Ženski pokret

ili engleskom od autonziranih agenata za publikacije Društva Naroda u svakoj zemlji. Nacrt konvencije tretira broj efektiva, pomorsko naoružanje, vazdušno naoružanje. Treći deo raspravlja o budžetskim izdatcima. Ovo nije učinjeno s namerom da se uporede izdaci za oružanje pojedinih zemalja, već da se omogući upoređenje izdataka jedne iste zemlje u različitim godinama. Četvrti deo govori o razmeni informacija. Najzad, preporučena je stalna коmisija za Razoružanje, a ostah članci govore o ratifikaciji, vremenu važnosti i ponovnim pregledima. Г-ђа Инес (Енглескиња) одржала је следећи реферат о конвенцијама за разоружање : Желим да поставим јасно као принцип да је Разоружање а ево конференције за разоружање битни корак на путу за мир. Ја мислим да сви ми осећамо да се ово питање поставља: „Како ћемо разбити овај circulus viciosus: „страх, оружање. страх, рат“. Ми га морамо разбити ако хоћемо да осигурамо мир и спасемо Европу. Пре но што пређем на разматрања како владе могу искористити прилику која им се указује у идућој конференцији за Разоружање, морам вас потсетити на једну другу страну питања. Често нам се говори да не може бити правог мира без правде. Не смемо заборавити да одлажући разоружање ми подржавамо једно осећање неправде код народа који су насилно разоружани уговорима који су склопљени по свршетку рата, осећање ко је нам наша национална част налаже да отклонимо. Требало је да планови за редукцију оружања, предвиђени у Пакту Друштва Народа, буду предмет ревизије бар сваких 10 година. Једанаест година је прошло а планови су тек у нацрту. Како ће се тај (нацрт остварити, биће решено на конференцији за Разоружање, која ће се састати фебруара 1932. Конференција за разоружање пружа једну прилику какву човечанство није никад имало у својој немирној историји. Ми из ове генерације имамо могућности да учинимо један дефинитиван корак унапред у аболицији вековног тока рата. Хоће ли се та прилика искористити ? Решено ј е да ј е најбоља ствар која се може учинити да се изради једна конвенција или оквир, класифицирајућа оружања која се имају редуцирати и одређујући путеве којима би се та редукција постигла. Важно је увидети да је то био њен једини задатак. Није био њен посао да утиче на садашњу редукцију или да да цифре. Требало је само да изради оквир у који се оне могу уписати. Ако погледамо на ваздушно оружање, видимо да је учињено да се ограничи персонал, број ваздушних снага и коњских снага, али не величина, и, у овом случају, не и буџет. Целокупан буџет пак за војску, морнарицу и ваздухопловство имао би се ограничити тако да ипак има индиректног ограничења ваздухопловног буџета. Прешла сам ове техничке тачке кратко са једном намером. Видевши их ми констатујемо да је разоружање споразумом технички могућно ако се конвенција усвоји. Неколико других тачака треба напоменути. Унете су одредбе да се информације размењују; узајамна прохибација отровних гасова; и апсолутна прохибација бактериолошког рата. Да би се помогло да се избегне осећање несигурности приликом изненадне опасности, унето је да се привремено могу суспендовати постигнути споразуми, од стране сваке државе која би то пријавила и објаснила Друштву Народа.

Многима од нас то се чини опасно, јер оставља слободу свакој земљи да сама реши питање своје личне сигурности и да предузима акцију што би сада могло повећати риск да се изазове паника. Није се могло достићи до пристанка буџетског ограничења за ваздушно наоружање. Ово је нарочито важно, јер је признато да ће будући рат бити у ваздуху и непристанак за ограничење ваздушног буџета је знак немања вере у сигурност коју редукција наоружања може да пружи. На другом месту, виши ступњеви споразума нису једногласно донесени, и, на посе, против једног члана гласала је Немачка, Италија, Турска и Бугарска. То је био члан који каже да конвенција „неће дирати старе уговоре.” Немачка је видела у том покушај да обнови клаузуле разоружања Версајског уговора. Наш претставник, лорд Сесил, верује да је ова клаузула била одређена да осигура Вашингтонски и Лондонски Уговор и држи да се то баш може узети као знак да силе имају намеру да држе као циљ мере о разоружању које одређује уговор а мисли да Немачка може да искористи ову клаузулу да инсистира на томе али ово ипак остаје озбиљан узрок неслагања. Даље, жалосно је да док је ограничење наоружања постављено као обавеза за све који су потписали конвенцију, да се редукција изводи само ако је могуће. Ограничење би зауставило надметање и није без вредности, али сви међу нама који верујемо да је данашњи велики ступањ оружања у Европи опасна препрека за мир, не могу бити задовољни ако и огромне редукције не буду извршене. Трошак за оружање данас је колосалан губитак извора цивилизације. Терет њихов притискује све нас тешко. Како је ово луд свет где услед најгоре и скоро опште економске депресије познате у историји ми бацамо 890 милиона фунти сваке године у понор непродуктивног рада за одржавање војске, морнарице и ваздухопловства. Само у Европи ми трошимо 580 милиона фунти годишње или преко 10.000.000 фунти недељно. Иако је смешно рећи да се то ради у име сигурности кад имамо све разлоге да верујемо да нагомилавање оружја доноси несигурност, и кад је логично и за најпростији дух да је сасвим немогуће да свака нација има сигурност на тај начин што ће бити јача од суседа.. Један велики ауоритет, професор Мадариага, пишући о економској потреби за разоружање изразио је убеђење да ће редукција стимулирати продуктивну индустрију тако лако да ће помоћи сваку привремену беспослицу коју би могло изазвати. Претседник Хувер је изјавио скоро своју веру да „ће предлози за редукцију оружања учинити више за економску рехабилитацију у свету, него ма које друго средство.” А разлог томе је више него само просто огроман трошак. Идућег фебруара народи ће бити на раскрсници. Ми то знамо. Народи могу изабрати рђаво из кукавичлука, грамзљивости или кратковидости. Жене у свакој земљи, директно или индиректно, могу много урадити да утичу на резултат. Али, то није лако. Г. Нинчић нас је опоменуо да не будемо сувише оптимисти. За многе је дужност ослободити се дугогодишњих предрасуда, лишити се урођених убеђења и добити нове погледе. Наш је задатак да одговоримо том позиву у интересу новог светског поретка: светског поретка где ће интернационална сарадња заузети место народних утакмица, као нормална метода вођења светских ствари.

Rasprava u ponedeonik, 18 maja, po podne. O temi »Bezbednost, sankcije, razoružanje« podneo je referat profesor Ruyssen (Belgija). Rezime njegovog govora je sledeći: Diskusije, koje se već deset godina vode oko uzajamnog razoružanja i međunarodne arbitraže, nisu bile bez koristi. One su uspele da uvere najveći deo javnoga mišljenja da su ove dve stvari nerazdvojne, i da ne mogu, niti smeju biti razdvojive. Ako se izuzmu izvesne ekstremne sredine, ne postoji onaj, ko bi negirao danas da su moćni uslovi sigurnosti neophodno potrebni, da bi se omogućilo smanjanje oružanja i recipročno, svako smanjivanje oružanja ujedno će osetno ojačati i osećanje sigurnosti. Drugim rečima, niko danas ne veruje da je moguće opšte svetsko razoružanje, jer to razoružanje pretpostavlja međusobno poverenje naroda, što je danas još daleko da zavlada. Ali, takođe niko ne poriče i to da je došao momenat, kad je sigurnost toliko osigurana da možemo ostvariti bar prvu etapu na putu smanjenja oružanja. Prethodni govornici su tačno izložili sadanje stanje za pripremu razoružanja; sada ostaje da se precizira, kakav je danas rezultat postignut u pogledu sigurnosti : Uzajamna garancija . . 1923 g. Protokol 1924 g. Lokarno 1925 g. Brian-Kelogov Pakt . . 1928 g. Pomoćne klauzule . . . 1928 g. Gegeralni akt i finansiska pomoć 1930 g. Može se primetiti da, na suprot svima tim novim garancijama, rat je još uvek moguć. Možda, ali potrebno je ne gubiti iz vida i sam Pakt Lige Naroda, koji je stvoren pre svih ovih uzajamnih angažmana, koje sam nabrojao, i koji ostaje najodlučnijih od svih. Deset godina toliko se radilo na tome da se isprave nedostaci Pakta i da se skoncentriše pažnja na pojačanje sigurnosti, da nove konvencije mogu dati utisak kao da se naposletku već izgubila iz vida osnovica novoga prava među narodima, t. j. Pakt Lige Naroda. Članovi 10, 11, 12, 13, 14, 15 i 16 Pakta, već uspostavljaju u slučaju napada ili pretnje za napad, jedan potpun skup mera, sasvim novog karaktera, koje i ako ne čine rat potpuno nemogućim, bar u mnogome otežavaju njegovu objavu, više no što je to ranije bilo. Naravno, odveć jaka kritika ne izostaje da prebaci Ligi Naroda, da ona ne omogućava potpuno rat. Čak se može reći da Čl. 15 propisuje pravne mogućnosti za rat, u slučaju ako Savet ne postigne jednoglasnost u izvesnom sporu, koji je iznet pred Ligu Naroda. To je istina. Ali, takođe nije manje istina i to, da intervencija Saveta u slučaju spora, za napadača mora biti veoma opasan faktor od velike važnosti, i teško se može poverovati, da bi ma koja vlada bila tako odvažna da prenebregne sve te opasnosti. Šta bi bilo u istini u slučaju konflikta ili opasnosti od konflikta? Ili, šta bi se desilo u sličnom slučaju, kao što je bio sudar grčko-bugarski 22 oktobra 1925 godine? Savet, koji je pretsednik pozvao, sastao se za 24 časa, pozvao je obe zavađene strane da povuku trupe sa granice, poslao je odmah na lice mesta anketnu komisiju da uspostavi odgovornost i plaćanja oštete. Ukratko, za nekoliko dana regulisan je sudar na opšte zadovoljstvo. Iz kakvog razloga može se verovati, da ono što je bilo moguće u tome slučaju, neće biti moguće u drugom sličnom slučaju? Može se ovde pregovoriti, da je ovo bio slučaj sudara dveju malih sila, na koje velike sile, koje su zastupljene u Savetu, moraju imati veliki autoritet. Bez sumnje da je to tačno; ali ako pretpostavimo da se i jedna ve lika sila optuži da je učinila agresivan napad, šta bi se dogodilo? Nema

nikakve sumnje, da će se naći jedan izvestan broj velikih sila, naročito u samom Savetu, koje bi zahtevale takođe sastanak bilo Saveta ili čak Skupštine Lige Naroda. A ženevska organizacija postoji već deset godina i to tako pravilno, da niko ne može verovati da se ona može najedanput raspasti. Dva slučaja su samo moguća: država-napadač bi morala da dođe pred Savet ili Skupštinu, i da da objašnjenja; u tome slučaju mo že reći sigurno da bi se uspelo u pokušaju uspostavljanja mira, jer napadač, koji bi samim tim aktom priznao kompetenciju Lige Naroda, ne bi više mogao odoleti moralnoj presiji Saveta ili Skupštine Lige Naroda; ili u suprotnom slučaju, ako napadačka zemlja odbije da prihvati odluku, koja bi se donela, onda bi ona još jače istakla svoj agresivni karakter, i dovela bi sebe u taj položaj, da se protivu nje dignu svi ostali narodi, koji su rešeni da čuvaju Mir. Ta bi država izazvala da se na nju primene sankcije čl. 16 i 17 Pakta. Slične mogućnosti bi bile toliko opasne za jednu državu, ma koliko da je ona jaka, da se ne može verovati da bi ma koja država učinila sličan pokušaj. Da li bi se moglo reći onda da u takvim prilikama treba smatrati sigurnost kao potpuno zagarantovanu u svima slučajevima? Sigurno da ne, i izvesna nesigurnost će uvek pritiskivati budućnost Mira dokle god se ne uspostavi jedan sistem, sličan onome, koji je pokušan da se uspostavi na Skupštini Lige 1923 i 1924 g. Može se tvrditi čak, ako se dublje zagleda u teškoće, da jedan garantni pakt, sam po sebi, sačinjava samo iluzornu sigurnost, jer se uvek može predvideti slučaj, da jedan potpisnik može prekršiti svoje najsvečanije obaveze. Ali ako bismo tako rezonovali, onda bi praktičan život, gradanski i politički, postao apsolutna nemogućnost. Svakoga dana se zaključuju po hiljade ugovora, ugovori osiguranja, bračni ugovori, stanbeni ugovori i t. d. i svaki od tih ugovora je naravno izložen prevari od strane ugovorača. Ali, ta okolnost ni u koliko ne sprečava građanski i politički život da idu svojim tokom. Dakle, ispravnost je češća od neispravnosti, iz prostog razloga, što je ona i sigurnija. Internacionalni život ne može izbeći tome zakonu opštem za celokupan socijalni život. Šta je bilo u stvari 1914 godine što je moglo spasti od rata? Ništa, apsolutno ništa. Konferencije mira 1899 i 1907 godine su izuzeli iz arbitraže »konflikte u slučajevima gde se tiče časti i vitalnih interesa država«. Car Nikola je pokušao da učini jednu iluziju za mogućnost arbitrarnog rešenja konflikta. Nedelju dana tražio se način, na koji da se to izvede, bar oni koji su iskreno želeli mir; internacionalnom konferencijom, izmirenjem, lokalizovanjem konflikta, mogla bi se još sprečiti katastrofa. Danas, pak, u Ženevi postoji jedan stalan organizam i koji bi sam po sebi morao da počne funkcionisati u slučaju ma kakvog konflikta, ili opasnosti od konflikta. Trebalo bi biti slep, ili tvrdoglavo nepoverljiv, pa poricati moć ovog novog faktora za Mir. Pitamo se u istini, šta bi trebalo učiniti da bi se zadovoljili oni, koji imaju uvek na ustima reč: sigurnost i opet sigurnost i da li to nisu znaci preteranog kukavičluka i prave bolesti nedostatka aktivnosti? Teške bi bile odgovornosti svakog državnika, koji bi toliko poricao progres, koji je za ovih dvanaest godina postignut u pogledu međunarodne sigurnosti, da i danas jos preza od ostvarenja prve etape, ma koliko da je ona skromna, na putu za razoružanje! „Процентажа разоружања” je била следећа тема, о којој је говорио енглески адмирал Drury Lowe : Верујем да сваки човек жели мир. Један известан број одлучио је да ради за то, али, на жалост, већина је апатична. Они су заборавили чему је велики рат требало да их на-

Broj Ц— 16

ŽENSKI POKRET

Strana 5