Ženski pokret

учи. Из тих сам разлога ја пре десет година напустио морнарицу да радим за мир. Пре 35 година спремао сам се за рат. Сад знам шта значи модеран рат и решен сам да спречим други. Разлози који ме руководе ови су: 1. Потпуна бесмисленост рата као начина да реши међународне размирице. 2. Колосална пустош рата који се свршава у општем сиромаштву, беди, беспослици, светској финансијској и економској депресији од које сви патимо. 3. Пустош и рушевине које производи модерни начин ратовања који у овом веку мора да буде рат народа. У двадесетогодишњем рату који се завршио 1815 године енглески губитци у мртвима и рањенима и болесним износили су 400 хиљада. За четири године модерног рата изгубили смо 3 милиона. Бријан-Колеговим пактом стари свет је одустао од рата и обавезао се да своје размирице решава мирним путем. Организација инсрумената који ћe остварити то мир но решавање националних сукоба је већ скоро потпуна и министри страних послова скоро свих европских земаља једнодушно су изјавили у Женеви јануара месеца да су спремни да употребе тај инструменат израђен од Друштва Народа и да се одрекну сваке употребе силе. Зашто онда постоје оружања? Да ли су она још увек потребна? Свака земља тврди да су она само за одбрану. Ко је онда непријатељ ако се сваки народ одрекне рата? Сваки народ изјављује да он није. Општи непријатељ је страх и неповерење. Данашња интернационална ситуација је пуна тешкоћа, али ситуација се неће побољшати повећањем оружања. На против, зато што оружање повећава страх и неповерење битно је да их треба редуцирати. Опште разоружање било би најбољи доказ искрености влада у њиховом одрицању рата. У исто време ми морамо гледати у очи стварности, а факт је да потпуно разоружање неће гарантовати мир докле год постоји страх и неповерење. Ми морамо чекати на морално разоружање. Сваки народ тражи сигурност, сваки народ жели да буде слободан од опасности. Сигурности неће бити докле год сваки народ зависи сам од своје снаге. То мора произазвати текмичење у оружању и рат. Једини пут да се добије потпуна сигурност јесте прилазак Друштву Народа у организовању и заједничку акцију против нападача. Нападач је она земља која одбија мирно решење и прибегава сили. Та држава је општи непријатељ. Најјачи штит Друштва Народа и његовог ауоритета јесте економске санкције. Изолација општег непријатеља. У прошлости ми смо дефинисали патриотизам као дужност сваког појединца да брани своју земљу ако је нападнута. Нови патриотизам је дужност сваког појединца и сваког народа да помогне светску заједницу ако један члан те заједнице раскине свечану обавезу и покуша да постигне своје циљеве силом оружја. Не може се одрицати важност оп ште конференције за разоружање заказане за фебруар 1932. Циљ. је остварити општу редукцију оружања за све наоружане народе, а не повећање оружања за народе које је Версајски Уговор разоружао. Обећање дато Немачкој да ће редукција оружања бити општа мора да се одржи. Шта треба да тражимо? Нацрт конвенције вам је објаснио командер Адамс. Ја предлажем четири просте ствари које сви ми можемо подупрети и радити на њима:

а) Генерална буџетска редукциja, т. j. редукција у издатцима за земаљску, поморску и ваздушну снагу. То је разумљиво за свакога. 25% редукције целокупних издатака треба тражити: б) општа редукција ратног материјала; в) ваздушна сила би требало да буде интернационална: г) стална комисија за разоружање са седиштем у Женеви. Ситуација у овоме часу је критична и ми не смемо попустити у нашим напорима. Шта је супротно од разоружања? Повећање оружања и рат. Овде је један део резолуције која he се предложити за једнодушно решење предстојећем конгресу у Пешти Интернационалне Федереције за Друштво Народа: „Федерација за Д. Н. верује да је неопходно да Друштво Народа призна званично принцип једнакости у погледу разоружања међу побеђеним и победничким силама и да конференција за разоружање 1932 треба да почне да оствари ту једнакост”. Вековима је рат био признат као утврђен пут решења интернационал них сукоба. Ми сада устајемо против тога и обраћамо се омладини. Ми не примамо рат као начин за решавање сукоба; ми постављамо омладини то питање: У ма ком сукобу у који би дошла ваша земља, кад Друштво Народа каже: „Станите: да ли сте спремни да помогнете Друштво Народа?” Рат је међународна лудост и може бити излечен само интернационалним здрављем. Свет тражи вођство један велики дух који би водио човечанство. Сви су народи породица под једним бесконачним Богом који је изнад свих религија и веровања. То би требало да сједини народе у једно братство које ће учинити крај рату. Да ли то жене осећају? Ово је божији свет. Ми га преклињамо да нам да мир као да он то одбија. Он га не одбија. Мир је наш ако га желимо сада и у будућности. Ако јавно мишљење света тражи мир оно ћe га добити. Један велики корак унапред је инсистирати на редукцији оружања. Идите натраг у ваше земље и радите на томе; и ако понекад будете обесхрабрени, охрабрите се. Дигните очи горе на брегове. Сетите се речи: „Како су лепи трагови преко планина оних који доносе добре гласове, који објављују мир”.

О „Разоружању и безбедности" говорила је Холандкиња Рамон Хиршман : Наоружање и беспослица изгледају у свету као две заразне и скоро неизлечиве болести. Треба наћи све начине који воде оздрављењу. Што се тиче оружања, чак и мале земље, врло пацифистичке, учеству ју једним узбуђујућим делом. Швајцарска је 1929 године потрошила преко 19 милијарди швајцарских франака, т. ј. четири пута већу суму од оне коју је Бизмарк тражио од Француске 1871., еквиваленат 6.000.000 кгр. злата у Белгији, кад сам напустила своју земљу, дискутовало се у парламенту о једној суми од 600.000.000 белгијских франака за грађење утврђења дуж границе као продужење утврђења у Француској. Трошкови у целом свету износе 5.000.000.000 фунти за спремање новог рата, т. ј. 70% више но у 1914 вод. Све то као гаранција за сигурност и за мир! И Европа, изнурена,болна, осиромашена, са милионима беспосличара, већином у жалосном стању, налази да има пра во да баци више од једног милиона фунти стерлинга недељно. Коме то дугујемо? Један од наших доста консерва-

тивних часописа израдио 'је скоро мишљење да их дугујемо „мрачним манипулацијама неких елемената у „ Big Busmeсs“ и додао је „треба напасти те елементе, искоренити их ако се хоће учинити од хвалења мира нешто друго него празне речи и од ватрених тежњи ка трајном миру друго нешто но потпуно недостижан идеал”. Али и тај исти „Big Business" почиње да пати од последица својих дела! Наша економска структура изгледа врло лабилна то се свуда признаје, покушава се да се стабилизује и уводи се најгори систем за економску будућност света, систем царинских тарифа. Непроходне ограде опкољавају земље, ограде које истина произлазе из економске пресије, али које неприметно повећавају трења између земаља што he, најзад, моћи изазвати страшне последице. Једна земља није више једно место које може постојати независно од осталог света, национални проблеми почињу све више бивати интернационални проблеми. Цео свет се налази у новој ситуацији која се припремала од друге половине XIX века када су научни проналасци заменили индивидуалну иницијативу механичком методом без користи по саме раденике напротив. Одмах у почетку било је жртава у моралном као у материјалном погледу. Из тога произилази буђење радничке класе, буђење које се слаже истовремено са буђењем жена, већином из истих разлога. Из разлога што је реакција била последица једног неразмишљања и недостатка једног апсолутног хуманитарног осећања, могло се, одмах у почетку очекивати једно врло озбиљно развијање економске ситуације на путу ка кризи коју је рат убрзао. За време рата индустрије су се реорганизовале да би достигле до максимума војне продукције. После примирја, енергична продукција првих потреба претставила се као хитна ствар и било је рада у изобиљу за људе који су се враћали са фронта. Али продукција је врло брзо постала суперпродукција, не, као у већини случајева, што није било потребе за производима, већ зато што се није имало средстава за куповину. Велико разочарење за спекуланте! Број пијаца се смањује, фабрике се умножавају нарочито у земљама створеним или проширеним уговорима о миру, које осећају жељу за економском независношћу. Конкуренција цвета; производи се намножавају и осиромашене масе не могу више да купују. Дакле

редукција продукције, отпуштање радника. Али, то није све. Рационализација се шири на неочекиван начин. Опет отпуштање радника. Русији су потребне фабрике после увођења свога петогодишњег плана. Машине и оруђа поручена су у иностранству (што за извесно време даје рада), али, да би их плаћала, Русија успева да извезе различите производе по врло умереним ценама. Сједињене државе почињу да затварају своје границе тако да ова велика земља не служи за débuché Европи. Беспослица почиње да даје бриге од прилике 20 милиона беспосличара. То значи најмање 60 до 70 милиона људских бића која немају ни најпотребније ствари. Националне и општинске власти организују материјалну помоћ колико је год могуће, али она је врло ограничена, јер новаца нема. Говори се о великим радовима, али нема новаца. Једино би једна јака и интернационална сарадња могла донети решење фундаменталну економску реорганизацију у којој ће продукција као и размена продуката и сировина бити рационално удешена и на интернационалној бази. Какве су прилике које би могле створити такву кооперацију? Добра воља, поверење међу народима, доказ да је свет спреман да сарађује и да се одрекне сваке мисли да се обогати на рачун свог суседа било то земља било то човек. И још, требало би имати огромне суме новца. Шта се ради да се створи то поверење и да се има на расположењу потребан новац? Не само што се стварају царинске тарифе све веће и које теже непријатељском и апсолутном раздвајању, него се стварају и војне баријере које су против сваке идеје поверења у добру вољу суседне земље и које гутају огромне суме. И све се ово ради у пркос Друштва Народа, у пркос Локарна (већ скоро заборављеног), упркос факултативне клаузуле Међународног Суда у Хагу, упркос гаранција различитих уговора, упркос Генералног Акта о Арбитражи, и најзад, преко свог Бријан-Келовог уговора. Питамо се где ће нас одвести заслепљеност коју је изазвао страх и неповерење! На нама је да спремимо јавно мишљење; на нама је да пробудимо сваку личност за њену одговорност; на нама је да докажемо своју добру вољу не само пасивну но, нарочито, активну, на нама је да изразимо своје чврсто убеђење да сигурност долази само помоћу конструктивних метода а не помоћу оружања.

Od Uredništva Izveštavamo čitaoce Ženskos Pokreta da je ovo zakašnjenje lista i sažimanje brojeva došlo zbog materijalnih nemogućnosti. Najveći broj pretplatnika nije još izmirio dužnu pretplatu za 1931 godinu zato molimo da svako od njih primi na sebe deo odgovornosti za ovaj poremećaj.

Strana 6

Štamparija Ž. Madžarević (pređe »Tucović«), Beograd, Cara Nikole 11. 3, (Stan Prote Mateje 42). Tel. 21129.

ŽENSKI POKRET

Broj 11_16