних и дегенерисаних, ма и једног супружника: 2. рађање деце у таквим браковима као и ван брака под истим околностима мора се: а) првенствено спречавати зачеће деце за коју са највећом сигурношћу можемо знати да ће бити још у већој мери дегенерици или наследно оптерећени, болесни и у напред осуђени на пропаст боловање и прерану смрт. б) спречити рађање у таквим околностима зачете деце, јер је хуманије спречити и такво рађање и мучеништво, него их пустити да се целог века муче и буду на терету родитељима и на штети целог друштва. Индикације за вештачко прекидање трудноће побацивање морају се много више проширити, него што је то случај данас. Поред чисто здравствених индикација, морају се узети у обзир и социјалноекономске индикације, и које су много хуманије него што су ратови и толеранција друштва да 50% деце не дочека ни прву зрелост и умире пре него што је ишта друштву привредило. Ту социјалну индикацију поткрепљују многи социјални разлози. Сва деца која изумру пре него што доспеју да постану пуне социјалне вредности, да се могу друштву одужити за оно што је на њих друштво утрошило, потпуно претстављају пасиву у друштвеном билансу, и у том случају, о њиховој вредности не може бити говора. Они су само једна негативна количина и отежавају у опште људски живот, јер је на њих узалуд утрошен труд, материно здравље, трошак и губитак времена. Данас све више преовлађује мишљење дц се мора изменити застарело и антисоцијално гледиште грађанског морала, по коме се чак и брутално кажњава по данашњим законима побачај из социјалних и економских разлога. И дешава се баш обратно. Не спречавају се оне беднице које људско друштво присиљава да се ослобађају терета који их чини немогућим (ванбрачна деца) већ прибегавају уз пркос свему уклањању свога плода код нестручних лица, или се саме трују разним сретствима, при чему готово у свима случајевима плаћају и саме главом. На против, оне које хоће да ограниче или спрече рађање деце из комодитета или недовољно оправданих разлога, налазе, имајући сретстава, довољно

начина и могућности да изиграју законе и његове последице. Онде где постоји здраво материнско осећање и могућност да се оно у пуној мери задовољи, ту дакле нема шта штитити. И много је важније путем васпитања створити и развијати то здраво осећање, старати се да се обезбеди довољна заштита детета и матере, него драконским мерама стварати још већу беду, која погађа баш оне, који су иначе у невољи. Ми трпимо ратове и цркве благосиљају такве крваве подвиге и моле се Богу да се душманин „сроза”, сатре, а проклиње бедне девојке матере које из очајања и крајње оскудице покушавају да спасу себе и оне који су унапред осуђени на беду и пропаст, и које је друштво жигосало за цео живот ни криве ни дужне. Према томе, и из хуманих и из социјалних разлога, и са гледишта једног вишег друштвеног морала јер је с пуним правом речено, да је морално оно што је социјално морамо захтевати реформу у погледу законских одредаба и уклањање окрутих казни за тобожне злочине за које је управо друштво криво, и пуну слободу да жена слободно располаже плодом у своме телу, нарочито у случају кад је на то присиљена кривицом друштва..

Милена Атанацковић Утисци из Жевеве

15 новембра одржала је у београдском Женском клубу г-ђа Милена Атанацковић, потпредседница Женскога покрета предавање које у изводу доносимо. Женева сваке године постаје све више центар интернационалнога живота, што се нарочито oceћa приликом годишњих Скупштина Лиге Народа септембра месеца. И ако је овако остварена Л. Н. још увек далеко од оне идеалне. замисли, како ју је Вилсон желео остварити, ипак она даје једну здраву основу за усавршавање у циљу да буде моћан регулатор међународних односа и да у будућности, истина још удаљеној, осигура сталан мир међу народима. Ово се јасно oceћa по оном духу који влада у Женеви, нарочито за време Скупштина Лигиних. Поређењем са атмосфером, која је владала приликом прве Скупштине Л. Н. 1920 године и овогодишње на којој је обележан десетогодишњи рад ове установе, мора се констатовати огроман напредак.

Мали прилози за историју нашег женског покрета

Било би врло поучно и занимљиво проучити наш женски покрет у целости, проучити га у његовим почетцима, развитку, у напредовању. Ту би се видело са колико се препрека и предрасуда наша жена морала борити да би стекла оно што нама данас изгледа сасвим обично и природно, право да се просвећује и образује и да уђе у јаван живот. Мушкарци су врло често са висине, а без дубљег разумевања, решавали о судбини жена. Себичност мушкараца, њихово урођено им потцењивање жене, ометали су успех. Затим, наша средина задржала је нешто од турског менталитета, а код Турака, већ самим тим што је било допуштено многоженство, (да о другоме и не говоримо), жена је била врло понижена. Сигурно да је наш обичај да жена не руча с мужем, већ да га стојећи служи (до пред рат од 1914 године знала сам породице где се тако живело) створен под утицајем турских схватања. Одмах можемо рећи да су се против развијања духовног живота жене бунили (а и буне се) људи који и сами нису осећали стварно потребу духовног и душевног усавршавања, нити цену, лепоту и важ-

ност развијеног унутрашњег живота. Разуме се да је таквих мукараца било ( а има их и сад) и међу школованим људима, јер школа ипак не може да створи смисао и љубав за унутрашњи живот код некога ко их савршено нема. Најумеренији противници образовања и просвећивања жена говорили су да тај њен рад на сопственом усавршавању иде на уштрб жене као мајке, супруге и домаћице. Жена је тим трима дужностима толико заузета, да, ако хоће да их врши савесно, нема времена да се посвећује чему другоме. Други се, међутим, нису само овим задовољили, већ су ишли да докажу како жена, све кад би и имала времена, не би била способна за рад који захтева веће духовне способности. У „Звезди” од 1899 године имамо два чланка посвећена женском питању; први заступа мишљење сасвим супротно другоме. Писац првога чланка (бр. 30 и даље), неки П. В. Мијатовић, написао је у Минхену 1898 године, опширан чланак под насловом „Модерна жена”, назвао га „критичком студијом” и дао му мото на енглеском: „ Frailty, thy name is woman!" (Слабости, име ти је жена! Шекспир, Хамлет, 1. 2.). Он је према жени био врло неправичан, начинивши од ње сујетно, радознало створење, без мозга и без душе. Како он доказује да је жена таква ? Он се просто ослања на своје позна-

вање женине психе, а ево какво је то познавање: „Жене, вели он, хоће по сваку цену да заузму место које данас мушки заузимају...” Зашто, из какве потребе? Из сујете, радозналости, пркоса: „Жена не би била жена кад не би тежила да дозна, све што бива, а пошто је људи ретко посвећују у друштвене тајне, то она, из пркоса, да би задовољила своју безграничну радозналост”, посвећује се студијама! Још каже : „Жене нису никад доследне, већ су прави лептири”. Помиње исто тако и све старе, познате мисли: „...осећања и машта су код жена много развијенији но код мушкога с тога код ње разлози ретко побеђују осећања”, и: „...свакој је жени прво човек, мушки, улио у главу оне мисли којима се она носи...” „Молим вас,” узвикује он, „замислите женску при гласању, замислите их у скупштини!” То замишљање треба да буде толико довољно да покаже бесмисленост женског права гласа, да он и не даје друге разлоге. Жена није стваралац, тврди он: „Никад се неће родити жена која ће тако што моћи написати, као што су дела Шекспирова, Волтерова, Дантеова, Русовљева, Кантова и Ничеова.” Главна мисао његовог чланка јесте да су жене по способностима ниже од мушкараца. И он се чуди што жене неће хтети то да признају и пошто буду прочитале оно што је он написао: „Крај свега тога ниједна модерна жена неће

хтети признати да оне нису у толикој мери погодна за културу као мушки.” Пошто жена није стваралац, највише што може, то је да игра извесну улогу у животу мушког генија, а то може лако, јер ту нису потребне никакве изузетне способности: „У множини случајева биле су те жене које играју знатну улогу у животу генија, крајње необразовање или бар неинтелигентне без најмање смеле мисли и полета.” И ипак су оне врло лепо играле ту своју улогу, тврди писац. Затим, у науци, жене су само компилатора. Закључак свега овога јесте да не треба допустити жени да учи гимназију и универзитет: „На западу, да наведем само један пример, падоше у погрешку, у коју ми из хуманих разлога не смемо никако упасти: они дозвољавају женскима да сврше гимназију и университете као радовни ђаци, па тек онда, кад оне с огромним трудом сврше своје студије, забрањује им се практицирање.” Чланак завршује похвалом „честитих домаћица”, свих наших жена, које су се „чврсто одупрле оној струји, која са запада тако силно напада," тако да по овом писцу изгледа као да код нас у то доба женски покрет још није постојао. Исте године „Звезда,” у броју од 4 јула (стр. 519) прештампава из листа Міръ Бож й од априла 1899 извештај о нередима на халском универзитету. Студенти се буне што

Страна 2

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Г> ci 23—24