Ženski pokret

Изчезла је већ свака сумња за кратковечност Л. Н. Она је успела не само да се ојача, већ и да оживотвори све оне интернационалне институције, чији су покушаји пре светскога рата остали готово потпуно неостварени (пример Међународни- Суд у Хагу). И ако је сама идеја за оснивање Л. Н. била поздрављена од свих народа после рата, жељних да се једном стане на пут међународним крвопролићима, ипак се приликом њеног оснивања осетило огромно неповерење у њен успех. Ни један еминентан политичар није присуствовао првој скупштини, ни један претседник владе ни министар спољних послова. А данас ? Осам претседника владе и 20 министара спољних послова, најистакнутији светски - политичари окупили. су се у Женеви на десетогодишњој Скупштини, да са једне од најмоћнијих трибина на свету, довикну целому свету, да су спремни борити се противу свакога покушаја за поновни рат, и да се заветују сваке године све моћније, да ће Л. Н. дати моћ да она оствари сталан мир. Али, није само званични допринос од стране држава све већи и већи, већ и народне масе показују све веће интересовање за Л. Н. Све женске интернационалне организације шаљу своје претставнике у Женеву септембра месеца, ту оснивају своје привремене бирое за бољу међусобну везу свих странаца, које рад Л. Н. у масама привлачи у Женеву за време скупштинског заседања. Све интернационалне пацифистичке организације такође долазе у Женеву, тако да је целокупни интернационални живот у свету у септембру месецу усредсређен око рада Л. Н. А њен рад је тако разноврсан, тако продире у све домене просветног, социјалног и целокупног културног живота народа, да привлачи свом силином све несебичне духове разних народа, које спаја једна иста тежња да просвете и морално подигну широке слојеви народа, коко би се осигурао мир и међународна трпељивост. И ако је политички рад Л. Н. од примордиалнога значаја, он не може никада остати изолован и не може бити правилно решаван без упоредног решавања свих осталих животних проблема, који условљавају правилно решење политичких односа међу државама. И ако Л. Н. за сада формално још не сачињавају све државе на свету, ипак она у своме раду позива на сарадњу и државе које нису њени чланови, тако да је њен рад заиста универзалан. У томе раду жене огромно много учествују, и стога

женске организације имају веома видан утицај на рад Л. Н. што се тиче свих социјалних, просветних и хуманих питања. Шеф Социјалног оделења је жена, г-ђа Крауди, Канађанка, а шефови многих секција, као за заштиту деце, против трговине женама и децом, за интелектуалну сарадњу и т. д. такође су жене. У самим делегацијама сваке године има све већи број женских чланова, и све интернационалне женске организације, помогнуте од стране жена чланова званичних организација разних држава, и виших функционера Л. Н., утичу много на светске политичаре, нарочито оних земаља, у којима жене још немају јачег утицаја на политички живот свога народа, да се јаче цени женина способност, и да јој се омогућава приступ на положаје, за које она има и способности и спреме. Овај утицај мора имати свога одјека у најскоријој будућности у Целоме свету. На послетку, морамо јасно схватити, да успех Л. Н. зависи на првом месту од васпитања нових генерација, којима је најсветија дужност да усаврше ово велико дело, створено после најстрашнијег рата, које човечанство познаје, и стога жене, као најмоћнији фактори у васпитању омладине, морају имати и најсветију дужност, да у душе нових генерација улију осећање, да поред старих националних светиња, морамо ставити и нове идеале интернационалних светиња, и да сва дела, како појединаца, тако и целокупнога народа, морају бити контролисана и прожета високим моралним истинама, да би се човечанству у будуће загарантовао мир.

девојке студирају медицину, факултетски савет узима у заштиту студенткиње, а професор Адолф Вагнер држи у одбрану жена паметан и умерен говор у Берлину: „На берлинске ђаке недавно је снажан утисак учинио проф. Адолф Вагнре својим говором у Друштву Студенткиња (Studirende Frau). Говорио је о женском питању и о томе, како је на граници XIX и почетку XX века женски покрет узео такве размере, да више није могућно игнорирати га.” Даље је професор Вагнер казао да не треба унапред расправљати јесу ли жене способне за науку или нису, док се не буду добиле чињенице, док се жене не буду показале на раду. Затим је говорио о практичној страни женског покрета: „Живот женскиња, које немају средстава за опстанак бива врло тежак. „И стога, додаје професор нити је наравствено, нити је достојно родитеља, да удадбу стављају као једину сврху васпитања своје кћери, па је иначе не спремају ни за шта друго, ни за какав рад!... Зашто монопол рада, узвикује професор, да има само мушкиње, па чак и потпуно неспособно и недаровито, а способне и даровите жене осуђују се на нерад, или су приморане бавити се домаћим пословима, за које не треба ни дара, ни ума?” Што се тиче побуне студената, ево како је одговорено: „Сав медицински факултет халски одсудно је против изјаве студената, да је учење жена

на клиници на супрот наравствености и пристојности, чедности, и да наноси уштрб озбиљности самога рада и учења. Декан додаје, да ће писци позива одговарати на дисциплинском суду.” Женски покрет напредује код нас, иако П. В. Мијатовић тврди да се „наше честите домаћице” не интересују за њега. Сигурно да је уредништво „Звезде” прештампало овај извештај из Немачке зато што је било уверено да ћe он интересовати наше жене. Види се одмах колико неупоредиво интелигентније говори Немац о женском покрету од нашег П. В. Мијатовића, који сувише теорише, уопштава и који je далеко од стварности. Као што међу људима има и честитих занатлија и одличних научника, тако има и жена са разним склоностима, особинама и способностима. Било би сад исто тако свирепо и бесмислено осудити жену већих способности да се бави само кувањем, као осудити научника да буде ашчија. Те исте 1899 године, у Вишој Женској Школи ствара се ђачка књижница и у корист ње даје се концерат (Звезда” од 8 априла) Наставница Олга Гавриловић држи лепо примљено предавање „О ђачким књижницама", где истиче потребу читања уопште, и велику корист од њега. Осим тога што жуде да се образују, наше жене свом душом учествују тада у лаганом, дубоком стварању тежње за ослободилачким ратом: цела мала Србија,

и жене и људи, једним дахом дише. Писац приказа концерта, Цв. Јаковљевића, пребацује што су на програму били готово једино страни композитори, јер јој се чини да то штети развијању патриотског осећања код деце, што је онда било најпрече: „... ми нисмо приметили, вели она, да је њима (наставницама) једина брига, једина, света и тешка дужност да наш женски подмладак одгајиље косовских осветника - напајају српском душом, српском песмом и свирком, већ иа против..." 1899 свршавала је Велику Школу генерација Јована Скерлића. Тада cу студенти најрадије читали Чернишевског и „генијалног Светозара Марковића”, како га Скерлић назива: оба та писца била су за еманципацију жена. Скерлић ћe нам доцније са нарочитом нежношћу причати о лепом пријатељству и интелектуалним везама Светозара Марковића и сестара Нинковићевих. Скерлић и његови другови уводили су своје другарице са Велике Школе у социјалистичке идеје, бринули се да оне што више читају, сматрали их равнима себи, или бар бринули се да их начине равнима себи. Скерлић је до краја остао приврженик женског образовања. Имајући и сам врло велике способности, он није волео стари патријархални живот наше породице, јер му се чинило да такав живот угушује изразите личности: „Патријархални живот, којим су се наши романси-

ери поносили, пише он у календару Просвети за 1912 год., јесте уопште врло низак ступањ цивилизације, и у њему је жена као личност уништена, њена сва улога сведена је на кокош која леже пилиће и на домаће марвинче које вуче јарам. Затим, толике стотине година робовања под Турцима улиле су нам ориенталско схватање жена и наша жена је остала духовно притиснута и несразмерно неразвијених способности... Наш мудри и добри учитељ Доситеј Обрадовић видео је колико је национално опасно остављати жену у тами... И данас не би се боље могла казати та основна истина, да духовно узета жена не може одгајивати разумну децу, а да ропкиња не може васпитати слободне грађане.” Он није неправичан према старинској жени српској, признаје да је и у то тешко доба за њу било изузетних и заслужних жена, што им служи само на част. Налази да се код нас већ доста учинило на образовању жена и да „Српска жена има услове да се развија, као што се човек код нас подигао и почео развијати.” Тако се приносима многих и различитих схватања обогаћује појам женског покрета, појам који joш није добио свој дефинитивни смисао, значење, али који у главном означава тежњу жена за развијањем своје личности, тежњу, која је најплеменитија и најпохвалнија. Београд

Вукосава Милојевић

Д-р Ксенија Атанасијевић Религиозни и филозофски основи пацифизма

Г-ђица Др. Ксенија Атанасијевић ппретседиица Женског покрета одржала је 11 о. м. у Женском клубу у Београду ово интересантно предавање које у резимеу доносимо.

Догађања из области емпирије указују нам, недоступно и многоструко, да се однос човека према човеку, од најстаријих времена до данас, доследно сводио на све одлике борба и сукобљавања. Ова чињеница као таква веома је тешка, јер се од ње, најкраћим путем и нужним начином, прелази на закључак како је природан узајамни став људи изражен у максими о рату свију против сваког. Као што

појединац, према своме најдубљем инстинкту, потискује све препреке, тако се и државе, као целина, старају за свој опстанак. На овој линији наилазимо на једну чињеницу, аксиолошки особито негативну: и човеку, и држави, није довољно Ла одрже и обезбеде себе, него се у њима јавља и жеља да, преко граница личних потреба, унапређују себе, или чак да засипају излишностима, на штету или на пропаст других. Најблагороднији од оснивача религије и филозофа нису могли да једноставно приме и помире се са чињеницом како узајамна наклоност не лежи у природи људи. Они су радили на томе да човечанство одведу једном подношљивијем и слободнијем животу, где ћe, уместо раздора и крвављења, владати узајамна сагласност. Антолошко-религиска учења Хиндуса, нарочито Будизам, сва су натопљена указивањем на обманљивост и штетност свих борба између живих бића. У старој персиској вери зацаривање мира истакнуто је као најеминентнији циљ. Стара јеврејска вера одсечно осуђује повреду човекових добара и његова живота. Хришћанство је по превасходству религија мира, у њему се обустављање непријатељства и угушивање себичности не постиже подизањем сазнања, као у будизму, него живим осећањем симпатије. Изворна учења Христова приказују га као најбеспрекорнијег пацифисту што је икад постојао. Од филозофа, једни сматрају да је изводљиво проширити уске границе индивидуа и народа у корист изравњавања раздора, други уче да се никојим начином природа људска не даје радикално укротити. Платон је предлагао да филозофи буду владари, јер они најбоље увиђају сву чудовишност истребљавања људи у ратовима. Циничари и стоичари својом доктрином козмополитизма, идеолошки обарају границе што су, често непријатељски, растављене државе, и зрело филозофски продубљују мисао о пацифизму. Опат Сан-Пјер, Лајбниц, Хердер оштро су против ратовања. Кант има дело о вечноме миру кога појединости служе као модел пацифистичким организацијама садашњости. Де Местр, Волтер, Хегел, и Ниче образложавају да је човечанству немогуће да изађе из пакла непрекиднога сукобљавања. Њихови разлози застрањени су и неетички. Из страховитога круга узајамногa истребљивања човечанства може да се спасе снажењем философског и научног сазнања и јачањем

правих религиозних осећања. На тој подлози назиру се. два пута ка достизању истине пацифистичкога становишта, наднесенога над безизлазношћу гушења у срединама где сваки човек и сваки народ лудачки јуре за утваром сопственога славољубља. Први је пут трансцедентан: њиме се упућује онај ко је апсолутно изгубио интересовање за земаљске догађаје, зато што их је упознао као празне, безначајне и недобротворне, и сав се окренуо неком вишем религијском или метафизичком принципу. До другога пута ка остварењу мира, који је мање сигуран, али зато ближи нашем земаљском животу, долази се ојачавањем алтруизма, опет помоћу религијских или философских наука. Само је овде алтруизам активан, јер је носилац његов остао у оквиру учествовања у законима и збивањем овога света. Једино је просветљена свест у стању да обузда егоистичне и. отимачке инстинкте човека и народа, и да их уједини у заједничкоме раду на општем добру. Само мудрошћу и вером припитомљени човек умеће да успостави, сходно свесветским могућностима, релативан мир. Велика ће ствар бити постигнута, ако се у будућности бар избегне понављање крвавих и пустошних ратова. Раздаљавање опако сплетених односа међу људима моћи ћe да се изведе само помоћу упознавања антолошких и козмолошких битности и помоћу високо моралних ориентација изведених из њих. Људима и народима би далеко мање штете досад било нанесено, да су се у државама слушали савети човекољубивих пророка и философа. Изгледи у будућности могу се побољшати једино ако се поверује њима, јер су они једини позвани и оспособљени да исцеле свет миром.

Југословенски Женски Савез у Панчеву

27 новембра т. г. одржао је Југословенски женски савез једну седницу у Панчеву, са београдским и панчевачким друштвима. Овако наступање Савеза са претставницама 18 београдских друштава, било је једна импозантна манифестација. Свето Савски Дом се потпуно напунио слушаоцима, који су у највећој тишини пратили извештаје о обилном раду наших јавних раденица. Што иначе није случај на састанцима жена, на овоме састанку појавила су се господа разног поло-

Бпој 23-24

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Страна 3