Ženski pokret

Teški gubici

Ove godine zadala je smrt našim redovima tri teška udara, izgubili smo tri vredne, ubeđene feministkinje. Za naš mladi još neučvršćeni pokret takvi gubici znače veoma mnogo, jer je broj žena koje imaju hrabrost da uzimaju na sebe pored dužnosti u porodici i zvanju još dužnost da se zalažu za jednu nepopularnu ideju veoma mali. One su bile na svakom poslu kao majke i supruge, kao učiteljice i kao radnice u našem pokretu svesne do potpunosti odgovornosti, koju uzimaju na sebe. To znači u ovo doba, u kome prevladuju površnost i sebičnost, vanredno mnogo. U rano proleće napustila nas je Katarina Ognjanović, predsednica Ženskoga pokreta u Kragujevcu. Kad se organizovao godine 1920 u Beogradu »Ženski pokret«, ona je bila prva iz unutrašnjosti koja se zainteresovala za ideju feminizma i polagano je pristupila formiranju sličnog društva u Kragujevcu. Katarini Ognjanovć život nije bio lak. Rano je ostala udovica sa dvoje dece i morala je kao učiteljica da zarađuje hleb deci i sebi. A ipak je pored ove dvostruke dužnosti uspela da posveti jedan deo svoga vremena propagandi za našu ideju. Njena telesna konstitucija nije bila jaka, ali ona se na to nije mnogo obazirala, jer joj tolike dužnosti koje je sve volela iz dubine duše nisu dopuštale da misli na sebe. Iz svake njene kretnje izbijala je energija, svaka njena reč je bila promišljena i na mestu. Smrt je došla iznenada ni ona joj nije dala da se pre odlaska za uvek malo odmori i da uživa žetvu, koju je spremala toliko godina u svojoj porodici i javnosti. Kad su nad Beogradom palili zraci sunca svom jačinom, sagorelo je srce Jele Ivanović, upravne članice Ženskoga pokreta u Beogradu. Ko nije poznavao ovu vedru, neumornu Ženu? U svima delovima naše zemlje imala je prijatelje, svuda gde je trebalo pomoći, ona se našla na poslu. Za organizaciju učiteljica, gde je bila potpredsednica, zalagala se najviše, u Oblasnom odboru Podmlatka Crvenog Krsta za Beograd bila je pretsednica, u Ženskom pokretu oduševljena radnica. Gdegod je bilo potrebno prebijati led za ideju feminizma, ona je bez bojazni pošla da izvrši taj težak zadatak. Kao predavač koji je umeo dati našoj ideji popularno tumačenje, bila je veoma omiljena. Na zborovima učiteljica je. neprestano bodrila i davala impuls za rad, na sastancima Jugoslovenskog ženskog saveza umela je da oduševi žene iz svih krajeva. I Jela Ivanovič je bila vredna i čestita supruga i majka, i dobra učiteljica. U harmoničnem braku, u srećnom porodičnom životu je bio izvor njene istrajnosti u radu, njene delatnosti za napredak naših žena, izvor čist i jak. U prve mirne dane ove jeseni, kad je počela priroda da se sprema za odmor, otišla je ka večitom odmoru Lucija Persoli, pretsednica Ženskoga pokreta u Varaždinu. Kad smo

čuli za njenu smrt bila nam je ta vest toliko u protivnosti sa celim bićem ove vanredne žene da nismo mogli verovati u njenu istinitost. Pobuđena radom Ženskoga pokreta u Zagrebu, ona se čistim i velikim oduševljenjem prihvatila teškog posla da organizuje u malom gradu Ženski pokret, i ako je bila zauzeta na sve strane u porodici, školi, socijalnom radu. Njoj nova muka nije zadavala teške brige, jer se mučila kroz ceo život, stvarala i radila u teškim prilikama. Neiscrpnim idealizmom je počela rad koji je doneo njoj i nama svima divne uspehe. Čvrsto je organizovala Ženski pokret u Varaždinu, pridobila za nj članice i iz okoline, istupala za našu borbu na predavanjima i u debatama, pisala članke, čitala i usavršavala se kao fe-

ministkinja. Pored toga ona nije zaboravila decu Varaždina, kojoj je stvorila uzornu prehranu i bila joj prava majka. Njen poslednji put u Varaždinu pokazao je koliko je ona značila za Varaždin, koliko su je poštovali svi krugovi. Pre dve godine kad je izgubila svog bračnog druga, s kime je delila sve muke, ona nije klonula, i ako je na njenoj brizi ostalo dvoje nezbrinute dece. Produžila je rad na celoj liniji, gde joj je bio ranije njen suprug najverniji pomoćnik, teški gubitak je udvostručio njeno požrtvovanje. Svuda je stigla da sprema kuću, da odgovara svojoj dužnosti u školi, da priređuje koncerte, da vodi decu na letnji odmor, da nahrani školsku decu, da organizuje predavanja za Ženski pokret i Pučko sveučilište, da dolazi na naše sastanke, da agituje za naš pokret. Žena kao što je bila Lucija Persoli ne pojavljuje se svakog dana, ona je bila jedna vanredna pojava u našim redovima. I ako joj sudbina nije bila naklonjena, ona je bila ipak uvek raspoložena, bez pesimizma je pošla svojim putem. Govorila je malo, jer od rada nije stigla da se razmeće rečima. Društvo je izgubilo sa Katarinom Ognjanović, Jelom Ivanović i Lucijom Persoli savesne majke, bezprekorne učiteljice i nesebične radenice. Njihov gubitak je težak, jer je njihov rad bio veliki za koji im kažemo jedno duboko i iskreno hvala. Ko će na njihovo mesto ?

Lucija Persoli

XV Конференциjа Интернационалнога Бироа Рада *)

*) Извод из чланка објављеног у »Животу и Раду“, свеска 48. год. IV, књига VIII.

Нa овогодишњој конференцији И. Б. Р. одржаној од 27 маја до 18 jyнa т. г. била су стављена три питања: 1) Утврђивање доба старости за упославање деце у неиндустриcким предузећима; 2) Радно време у угљеним рудницима; 3) Делимична ревизија конвенције о забрани ноћног рада жена. Рад I комисије. Велика експлоатација дечје радне снаге, која се нарочито јасно почела испољавати са наглим развитком индустрије, била је предмет ин тересовања И. Б. Р. још од почетка његовога рада. До сада су донете три интернационалне конвенције којима је забрањено упославање деце пре 14 година старости у индустриским предузећима, у пољопривреди и у поморству. Али, како је остало још велико поље рада, за које не постоји никакво регулисање, и где је експлоатација дечје радне снаге још увек велика, пошто у већини земаља не постоје никакви закони, који томе стоје на путу , И. Б. Р. испољио је потребу да се једном новом конвенцијом регулише упославање деце у свима предузећима, која нису обухваћена гope наведеним конвенцијама. Овај предлог И. Б. Р. био је једногласно прихваћен од стране свих држава, а колико је интересовање владало за ово питање, најбоље се оцртава у томе, што је број Владиних претставника у Комисији, која се бавила овим питањем, морао бити двоструко повећан, но што је то првобитно било предвиђено. Према уређењу И. Б. Р., овогодишња дискусија овога питања имала је само за задатак да тачно процени потребу доношења нове конвенције, да утврди главне тачке, које су од нарочитог интереса, да се испитају, како би се до идуће године могла јасно проценити општа ситуација, утврдити обим и методе за регулисање овог социјалног проблема. Двојаки су мотиви, који налажу решење овога питања: социјални и економски. Експлоатација дечје радне снаге још од давнина је изазивала револт социјално и хумано настројених друштвених елемената. У индустриским центрима ова експлоатација је достигла врхунац, и стога је објашњива појава, да се и јавна заштита деце првобитно јавља баш у тим центрима. Она је прво ту постала битна потреба, и улази у делокруг рада јавних oргaнa, као једна дужност од првокласнога значаја. Али, не само хумана и социјална осећања једнога народа, већ и његови битни економски интереси захтевају, да се заштити морални и физички развитак детета. Не заштитити децу и омладину, значи упропастити најмоћнији економски фактор једне нације, убити у корену његову радну снагу. Али, радничка класа гледа у забрани прераног запославања деце и један извор за смањивање великога зла, који притискује радничку Класу у целоме свету, услед огромне незапослености. Стога су они захтева-

ли најшире мере у овоме погледу, уверени да ће уклањање деце из посла, отворити места за упославање зреле радне снаге. Иако је у комисији, која се бавила овим питањем, лако постигнута потпуна једнодушност у погледу апсолутне забране упославања деце до једног утврђеног извесног доба старости, није било тако лако сагласити се до које године та граница треба да се утврди. У принципу је прихваћено 14 година, доба старости које ограничава запославање деце у трима напред наведеним конвенцијама, сматрајући ту границу као потребан минимум за несметан физички и морални развитак деце. Од овога принципа, ипак је тражено отступање у извесним приликама, под извесним околностима и за неке лакше послове, из разлога, што у многим земљама није спроведена обавезна настава за сву децу до 14 година, па чак где је то законом и предвиђено, потребно је доста времена да се и у живот спроведе, с обзиром на огромна материјална средства која су за то потребна. Стога је сматрано да отступање од принципа утврђивања доба старости на 14 година може у извесним околностима, које, треба испитати, бити мање шкодљиво за морални и физички развитак детета, но што му може шкодити живот без надзора, изложен рђавом утицају улице, као што је то најчешћи случај са децом радничке класе, тамо где се године за обавезну школску наставу не поклапају са годинама за примање деце у привредне радове. Поред овога, скренута је пажња на извесне позиве, који се сматрају нарочито шкодљиви за децу, у погледу њиховог моралног и физичког развитка, као н. пр. улична продаја, служба по кафанама, многобројним јавним локалима итд. Та упослења не би смела бити доступна омладини до извесног старијег доба, које је остало да се утврди идуће године, при завршној дискусији по овоме питању, после исцрпне студије целокупног проблема у току ове године. Рад III комисије Tpeћe питање делимична ревизија Вашингтонске конвенције о забрани ноћног рада женама било је предмет веома великог интересовања. Како је ово био први случај, да је пред конференцију стављен захтев ревизије једне кон венције, питање је било двоструко интересантно: како са социјалне тачке гледишта, тако и у погледу чисто правних последица, које би наступиле ако се ревизија прихвати. Није тражена никаква измена у суштини самога принципа већ су измене биле тражене ради лакше примене њене, и то у двема тачкама: 1) признајући потпуно потребу принципа забране ноћнога рада за жене, белгиска влада је само тражила да се омогући, да се у извесним приликама доба под којим се подразумева ноћ, (утврђено npeма Вашингтонској конвенцији између 22 ч. и 5 ч.) у извесним земљама може сматрати од 23 ч. до 6 ч.; 2) пошто Конвенција не изра-

ORGAN ALIJANSE ŽENSKIH POKRETA U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI

Broj poštneg čekovnog računa: 53.191 Administracija: Knjeginje Ljubice 1.

, Влд& -уб2 к °“ Иl ‘ упкнг.јЕ оарајево Poštarina plaćena u gotovu ZEHSKI POKBET

Urednici: ALOJZIJA ŠTEBI DARINKA STOJANOVIČ

Beograd, 15 novembra 1931 BROJ 21—22 GODiNA XII

Vlasnik za A. Ž. P. MILICA DEDIJER

Izlazi 1 i 15 u mesecu. Godišnja pretplata: 48 din. Za inostranstvo 60 din. Primerak 2 dinara